Бари

Координате: 41° 7′ 31″ СГ Ш, 16° 52′ 0″ ИГД

Бари

Поглед на град

Грб

Положај

Основне информације

Регион:

328.458 попис (2005)

Површина:

116 км²

Густоћа:

2.832 становника на км²

Позивни број:

080

Поштански број:

70100

Администрација

Врста насеља:

град

Градоначелник:

Мицхеле Емилиано

Wеб страница:

www.цомуне.бари.ит

Бари, у средњевековној Србији познат и као Велики Бар (итал. Бари) је девети по величини град у Италији. Бари је и главни град истоимене Провинције Бари и главни град Регије Апулије у југоисточној Италији.

Бари је друго по значају друго привредно средиште јужне Италије, после Напуља. Град је познат и као град светога Николе, јер се у градској катедрали налазе мошти свеца, које су стално привлачиле ходочаснике.

Порекло назива

Назив града је грчког порекла од речи Барион.

Положај града

Бари се налази у крајње источном делу јужне Италије. Пошто се град налази близу Отрантских врата, улаза у Јадран, град је одувек имао важан стратешки значај и био значајна лука ка Истоку (Балкан, Левант, Мала Азија).

Од престонице Рима Бари је удаљен 450 км источно, а од Напуља 260 км источно. Од Бара на супротној обали Јадрана град је удаљен 210 км југозападно преко мора.

Природне одлике

Рељеф: Бари се развио као лука на крајње јужном делу Јадранског мора, где је била веома лак надзор уласка у море преко оближњих Отрантских врата. Град се налази у средишњем делу покрајине Апулије, у равничарској приморској равници Таволиере делле Пуглие, која је плодна и густо насељена. 20ак километара јужно од града издиже апулско побрђе.

Клима: Клима у Барију је средоземна. Бари као и цела Апулија су познати као веома топло и сушно подручје Италије, посебно лети. 2007. г. забележена је ррекордна температура од чак 46 подеока.

Воде: Бари се налази на јужној обали Јадранског мора, где је била веома лак надзор уласка у море преко оближњих Отрантских врата. Град се образовао на омањем полуострву између два мала залива, природне луке. Ово је била велика предност на иначе слабо разуђеној обали северне Апулије.

Историја

Стари век: Подручје Барија било је насељено још у време праисторије. Барион (латински Barium) је било подручје које није било од великог значаја за Велику Грчку. Нађени су само бронзани новчићи. Када је подручје дошло под римску управу у 3. веку пне. добило је стратешки значај као место где се спајао приобални пут са Вија Трајаном. Лука на месту града се спомиње 181. пне. Први историјски потврђен епископ Барија био је извесни Гервасије који се помиње као учесник сабора у Сердики (данашњој Софији) 347. г., а епископи су били под управом патријарха из Константинополиса све до 10. века.

Средњи век: Након разарајућег Готскога рата под Лангобардима су успостављени писани закони, који су били узор за сличне уставе у другим јужним градовима. Сарацени су 852. г. освојили Бари. Од 885. г. је седиште Византијског катапана. Лонгобардско племство се побунило (1009-1011.) против Византије. Побуна је угушена у бици код Кане 1018. г. Током побуне Нормани су први пут стекли упориште у томе подручју. Архиепископ Барија се 1025. г. обратио Риму и град добио је статус провинције. Нормани под Робертом Гуисцардом су 1071. г. зузели Бари. Мајо од Барија је био велики адмирал норманске Сицилије. Црква светога Николе основана је 1087. г. како би примила реликвије овог свеца, које су под сумњивим околностима донешене из Мире у Ликији. Мошти светога Николе привлачиле су у Бари велики број ходочасника, што је ојачало градску привреду и положај града. Петар Пустињак је 1095. г. проповедао Први крсташки рат у Барију. Папа Урбан II је 1098. г. сазвао Барски сабор (Барски концил) са циљем да се постигне помирење католичког и православног свештенства по теолошком питању филоквеа. Пошто се две стране нису могле сложити ни Велики раскол (Велика шизма) није залечен.

У Барију је 1117. г. избио грађански рат. Био је убијен архиепископ, а надзор над градом је преузео Лонгобард Гримоалд Алферанит, који је изабран од народа да се одупре Норманима. До 1123. г. је унапредио везе са Византијом и Венецијом. Касније је био принуђен да призна власт Нормана Руђера II Сицилијанскога. Поново се побунио против Нормана, па је поражен 1132. г. Бари је 1156. г. био опљачкан и уништен до темеља. Фридрик II., цар Светог римског царства и краљ Краљевине Сицилије је обновио тврђаву Бари. Бари је био неколико пута разаран, али је сваки пут поново био обнављан.

Нови век: Принцеза Напуља Изабела Арагонска је проширила замак у који се настанила од 1499. г. до 1524. г. Бари је постао део Напуљског краљевства. Због ендемичне маларије дошло је до назадовања града. Када је Напуљско краљевство дошло у руке Француза током Наполеонских ратова краљ Напуља је био Јоацхим Мурат, који је дао да се 1808. г. изгради нови део града. Бари се развио у најзначајнију луку те области. 1860. г. Бари је прикључен новоснованој Краљевини Италији.

За време Другог светског рата дошло је у Барију до тешкога хемијскога инцидента. Немачки бомбардери су 2. децембра 1943. г. у Барију погодили неколико савезничких бродова, од којих је на једноме било хемијско оружје. Та прича је дуго била заташкавана. Број мртвих се крећа зависно од извора од 69, па до 2.000 мртвих, што цивила, што савезничких војника. После рата град је доживео раст, али и хаотичан урбани развој као и други градови јужне Италије, када се веома много некадашњег сеоског станвоништва населило по ободу града.

Становништво

2008. г. Бари је имао нешто око 320.000 становника, 3,5 пута више као на почетку 20. века, али за 20% мање него 1970. године. Опадање становништва током протеклих деценија узроковано је сталним пресељењем становништва (махом младих породица) у мирнија предграђа са вишим квалитетом живота. Ово се одража се и на градско становништво, које је старо и са ниским природним прираштајем. Треба споменути и бројно привремено становништво у виду бројне студентске популације.

Град данас има и мали удео страног досељеничког становништва (2%), досељеника из свих крајева свега. Међу њима најбројнији су Албанци.

Бари има велико градско подручје са око 700.000 становника (тзв. "Велики Бари"), а у метрополитенском подручју живи чак 1,6 милиона становника.

Подела града

Град се састоји од четири дела. На северу је старо градско језгро са катедралом, смештено на полуострву између све модерне луке. Ту се налази Црква светога Николе и Катедрала светога Сабина и Замак Свево од Фридриха II.

Привреда

Бари је важно привредно средиште јужне Италије. Град је велика лука на Јадрану, а у вези са тим ту су се развиле и индустријске гране које зависе од увоза сировина (ваљаонице, челичане, хемијска индустрија). Град има развијену прехрамбену индустрију, ослоњену на богату пољопривредну производњу у околини.

Бари је већ вековима и важно туристичко одредиште и поглавито због ходочаснићког туризма - поклоњење моштима светог Николе. Такође, град је домаћин једног од највећих сајама у Италији - тзв. Источног сајма.

Градске знаменитости

Црква светога Николе је основана 1087. г. да би се у њу сместиле реликвије светога Николе, који су донешени из Мире у Ликији (отете из Манастира у Мири). Краљ Милутин је 1319. г. поклонио сребрни олтар са сребрном капелом, сребреном иконом и канделабрима. На то је било утрошено 600 килограма сребра. Под утицајем барока тај олтар је у 17. веку претопљен у нови барокни олтар. Стефан Дечански је даровао велику икону светога Николе у знак захвалности свецу, који му је повратио вид.
Катедрала светога Сабинија је започета у византијском стилу 1034. г., али уништена је 1156. г. Поново је изграђена 1170.-1178. и пример је апулијске романишке архитектуре. Унутрашњост и фасада су декорирани у 18. веку у барокном стилу.
Нормански замак Свево
Театро Петруцели је био једна од највећих опера у Италији после миланске Сцале и Опере у Напуљу. Страдао је током 90их прошлог века и сада се обнавља.
Стари Бари (Бари Вецхиа) представља низ уличица и пролаза и малих тргова са бројним црквама и старим здањима на полуострву.