Јужноафричка Република

Република Јужна Африка
Република Јужна Африка; 11 службених назива Републиц оф Соутх Африка (енглески) ; Републиек ван Суид-Африка (африкаанс) ; ИРипхаблики yеСеwула Африка (ј. ндебеле) ; ИРипхаблики yасеМзантси Африка (xхоса); ИРипхаблики yасеНингизиму Африка (зулу); ИРипхабхуликхи yеНингизиму Африка (сwази) ; Репхаболики yа Африка-Борwа (с. сотхо) ; Репхаболики yа Африка Борwа (ј. сотхо) ; Репхаболики yа Афорика Борwа (тсwана) ; Рипхаблики ра Африка Дзонга (тсонга) ; Рипхабуḽики yа Афурика Тсхипембе (венда) ;
Застава	Грб
	Гесло: !ке е: ǀxарра ǁке (ǀXам); “Јединство у различитости” (дословно “Различити народи, уједините се”)
	Државна химна: "Државна химна Јужне Африке"
	Положај Јужне Африке
Главни град	Преториа (извршна власт); Блоемфонтеин (судска власт); Каапстад (законодавна власт)
Највећи град	Јоханнесбург (2006)
Службени језици	Африкаанс; енглески; Јужни Ндебеле; Сјеверни Сотхо; Јужни Сотхо; Сwази; Тсонга; Тсwана; Венда; Xхоса; Зулу
Етничке групе	79,5% црнци ; 9.2% бијелци ; 8,9% Обојени ; 2,5% Азијати
Демоним	Јужноафриканци
Влада
независност од Уједињено Краљевство
Површина
Становништво
БДП (ППП)	процјена за 2008
БДП (номинални)	процјена за 2008
Гини (2009)	63,1; Грешка: Погрешан унос
ХДИ	0.666 ▲; Грешка: Погрешан унос • 116..
Валута	Ранд (ЗАР)
Временска зона	САСТ (УТЦ+2)
Wеб домена	.за

Јужноафричка Република (скраћено ЈАР), службено Република Јужна Африка (краће Јужна Африка), је република на југу Африке. Налази се на јужној ивици Африке и граничи се са Намибијом, Ботсwаном, Зимбабwеом, Мозамбиком и Сwазијем. Мала држава Лесотхо је у потпуности обухваћена јужноафричком територијом. Површина Јужне Африке износи 1.221.000 km². По површини Јужноафричка Република је 25. држава у свету, а 9. на континенту. По процени из 2009. Јужноафричка Република је имала 49.320.000 становника.^[5] Главни градови Јужноафричке Републике су Преториа (извршни), Блоемфонтеин (судски) и Каапстад (законодавни), док је највећи град Јоханнесбург.

Најстарији становници Јужне Африке су племена Кхоикхои и Сан. Банту народи су се доселили око 1000. године. Године 1652. Холанђани су основали колонију на Рту Добре Наде. Године 1795. британска војска освојила је Рт Добре Наде. Холандско (бурско) становништво је 1830. године се колективно иселило на север и основало Бурске републике које ће Британци анектирати 1902. године после Другог бурског рата. Британске колоније ће се 1910. године ујединити Јужноафричку Унију, која ће стећи независност и иступити из Цоммонwеалтха 1961. године. Током 20. века главни проблем Јужне Африке је било питање премоћи белог становништва над црначком већином. Политика апартхеида је званично уведена 1948. После година међународног притиска и унутрашњег незадовољства, апартхеид је укинут 1990. године. На изборима 1994. Нелсон Мандела је изабран за првог црног председника државе.

Јужноафричка Република је један од оснивача Уједињених народа и Афричке уније. Привреда Јужне Африке је најснажнија на афричком континенту са модерном инфраструктуром. Главни производи Јужноафричке републике су злато и дијаманти.

Историја

Главни чланак: Историја Јужноафричке Републике

Праисторија

У Јужноафричкој Републици се налазе нека од најстаријих археолошких налазишта у свету.^[6]^[7]^[8] Бројни фосилни остаци у пећинама Стеркфонтеин, Кромдрааи и Макапансгат наговештавају да су аустралопитекуси овде живели пре око 3 милиона година.^[9] Њих су смениле бројне врсте из реда Homo, као што су Homo habilis, Homo erectus и модерни људи Homo sapiens.

Насеља Банту племена, која су користила жељезно оруђе и бавила се земљорадњом и сточарством су до 4. или 5. века нове ере постојала јужно од реке Лимпопо. Они су раселили, покорили и асимилирали домородачка кхоисанска племена. Банту племена су се полако селила на југ. Верује се да најстарији жељезни предмети у модерној провинцији КwаЗулу-Натал потичу из периода око 1050. године. Најјужнија група је било племе Xхоса, чији језик је примио извесне лингвистичке црте из језика кхоисанских племена. Xхосе су стигле до Велике рибље ријеке у данашњој покрајини Источни Каап. Током својих сеоба, овај народ на степену развоја жељезног доба је раселио или асимилирао претходне заједнице ловаца и скупљача плодова.

Британска експанзија

Велика Британија је 1795. године преузела контролу над Ртом Добре Наде под изговором да спречава да падне под контролу револуционарне Француске. Пошто је већ имала своје колоније у Аустралији и Индији, Велика Британија је желела да користи Каапстад као трговачку станицу на дугим путовањима. Британци су вратили Каапстад Холанђанима, али је убрзо Холандска источноиндијска компанија прогласила банкрот. Године 1806. Велика Британија је анектирала колонију Рт Добре Наде. У прве две деценије 19. вијека племе Зулу под својим вођом Схаком је ојачало и проширило своју територију. Схакина пустошења су индиректно довела до Мфецанеа (сламања), која је опустошила унутрашњост земље почетком 1820их. Матабеле, подгрупа Зулуа, је створила још веће краљевство под краљем Мзиликазијем, које је обухватало велике делове Хигхвелда.

Након што су се Британци настанили у великом броју у Каапстаду и након што је британска влада 1833. године забранила ропство, око 12 000 Бура (како се назива бело становништво холандског порекла) је кренуло дубље ка унутрашњости земље у данашње регионе Натал, Трансваал и Слободну Државу Орање. Ови Бури су основали две државе: Јужноафричку Републику - Трансваал (данас подељену на провинције Гаутенг, Лимпопо, Мпумаланга и Сјеверозапад) и Слободну Државу Орање.

Откриће дијаманта 1867. и злата 1884. у унутрашњости је допринело економском развоју и имиграцији, као и подјармљивању домородачког становништва. Борба за контролу над овим важним економским ресурсима је била разлог за сукобе Европљана и домородаца, као и између Британаца и Бура. Бурске републике су се успешно одупирале британским нападима током Првог бурског рата (1880-1881) употребом герилске тактике, која је добро одговарала локалним условима. Ипак, Британци су се вратили у већем броју, са више искуства и бољом тактиком у Другом бурском рату (1899-1902), у ком су тријумфовали. Далиорка Цакалова

20. век

После четири године преговора и тачно осам година после Другог бурског рата, 31. маја 1910. године створена је Јужноафричка Унија од британских колонија Рт Добре Наде и Натал и од бивших бурских република Слободне Државе Орање и Трансваал. Новооснована Јужноафричка Унија је била доминион Велике Британије. Закон о домородачкој земљи из 1913. је строго ограничио земљишне поседе црнаца; у овом периоду они су поседовали једва 7% обрадивог земљишта. Количина земље резервисана за домородачке народе је касније маргинално увећена.^[10] Јужна Африка је током Првог светског рата окупирала Немачку југозападну Африку, данашњу Намибију. По одлуци Друштва народа из 1920. године, Јужноафричка Унија је добила мандат да управља овом бившом немачком колонијом. После распуштања Друштва народа након Другог светског рата, Јужна Африка је одбила да да независност Југозападној Африци.

Усвајањем Wестминстерског статута 1931. Унији је ефективно дата независност од Уједињеног Краљевства. Године 1934. Јужноафричка партија и Национална партија су се ујединиле у Уједињену партију у циљу помирења Африканера и Енглеза. Странка се 1939. године поделила око питања учествовања Уније у Другом светском рату на страни Уједињеног Краљевства, чему су се следбеници африканерске Националне партије строго противили. Рат је допринио развоју индустрије, што је многе црнце привукло из руралних делова земље у градове. Ојачале су црне синдикалне организације и расно је питање поново избило у први план. Победа Националне странке на изборима 1948. означила је јачање политике расне сегрегације, која је тада добила име апартхеид. Сви су становници подељени у четири групе: белце, Банту (црнце), обојене и азијате. Забрањени су бракови између припадника различитих група, установљене су одвојене образовне, здравствене и друге јавне установе, забрањено је кретање црнаца у белачким подручјима без пропусница, створене су енклаве за насељавање црнаца којима је дана ограничена самоуправа (тзв. бантустани).

*За беле особе* — знак из ере апартхеида.

Апартхеид је ускоро изазвао снажну реакцију црнаца. Афрички национални конгрес је ојачао и у шездесетим годинама почео је користити терористичке методе, на шта је влада затворила његове вође, међу којима је најпознатији био Нелсон Мандела. Синдикати су организовали низ штрајкова за боље услове рада и веће плате. Јужна Африка се суочила са међународном изолацијом и одливом капитала. Због подршке Велике Британије санкцијама према Јужноафричкој Унији, она је 31. маја 1961. прогласила републику и иступила из Цоммонwеалтха, а од тада носи назив Јужноафричка Република. Ипак, у ситуацији хладноратовске поделе западне владе нису биле спремне на увођење строжијих санкција капиталистичкој и прозападној Јужној Африци.

Године 1966. године организација СWАПО је покренула борбу за независност Југозападне Африке. Овај сукоб се интезивирао након анголске независности, која је пружала уточиште борцима СWАПО. Тек 1988. Јужноафричка Република је пристала да омогући да Намибија има сопствену управу, према мировном плану Уједињених народа на територији коју обухвата. Намибија је добила независност 1990, а територија Wалвис Баyа је враћена Намибији 1994. године.

Крајем 80-их постало је јасно да је одржавање апартхеида немогуће. Године 1991. парламент је опозвао расне законе и ослобођена је већина политичких затвореника. Двогодишњи преговори председника Фредерика Wиллема де Клерка и Манделе довели су до нацрта привременог устава који је изједначио бирачко право свих становника Јужноафричке Републике. Први слободни избори одржани су у априлу 1994, а победу је однео Афрички национални конгрес. Мандела је изабран за председника.

У раздобљу од краја апартхеида Јужна Африка се суочава с бројним проблемима који су делом резултат наслеђа сегрегације: великом незапосленошћу међу црним становништвом, једном од највиших стопа убистава и других насилних злочина у свету, као и експлозијом инфекције вирусом ХИВ. Ипак, земља је успела да очува политичку и привредну стабилност.

Географија

Главни чланак: Географија Јужноафричке Републике

Положај

Јужноафричка Република је смештена на крајњем југу афричког континента. Држава излази на два океана — Атлантски и Индијски. Протеже се правцем запад—исток између 16° 31’ и 33° источне географске дужине. Најзападнија тачка се налази у пограничном граду Алеxандер Баy на ушћу реке Орање, а најисточнија тачка на обали Индијског океана на граници с Мозамбиком у близини залива Коси. Правцем север—југ протеже се између 22° 20’ и 34° 50’ јужне географске ширине.^[11] Најсевернија тачка се налази на десној обали реке Лимпопо на граници с Зимбабwеом у близини пограничног зимбабwеанског града Беитбридгеа, док се најјужнија тачка налази на Игленом рту, који је уједно и најјужнија тачка афричког континента.

Укупна дужина граница износи 4.862 км.^[12] Од запада према истоку граничи се са Намибијом (967 км), Ботсwаном (1.840 км), Зимбабwеом (225 км), Мозамбиком (491 км) и Сwазијем (430 км).^[12] Мала држава Лесотхо је у потпуности окружена јужноафричком територијом (909 км).^[12]

Геологија

Геолошка историја Јужноафричке Републике је комплексна. На њеном се подручју налазе једне од најстаријих стена на Земљи, које датирају од пре 3,7 милијарди година из доба прекамбријума.^[13]^[14] Кратон Каапваал, који обухвата средишњи и североисточни део земље је језгро око којег су се развијале остале геолошке формације.^[13] Највећим делом га изграђују гнајсеви и гранитоиди архајске старости, а мањим делом зелени шкриљци. За настанак структура у тим стенама услед наглог хлађења лаве били су потребни другачији атмосферски услови од данашњих, те нам оне омогућују реконструкцију састава атмосфере од пре 3 милијарде година.^[13]^[14] Такође, могу се пронаћи и мафитне до ултрамафитне вулканске секвенције стена.^[14] Зелени шкриљци садрже велике количине злата, антимона, гвожђа, бакра, азбеста, талка, живе итд, док гнајсеви и гранитоиди нису толико богати минералним рудама, но садрже корунд, графит, те злато у траговима.^[13]

Трошењем Каапваалског кратона и каснијим таложењем седимената формирани су седименетацијски базени, који су једни од најбогатијих јужноафричких извора минералних сировина.^[13] Највеће залихе злата на свету садрже седименти Wитwатерсранд супергрупе, таложене пре 3,074 до 2,714 милијарди година, а налазе се јужно од Јоханнесбурга.^[13] У исто време су се таложили и седименти Понгола супергрупе, као и Пиетерсбург групе који такође садрже злато, али у мањим количинама.^[13]

Пре 2,6 до 2,1 милијарди година дошло је до таложења у трансваалском базену и базену Западни Гриqуаланд. Дебеле карбонатне наслаге истих грађене од кречњака и доломита садрже цинк и олово.^[13] Интензивна карстификација доломита у подручју Западног Гриqуаланда у провинцији Сјеверозапад довела је до формирања манганских лежишта, која заједно с великим лежиштем мангана у Калахарију поред града Хотазел, чини највеће површинско лежиште мангана на Земљи.^[13]

На северу земље у доломитским формацијама Трансваал супергрупе појаљују се флуорити.^[13] Њих, као и седименте Западни Гриqуаланд супергрупе прекривају седименти БИФ формације који садрже железну руду.^[13] Пре 2,05 милијарди година дошло је до интрузије Бусхвелд магматског комплекса^{[н 1]} у седименте Трансваал супергрупе.^[13] Интрузија Бусхвелд комплекса садржи 70% свих светских економски исплативих лежишта хрома, затим значајне количине платине, као и кобалта, бакра и никла.^[13] Такође, то је и највећи извор ванадијума на свету.^[13] Пре 1,3 милијарди година унутар Каапваалског кратона дошло је до формирања кимберлитских цеви које садрже дијаманте.^[13]^[14]

Стеновити Кароо басен заузима око две трећине површине Јужноафричке Републике, а углавном је грађен од флувијалних седимената, угља, шкриљца и пешчара.^[13]^[15] Такође, Кароо базен прекривају и велики изливи базних и киселих лава, чије је излијевање претходило фрагментацији суперконтинента Гондwане која се догодила крајем јуре пре око 200 милиона година. Интензиван магамтизам који је пратио фрагментацију довео је до стварања великих кимберлистских интрузија.^[13]

Током креда и кенозоика у неким од новоформираних базена уздуж обале дошло је до таложења нафтоносних седимената, по чему је особито важно подручје залива Мосел. Танки слој кенозојских седимента се може наћи и у деловима Сјеверног Каапа и Северозапада.^[13]

Рељеф

Територија ЈАР се може поделити у три рељефне целине. Уз обале океана се налази уски појас низија широк 20 до 250 км који се назива Ниски Велд (Лоwвелд). Ниски Велд према унутрашњости прелази у венац планинских ланаца који се назива Дракенсберг, а који се пружа дуж целе обале. На западу и југу досеже око 2.000 м надморске висине, док на истоку у пределу Дракенсберга досеже готово 3.500 м. Ту се налази и највиши врх земље — Њесутхи висок 3.408 м. Венац планинских ланаца Дракенсберг са три стране окружује Хигхвелд, централна сува висораван већином прекривену пашњацима која се налази на надморској висини од 900 до 2 000 м. Дужина обалске линије износи 2 798 км.^[12] Обала ЈАР је слабо разуђена, а једина погодна природна лука се налази у заливу Салданха северно од Каапстада.

Клима

На климу ЈАР утичу њен положај у умереном климатском појасу на јужној хемисфери, утицај Атлантског и Индијског океана који са три стране окружују њен териториј и поље високог притиска у Јужном Атлантику (тзв. антициклон св. Хелене).^[15]^[16] Такође важан је утицај морских струја које пролазе уз њене обале. Тако хладна Бенгуелска струја која тече из циркумантарктичког појаса хладне воде ка северу дуж западних обала земље придоноси исушивању ваздуха и смањује падавине, док Мозамбичка струја на источним обалама повишава температуру и количину падавина.^[15]^[16] Важан је и утицај рељефа, који је најизраженији на истоку земље где је утицај топле Мозамбичке струје ограничен само на узак приобални појас. Овде планински ланци који се налазе у непосредном залеђу обале онемогућавају струјање влажаног океанског ваздуха према унутрашњости па зато приморје и источне падине Дракенсберга примају више падавина од његових западних падина и висоравни Хигхвелд у унутрашњости.^[15]

Према Кöппеновој класификацији климата ЈАР се налази на подручју сувих клима (тип Б), односно њених подтипова: пустињске (БW) на северозападном делу земље и степске климе (БС) у централном делу.^[16] Такође, делови земље се налазе у подручју умерено топле климе (тип C), односно њених подтипова: средоземне климе (Цс) на југозападу, умерено влажне климе (Цф) дуж југоисточног приморја и синијске климе (Цw) у унутрашњости на североистоку земље.^[16]

Највиша измерена температура — 51,7°С забележена је 1948. године у Калахарију у покрајини Сјеверни Каап у близини града Уппингтона,^[17] док је у Сутхерланду, у планинском ланцу Роггевелд североисточно од Каапстада забележена најнижа температура од –15°С.^[15]^[17] Више од половине Јужне Африке прима само 200 до 600 мм падавина, а крајњи северозапад мање од 200 мм.^[15]

Хидрографија

Већина река извире у планинама Дракенсберг и тече на исток, према Индијском океану. Ипак, најдужа река Орање, дуга 1.860 км, која такође извире у планинама Дракенсберг, тече на запад и улива се у Атлантски океан. На овој реци се налази водопад Ауграбиес, широк 150 м и дубок 56 м. Друга важна река је Лимпопо, дуга око 1 750 км, а која је гранична река са Ботсwаном и Зимбабwеом и улива се у Индијски океан, и река Ваал, притока Орањеа, дуга 1.251 км. Водостаји река значајно варирају током године. Река Тугела, која се улива у Индијски океан, позната је по истоименом водопаду, високом 948 м. То је други по висини водопад на свету.^[18]

У циљу наводњавања плодних ораница, изграђени су бројни иригациони системи у дужини од око 14.000 километара. Суша је главна елементарна непогода у ЈАР. Мало је језера већих размера, а важнија су Цхриссие, Сибхаyи и друга.^[19].

Флора и фауна

Фyнбос, флористичко царство које се налази само у Јужноафричкој Републици, код Каапстада

Јужноафричка Република је рангирана на шестом месту листе од 17 држава са највећим мегадиверзитетом на свету,^[20] са више од 20.000 различитих врста биљака или око 10% свих познатих врста биљака на свету. Најприсутнији биом у држави, а нарочито на Хигхвелду, је савана, којом доминирају различите врста трава, ниско растиње и разне врста акација. Вегетација постаје све ређа како се иде према северозападу због малих количина падавина. Неколико врста сукулетних биљака које чувају воду, попут алоја и млечика, живе у жаркој и сувој области Намаqуаланд. Траве и бодљикаво саванско растиње полако прелазе у ређу жбуновиту савану у североисточном делу државе. У овој области, близу северног краја Националном парку Кругер, расте значајан број баобаба.^[21]

Биом фyнбоса, који обухвата већину области и биљних врста у Каапској области, једној од шест флористичких царстава, је смештен у малом региону Западни Каап и у њему живи више од 9 000 врста, што га у погледу биљног биодиверзитета чини једним од најбогатијих региона на Земљи. Већина ових биљака су зимзелене биљке са тврдим издуженим листовима, као што су склерофите. Још један ендемски род Јужноафричке Републике је род протеја из реда скривеносеменица. Постоји око 130 различитих врста протеја у Јужноафричкој Републици.

Иако је Јужноафричка Република богата биљним врстама, само 1% њене територије су шуме, и то скоро искључиво у влажној приобалној равници у КwаЗулу-Наталу, док се области мангрова налазе у речним ушћима. Мали резервати шума налазе се у покрајинама Источни Каап и Западни Каап. Доминирају увезене врста дрвећа, посебно еукалиптуси и борови. ЈАР је изгубила велике површине природног станишта у последње четири деценије због пренасељености. Такође, ЈАР је једна од држава најтеже погођена инвазијом туђинских врста, а многе (нпр. Ацациа меарнсии, Ацациа салигна, Хакеа, Лантана и Јацаранда) представљају претњу домаћем биодиверзитету и већ оскудним воденим ресурсима. Првобитне широколисне и мешовите шуме умерених предела су експлоатисане све док нису остали мали џепови. Неке јужноафричке врсте дрвећа као што су Подоцарпус латифолиус, Оцотеа буллата и Олеа лаурифолиа су под заштитом државе.

Јужноафричка Република је богата крупним врстама сисара биљоједа, као што су: афрички слон, бели и црни носорог, планинска и обична зебра, жирафа, афрички биво, нилски коњ, брадавичаста свиња и бројне врсте антилопа (еланд, куду, импала, обични гну, белорепи гну, орикс, спрингбок антилопа итд ). Мањи сисари су: афрички мравојед, дамани, панголини, златне кртице. Највећа звер је лав, а осим њега, присутан је леопард, сервал, каракал, пругаста и смеђа хијена, земни вук, афрички дивљи пас, афрички јазавац, меркат и мунгоси. Неке врсте са крајњег југа земље су изумрле, као што је квага, плава антилопа и капски лав.

Осим ноја, највеће птице на свету, на територији Јужноафричке Републике живи кори дропља (најтежа птица летачица), крунасти ждрал, мали фламинго, ћелави ибис, афрички марабу, земни кљунорог, секретар, крунасти орао, афрички белорепан, капски суп, морка, агапорниси. На обалама се гнезди магарећи пингвин.

Највећи гмизавац је нилски крокодил. Од змија, заступљене су кобре, црна мамба, афрички питон итд. Највећи гуштери су варани.

Становништво

Види такође: Попис градова у Јужној Африци

Јужна Африка има 40,6 милиона становника и главни град је Преториа. Становништво је углавном црначко (75,2%), али има и белаца (13,6%), мешанаца (8,6%) и азијата (2,6%). Већина црнаца и белаца припада хришћанству, док су већина Азијата хиндуси.

Јужноафричка Република има 11 званичних језика од којих су 2 европског порекла: енглески и африкаанс (којим говоре белци холандског порекла), а остали афричког. Зулу је афричка етничка група од око 5 милиона људи који већином живе у покрајини Кwазулу-Натал у Јужној Африци.

Религија

Према последњем попису у држави из 2001. године, хришћани су чинили 79,7% становништва. Од тога ционистички хришћани 11,1%, пентекосталци 8,2%, римокатолици 7,1%, методисти 6,8%, холандски реформисти 6,7%, англиканци 3,8% и остали хришћани 36%. Муслимани чине 1,5% популације, хиндуси око 1,3%, а јевреји 0,2%. Да не припадају ниједној вери изјаснило се 15,1% становника, 2,3 % су чинили припадници осталих вера, а 1,4% се није јасно изјаснило.^[22]

Језици

Јужноафричка Република има 11 званичних језика:^[23] африкаанс, јужноафрички енглески, ндебеле, сјеверни сотхо, сотхо, сwати, тсwана, тсонга, венда, xхоса и зулу. Иако су сви језици званично равноправни, неки језици се говоре чешће од других. Према попису из 2001. језик који се највише говорио у домаћинству су зулу (23,8%), xхоса (17,6%) и африкаанс (13,3%).^[24] Иако је енглески језик званични језик у пословању и науци, њега је 2001. године као матерњи језик говорило само 8,2% Јужноафриканаца, што је мање него на попису 1996 (8,6%).^[24]

Други језици који се говоре, а не спомињу се у уставу су: фанагало, хо, лобеду, нама, северни ндебеле, пути и сан (бушмански). Ови незванични језици се могу користити у неким званичним пословима у ограниченим областима где се утврди да су ти језици доминантни. Међутим, број становника који говори њима није толико велик да би они били признати као службени језици у целој држави.

Многи од незваничних језика народа Кхои и Сан укључују регионалне дијалекте који се користе и у Намибији и Ботсwани. Ови народи, који су физички другачији од Јужноафриканаца, имају свој културни идентитет заснован на њиховој заједници ловаца и скупљача плодова. Они су у великој мери маргинализовани, па су њихови језици у опасности од изумирања.

Имигранти из других држава причају и своје матерње језике. Многи бели Јужноафриканци говоре друге европске језике, као што су португалски (који такође говоре и црнци пореклом из Мозамбика и Анголе), француски, немачки и грчки, док Индијци у ЈАР причају на језицима као што су тамилски, хинди, гујаратски, урду и телугу језик. Француски језик говоре потомци хугенота у Франсцххоеку, као и имигранти из Конга.

Политика и државно уређење

Јужноафричка Република има три главна града: Каапстад, највећи од ова три, је седиште скупштине; Преториа је седиште извршне власти, а Блоемфонтеин седиште суда. Јужноафричка Република има дводомни парламент: Национални савет покрајина (горњи дом) има 90 посланика, док Народна скупштина (доњи дом) чини 400 посланика.

Чланови доњег дома се бирају по пропорционалном систему: половина посланика се бира на националним листама, а друга половина на покрајинским листама. Десеторо посланика се бира да представљају сваку покрајину у горњем дому, без обзира на број становника покрајине. Избори за оба дома се организују на сваких пет година. Владу потврђује доњи дом, а представник партије са највише освојених места у Народној скупштини је њен председник.

Основе јужноафричког правног система су римско-холандско трговачко право и лично право са енглеским општим правом, који су стигли са холандским и британском колонизацијом.^[25] Први закон у Јужној Африци заснован на европским традицијама донела је холандска Источноиндијска компанија и назива се Римско-холандско право. Оно је уведено пре кодификације европског права у Наполеонов код. Њега је у 19. веку пратило енглеско право, и опште и статусно. Почевши од уједињења 1910. године, Јужна Африка има своју скупштину која доноси закона само за Јужну Африку, замењујући оне који су претходно важили за бивше колоније.

Од завршетка апартхеида 1994. политиком Јужноафричке Републике доминира Афрички национални конгрес, који има 60-70% подршке. Главна опозиција Афричком националном конгресу је Демократска алијанса.

Некада доминантна Нова национална партија, која је кроз свог претходника Националну партију увела апартхеид, је одлучила да се уједини са Афричким националним конгресом 9. априла 2005. Друге значајније странке су Конгрес народа, који се отцепио од Афричког националног конгреса, и Слободарска странка Инкатха, која углавном представља народ Зулу.

Од краја апартхеида, спољна политика Јужне Африке је фокусирана на њене афричке партнере, посебно у Јужноафричкој развојној заједници и Афричкој унији. Јужна Африка је играла кључну улогу посредника у афричким сукобима током последњих 15 година, попут оних у Бурундију, Демократској Републици Конго, Коморима и Зимбабwеу. После укидања апартхеида, Јужна Африка је поново примљена у Цоммонwеалтх. Као Јужноафричка Унија, Јужноафричка Република је била један од оснивача Уједињених народа.

Административна подела

Јужноафричка Република је административно и политички подељена на девет провинција:

Провинција^[26]	Главни град^[27]	Површина (км²)^[27]	Популација (2007)^[28]
Источни Каап	Бхисхо	169 580	6 527 747
Слободна Држава	Блоемфонтеин	129 480	2 773 059
Гаутенг	Јоханнесбург	17 010	10 451 713
КwаЗулу-Натал	Пиетермаритзбург	92 100	10 259 230
Лимпопо	Полокwане	123 900	5 238 286
Мпумаланга	Нелспруит	79 490	3 643 435
Сјеверни Каап	Кимберлеy	361 830	1 058 060
Сјеверозапад	Махикенг	116 320	3 271 948
Западни Каап	Каапстад	129 370	5 278 585
Укупно		1 219 080	48 502 063

Војска

Данашње Националне одбрамбене снаге Јужне Африке основане су 1994. као професионална војска од добровољаца из бивших Јужноафричких одмбрамбених снага, снага афричких националистичких група (Умкхонто wе Сизwе и Азанијске народне ослободилачке војске) и снага реда бивших бантустана. Војска Јужне Африке је подељена у четири рода: Армију Јужне Африке, Ратно ваздухопловство Јужне Африке, Морнарицу Јужне Африке и Јужноафричку медицинску службу.

Јужна Африка је током 1970их вршила програм развоја нуклеарног оружја и једина је афричка држава која је поседовала такво оружје. Такође је прва земља на свету која се добровољно одрекла свог нуклеарног арсенала 1991. године.

Привреда

Главни чланак: Економија Јужноафричке Републике

Према класификацији УН, ЈАР је у рангу земаља са средњим приходима по глави становника, са великим резервама сировина, добро развијеним финансијским, правним, комуникационим, енергетским и саобраћајним секторима, са берзом која се сврстава међу првих 20 у свету и добром инфраструктуром која омогућава добру расподелу робе у великим урбаним центрима широм целог региона^[29]. ЈАР је по бруто домаћем дохотку била 32. држава на свету у 2008. години.^[30]

Најразвијенија подручја су смјештена у околини пет градова: Каапстада, Порт Елизабетха, Дурбана, Преторије и Јоханнесбурга. Изван ових подручја, привреда је слаба и сиромаштво још увек преовлађује успркос владиним напорима за економски развој. Ипак, кључна заостала подручја су последњих година доживела брз развој. У та подручка спадају област од Мосселовог залива до залива Плеттенберг, област Рустенбург, област Нелспруита, Блоемфонтеин, обала Западног Каапа и сјеверна обала КwаЗулу-Натала.

Незапосленост је изузетно велика са великим неједнакостима у приходима по појединим друштвеним групама. У периоду од 1995. до 2003. године број пријављених радних места је опао, а порастао је броз запослених на црно; укупно, незапосленост се повећала.^[31] Просечан приход јужноафричког домаћинства је између 1995. и 2000. значајно опао. Просечно белачко домаћинство је 1995. године зарађивало четири пута више од просечног црначког домаћинства. Године 2000, тај однос се погоршао на 6:1.^[32]

Пољопривреда у Јужној Африци није доминантна грана. Пољопривреда запошљава око 10% становништва и доприноси са око 2,6% БДП државе.^[33] Услед сухих клима, земљиште је неплодно, па се само 13,5% површине се може користити за гајење усева, а само 3% земљишта се може сматрати високо плодним.^[34] Такође, услед различитих клима, гаје се и различите врсте. У Западном Каапу гаји се винова лоза и производи вино, а последњих година ЈАР се по његовој производњи пробила на пето место у свету^[35]. Гаје се и јабуке, брескве, кајсије и вишње, а од јужног воћа — папаја, манго, банана, диња, ананас и др. У региону Кароо развијен је узгој стоке, оваца и крава, док се у Слободној Држави гаје житарице — пшеница и кукуруз.

Током последњих пар година, држава је извела неколико реформи пољопривредног сектора, као што су аграрна реформа и дерегулација тржишта за пољопривредне производе. Јужноафричка влада је зацртала прерасподелу око 30% обрадивог земљишта црначким фармерима до 2014.^[36]

Уништавање животне средине лошом употребом земљишта и глобалним климатским променама негативно утиче и на пољопривредну производњу у земљи. Јужноафричка Република је изузетно рањива на климатске промене и опадање количине површинских вода као последице климатских промена. Нека предвиђања прогнозирају да се количина површинских вода може смањити за 60% до 2070. године у деловима Западног Каапа.^[37] Да би поправила штету насталу због лоше употребе земљишта, влада ЈАР подржава план који промовише одрживи развој и употребу природних ресурса.^[38]

Јужноафричка Република је индустријски најразвијенија земља Африке ^[39]. Велики индустријски центри су Каапстад, Јоханнесбург, Порт Елизабетх и Дурбан, који су уједно и средишта хемијске, текстилне индустрије, електронске индустрије и производње моторних возила, као и производње оружја.^[39] Црна металургија развијена је око градова Преториа, Неwцастле, Салданха Баy, а обојена у Wитбанку, Пхалаборwи.

Јужна Африка је највећи произвођач злата (Wитwатерсранд, Wелком, Клерксдорп) на свету.^[39] Осим у производњи злата, ЈАР је светски лидер и у производњи платине (Рустенбург, Импала, Кроондал), мангана, хрома (Рустенбург и Бургерсфорт) и дијаманата (Кимберлеy, Коффиефонтеин).^[39] Нафте резерве су слабије, али је богатство угљем (Трансваал, Натал) значајно, нарочито на истоку државе. Преко 50% електричне енергије добија се у термоелектранама сагоревањем угља из домаћих лежишта^[40]. Бакра и руде гвожђа има у Каапу и Трансваалу, а руде олова у Пофаддеру, док се рудници ретких метала налазе у Намаqуаланду. У земљи постоји око 700 рудника, а извоз руда чини преко 50% укупног извоза ЈАР.^[40] Рафинерије су смештене у Дурбану и Каапстаду.

Саобраћај

ЈАР је 2002. године имала 362.999 км путева, од чега је 73.506 (17%) било афалтирано (укључујући и 239 км аутопутева). 2000. године ЈАР је имала 20.384 км пруга уског колосека, од чега је око половине било електрифицирано. Железничким пругама ЈАР је спојена са Ботсwаном, Лесотхом, Намибијом, Сwазијем и Зимбабwеом.^[41].

У ЈАР су 2009. године постојало 148 аеродрома са асфалтираном пистом.^[41] Најважније луке су Каапстад, Дурбан, Источни Лондон, Моссел Баy, Порт Елизабетх, Рицхардс Баy и Салданха Баy.

Култура

Традиционална јела из јужноафричке кухиње

Због етничке разноликости не постоји јединствена јужноафричка култура. Знатан део већински црног становништва Јужноафричке Републике чине житељи села који углавном живе сиромашно. Међутим, међу њима се најдуже задржала традиционална култура. Црнци у градовима углавном говоре енглески и африкаанс поред свог матерњег језика. Постоје мале, али још увек значајне групе које говоре кхоисанским језицима, који не спадају у 11 званичних језика, али су међу осам језика који су користе у одређеним случајевима. Постоје и мале групе које говоре угроженим језицима, већином из кхоисанске фамилије, које немају статус званичног језика. Постоје групе у ЈАР које покушавају да промовишу њихово оживљавање и употребу.

Стил живота средње класе, углавном беле мањине али са све већим бројем црнаца, мелеза и Индијаца,^[42] је у многим погледима сличан стилу живота средње класе у западној Европи и Америци. Припадници средње класе често студирају и раде у иностранству.

Азијати, углавном индијског порекла, чувају своје културно наслеђе, језике и верска уверења, било да су хришћани, хиндуисти ли сунитски муслимани. Говоре енглески језик, док се хинди, телугу, тамилски и гујаратски језици говоре ређе, али већина Индијаца разуме своје матерње језике. Први Индијци су стигли у 19. веку да раде. Постоји и мања кинеска заједница у Јужној Африци, али се њен број увећава усељавањем са Тајвана.

ЈАР има великог утицаја у покрету извиђача. Многе традиције и церемоније извођача потичу од искустава Роберта Баден-Поwелла, оснивача извиђачког покрета, који је део свог живота провео у Јужној Африци као војник током 1890их.

Кухиња

Јужноафричка кухиња је настала мешањем куварских вештина урођеничких народа и досељеника из Европе, Индије и Индокине, као и из оближњих колонијалних кухиња као што је она у португалском Мозамбику.

Јужноафричка кухиња је углавном заснована на месу и изродила је специфична јужноафричка друштвена окупљања која се називају брааи (роштиљ). Боботие је традиционално јужноафричко јело, пореклом вероватно из Индонезије, које се прави од млевеног меса са пуно зачина.

Бурски досељеници су донели са собом посластице попут коексистера (крофне пуњене сирупом), малва пудинга и мелктерта (млечна пита). Јужна Африка је постала велики произвођач вина, а најбољи виногради леже у долинама око Стелленбосцха, Франсцххоека, Паарла и Баррyдалеа.^[43]

Образовање

Деца похађају школу у 13 разреда. Нулти или пријемни разред се може похађати у школи или у обданишту. Основно образовање обухвата првих седам разреда. Десети, једанаести и дванаести разреди нису обавезни.

У ЈАР постоји 23 државна универзитета који се деле у три категорије: традиционални, технички и општи. Традиционални универзитети су усресређени на пружање теоријских знања, техничички на практична знања из технике, док су општи мешавина ова два типа.

Образовни систем Јужноафричке Републике је под великим теретом након 40 година апартхеида. За време тог система, деца белаца су добијала квалитетно бесплатно школовање, док су деца црнаца имала само најосновније „банту“ образовање. Црнци су били предодређени да буду физички радници или слуге. Иако влада ЈАР покушава да исправи неједнакост проблеми су и даље присутни. Неписменост особа старијих од 15 година износи 24%. Следећи проблем је лоше обучен образовни кадар, посебно у сиромашнијим, руралним провинцијама Источни Каап и КwаЗулу-Натал.^[44]

Спорт

Најпопуларнији спортови у Јужној Африци су фудбал, рагби и крикет.

ЈАР је дуго била одсутна са међународних такмичења током највећег дела ере апартхеида због санкција, али је почела да се такмичи након што су белци на референдуму подржали решавање питања апартхеида. Услед санкција Уједињених народа ЈАР није учествовала на Олимпијским играма од 1964. до 1992. Такође ФИФА и КАФ су суспендовале фудбалску репрезентацију Јужне Африке.

Након укидања санкција, репрезентација Јужне Африке у рагбију је освојила Светске купове 1995. и 2007. Фудбалска репрезентација Јужне Африке је тријумфовала на Купу афричких нација 1996. ЈАР је организовала Светско првенство у фудбалу 2010., чиме је постала прва афричка земља домаћин светског првенства.