Руси
- За остале употребе, в. Руси (разврставање).
Руси | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Димитрије I. • Петар I. • Ломоносов • Пушкин Достојевски • Толстој • Мендељејев • Чајковски Чехов • Павлова • Корољев • Гагарин | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Укупно припадника | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
129 милијуна | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Значајна подручја насељавања | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Русија 115 889 107 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Језик | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Руски | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Вјера | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Православље | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Повезане етничке групе | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Славени, Источни Славени Бјелоруси, Украјинци, Русини |
Руси су народ који припада источнославенској језичној групи с око 145 милијуна припадника настањених широм свијета. У Русији живи око 79,8% грађана који се изјашњавају етничким Русима. Руси имају утјецајне мањине у више европских држава, а посебно је значајна мањина у Латвији, Бјелорусији и Украјини. Изван граница Европе Руси се у већем броју налазе у Казахстану и САД-у.
Руси су највећи славенски народ (слиједе их Украјинци и Пољаци) и најмногољуднији народ Европе. Током вјековног ширења средњовјековне руске државе према Централној и источној Источној Азији, Руси су долазили у дотицај са разним евроазијским народима, често туркијског, угро-финског и другог поријекла. У истом периоду већи број тих расно разноврсних племена асимилирао се са руским етносом који је настао у процесу мултикултуралног прожимања славенских и угро-финских племена на просторима централне Русије.
Руси су данас најсроднији Украјинцима, Бјелорусима, Балтима, и нешто мање Пољацима и Финцима. Међутим, у многољудном руском народу данас се налазе карактеристике многих других неевропских народа чије се генетске карактеристике не сусрећу у толикој мјери међу другим источноевропским народима. То је првенствено посљедица положаја аутохтоног руског простора у широј околици Москве и ширења руске државе преко 5. вијека из источне Европе скроз до пространства источне Азије и Аљаске.
Етимологија
Данас постоји неколико хисторијских полемика који се односе на почетак стварања модерне руске нације и права на насљеђе Кијевске Русије из 9. односно 10. вијека. За руске хисторичаре посебно је проблематична полемика и питање: јесу ли Кијевску Русију створили Викинзи, Украјинци или Руси.
Руски хисторијски документи упућују да руска племена све до 14. вијека нису имала властито колективно име. У почетку описни назив "руски", којег и данас користе у етничком смислу, стекли су у склопу Кијевске Русије, а надјенули су га кијевски кнежеви из 9. вијека тада познати као Рус. Руска племена Вјатичи, Кривичи и Радимичи на кијевском двору су названи "рус'кие људе".
Друга важна полемика, која је такођер усредоточена на Кијевску Русију (Рус') говори о међусобним културним односима између Русије и Украјине односно Московије и Рус'и. За голему већину Руса, Кијевска држава је била прва руска држава, док је за Украјинце она била прва украјинска држава. Разлог тим полемикама прати околности из 17. и 18. вијека, када је московски цар Петар Велики желио објединити руски и украјински народ на етничкој, културној и другој основи. Од краја 20. вијека односно распада СССР-а бројне научне полемике постале су политички мотивиране због успона украјинског национализма и тежњом за дистанцирањем двају народа.
Поријекло народа
Прва племена на територију будуће Москве јављају се у неолитику. Најстарија насеља датирају из трећег тисучљећа п.н.е., а откривена су на ширем подручју око данашњег града Москве. Прва источнославенска племена која су везана за данашње Русе јесу Вјатичи, Кривичи и Радимичи, који су такођер живјели у склопу Кијевске Рус'и. Та племена створила су базу за руску нацију која се током 5. вијека надопуњавала у склопу територијалног ширења Русије. Прво спомињање Москве, као града, забиљежено је у старом манускрипту из 1147. Године 1156, принц Јуриј Долгорукиј (Юрий Долгорукий; Yурy Долгорукy) подигао је утврду око насељеног мјеста и опкружио је јарком.
Етногенеза руског народа
У саставу модерне руске нације налази се неколико бивших славенских и угро-финских племена које са сматрају темељним фактором у формирању руског етноса од 5. вијека. У културном смислу посебно су значајна славенска племена: Вјатичи, Кривичи, Илменски Славени, Радимичи; затим у етногенолошком смислу такођер су значајна угро-финска племена: Мордвини, Мокши, Мешчери, Муромани, Мари, Удмурти, Чуди, Чухни, Вепси, Перми, Југри, Печори и други.
Након напада Монгола у 13. вијеку, многи руски владари и племство имали су дотицаја и сродности са монголским. Након 17. вијека, модерни Руси сусрећу се у великом омјеру са источноевропским народима посебно са Украјинцима, Пољацима, Бјелорусима, Балтима и нешто мање Финцима. Такођер постоје значајни дотицаји са германским, јеверејским те кавкашким народима. Данас не постоји карактеритичан руски изглед иако у руској физиономији доминирају плава и свјетло смеђа коса, те плаве или свијетло смеђе очи. Исте карактеритситке су посебно значајне за средишњу Русију у околици града Москве односно простору који се сматрао аутохтоним за раздобља формирања модерног руског етноса.
Сажета хисторија
Данашњи Руси у 10. и 11. вијеку били су саставни дио прве источнославенске државе Кијевске Русије. Током 8. вијека, на европски дио данашње Русије и Украјине почињу долазити скандинавска племена која прате водене токове балтичког и црноморског слива. Сва источнославенска племена бити ће уједињена ширењем кршћанства у 10. и 11. вијеку. Кршћанство прихваћа и шири кијевски кнез Владимир, праунук Олгин, рођен 956. и преобраћен 988. Током 11. вијека сва моћ централизирана је у Кијеву. С истока пријети опасност од Монгола и других номадских племена. Године 1240. Кијев су разорили Монголи, а води их Бату Кан. Разорени су готово сви кључни градови Кијевске Рус'и, осим Новгорода, Пскова и још неких важних градова у западној Украјини.
Монголско Царство раширило се преко азијског континента и данашње Русије под владавином Златне Хорде. Староруски териториј бит ће расцјепкан на бројне мање кнежевине, а предјелу Русије доминирати ће кнежевина Владимир-Суздаљ. Град Москва у 14. вијеку војно јача и под цариградским одобрењем постаје провинцијално средиште православне Цркве. У 15. вијеку кнез Иван III. задобио је Новгород и Твер избацивши Монголе. Иван IV. Грозни (1533.-1584.), први московски цар, оснива Велику кнежевину Москву, касније познату као Московску државу, која остаје средњовјековна све до Петра Великог (1689.-1725.), унука Михајла Романова (1613.-1645.). Михајло Романов наводно је имао врло оштре законе.
Петар Велики уводи реформе и побједом у бици на Полтави 1709., шири московске границе на запад. Обједињује освојен мултиетнички териториј у Руски империј (рус. Россијаскаја империја) који је обухватио и Рус' односно Украјину. Катарина II. Велика (1762.-1796.) наставила је Петрову империјалну политику ширећи териториј према јужној Украјини и источној Пољској.
У вријеме Александра I. (1801.-1825.) Наполеон води голему војску на Руски империј, његове трупе доживјеле су пораз 1812. Двије војске среле су се на пољу Бородино, а Русе је предводио маршал Кутузов. Око 108.000 војника овдје изгуби живот. У Паризу, јесен 1815. руски цар Александар I., аустријски Фрањо I. и пруски краљ Фридрик Вилим III. потписују Свету алијансу. Тај су документ касније потписали сви европски монарси осим британскога регента, султана и папе. Она говори о подршци коју ће потписници пружити једна другој у било којем тренутку . Александар II. границе Русије шири све до Пацифика и Централне Азије. Тада пак слиједи рат с Јапаном у којој Руси губе флоту и готово све битке.
У вријеме Николе II. завршена је изградња транс-сибирске пруге (1916.) и појављује се нова идеологија – бољшевизам. Цара Николу и његову обитељ након абдикације убијају бољшевици у Јекатеринбургу 1918. Истовремено, Сергеј Михаилович Прокудин-Горскии (рођен у Мурому; Сергей Михайлович Прокудин-Горский) напушта Русију, и преко Норвешке одлази за Енглеску да би патентирао прву колор камеру. Велике демографске губитке Руси ће доживјети током совјетских чистки и Другог свјетског рата.
Етнографија
Глазба и плес
Козачки утјецај видљив је од 15. до 20. вијека. Најпознатији руски односно козачки плес «Хопак» популаран је међу руским сељацима, као и чувеним композиторима Мусоргским и Чајковским. Од козака са Терека је и «Лезгинка», док је популарни «Чардаш» мађарског поријекла, Мађари га познају од 9. вијека и плешу га уз «Тáрогатó», могуће је да су га они преузели од Рома. Овај плес популаран је и међу Јеврејима (тзв. јеврејски чардаш, а Руси су га са собом прењели и у САД. Популарни плесови су такођер «Барyнyа», «Дробусхки» (степ плес) уз традиционална глазбала гармошка, трешотки, ложки или балалајку. Коробушка или «Коробеиники» је лирска народна пјесма и плес, стар око 150 година.
Позната руска глазбала: балалајка, домра, гусле, кољоснаја лира, донслој рилеј, аутентични руски хурди-гурди, гудок, рожок, жалеика, волинка, свирел, кугикли, ложки, трешчотки, калиуки.
- Балалајка (рус. балалайка); Балалајка је руска народна гитара триангуларног облика са три или шест жица које иду од клинова за подешавање све до базе инструмента. Она се спомиње први пута у документима из 17. вијека (1688.).
- Гудок (рус. гудок); је старо глазбало са три жице, од којих је једна постављена нешто више, и луком. Гудок је познат негдје од 12. вијека. Можда и раније, у 14. вијеку је модифициран.
- Трешчотка (рус. трещотка); врста су удараљки, у ствари низ малених плочица на узици које ударају једна у другу и клепећу.
- Рожок (рус. рожок); је народна трубља (трумпет) учињен од говеђег рога или брезове коре.
- Жалејка (рус. жалейка) је кларинет или рог с цијеви, најуобичајенији аутентични руски духачки инструмент.
- Свирељ (рус. свирель); је руска звиждаљка или флаута.
- Ложки (рус. ложки); су врста удараљки, посебно украшених дрвених жлица.
Кухиња
О руској кухињи може се говорити тамо од 9. вијека када је славенска популација научила пећи крух од ражи и квасца за дизање. Записе о првим рецептима оставили су нам редовници који су у манастирима морали живјети од плодова свога рада. Обрађивали су тло, ловили рибе, сакупљали гљиве, биље и воће, али су и записивали своје рецепте у књигу кухања. Једно од најпознатијих руских јела је јуха од купуса позната као шчи (рус. Щи), у коју се по данашњем рецепту стављају још и мрква, коријен целера, лук, крумпир и друго. Од традиционалних пића најпознатија су им квас и водка.
Староруска кухиња састојала се углавном од меса, рибе, дивљачи, поврћа и сакупљачких плодова, као што су гљиве, дивље воће и бобице. Раж је традиционална у припреми круха, док се пшеница користи тек у новије вријеме. Јухе су веома популарне, уз шчи, ту је и рассољник (рус. Рассольник). Риба је такођер популарна, у старој руској кухињи слатководна риба била је гост само на царским и бојарским столовима, делиције напосе бијаху лосос и јесетра. Посебно је на цијени кавијар, којега је народ јео са оцтом, папром и луком. Најчешће јело старих Руса било је црвено месо (говедина), те браветина и свињетина. Конзумација неких врста меса у то вријеме била је стриктно забрањена, непосе месо дивљег зеца, но зато су на располагању имали месо дивљих птица, међу којима и лабуда и ждрала, црног тетријеба и јаребица.
Московски период: У вријеме тзв. Московије и Москаља, биле су двије кухиње, она за богате, и једна за сиромашне. Храна обичних људи била је једноставна, но зато су софистицирани боари уживали у посебним специјалитетима, особито у вријеме каквих благдана.
Новије доба: У вријеме Петра Великог и Катарине Велике почиње њихова кулинарска традиција али и почињу прихваћати нека западноевропска јела, као што су сендвичи, француски и низоземски сиреви, шунка ,етц.
Сеоска архитектура
Традиционално руско село састоји се од дрвених кућа. Дрво је најуобичајенији материјал за градњу јер Русија њиме и обилује. Од дрвета се граде и цркве, и куће за купање и други господарски објекти. Типична кућа на фарми 'изба' јавља се у три регионална типа, господарске зграде праве четвртасто двориште и ограђене су ниском дрвеном оградом. У сјеверним дијеловима Русије споредне структуре вежу се на главну, док су на југу свака засебно. Варијације избе се очитавају у број величини и броју зидова. Пиатстенок (петерозидни) има екстра зид који дијели дневни од складишног простора. Главна соба има и велику глинену пећ која загријава једину просторију куће, а коју нема «клет», грађевина са четири зида, врло једноставне дрвене структуре.
Популација
У другим државама-слиједницама СССРа постоје велике руске мањине, као на примјер у Украјини, Бјелорусији, Казахстану, Киргистану, Латвији, Литви, Естонији као и у САДу и Аустралији. У Народној Републици Кини су Руси службено признати као мањина, они тамо живе већ генерацијама. Они у Кини живе на сјеверу Xињианга (укључујући Üрüмqи) и у Хеилонгјиангу.
Од краја СССР-а долази поново до великих усељавања, како Руса у Кину, тако и Кинеза у Русију. У вријеме Царске Русије као и за вријеме Совјетског Савеза, потицано је насељавање Руса на цијело подручје тадашње државе. Након слома, Руси се полако враћају на подручје данашње Руске Федерације. Руси имају посебно значајну мањину у Украјини гдје их живи око 8 милијуна.