Мала тијела Сунчевог система

Метеорит НWА 859 је жељезни метеорит.

Астероид 243 Ида и њен природни сателит Дацтyл, а то је био први сателит који је био откривен код астероида.

Храшћински метеорит је жељезни метеорит који је 26. свибња 1751. пао код мјеста Храшћина (Хрватско загорје).

Болид је метеор велика сјаја (понекад успоредива са сјајем Мјесеца, привидне магнитуде −14) који изгледа као ватрена кугла. Његова појава може бити попраћена пуцкетавим звуком. Понекад изгори у атмосфери, а понекад његови дијелови стигну до површине Земље.

Комет Хале-Бопп снимљен 29. ожујка 1997. у Пазину.

Перзеиди, метеорски рој.

Лириди су метеорски рој којему је радијант у звијежђу Лири, а појављује се око 20. травња.

Зодијачка свјетлост виђена изнад пустиње Атацама у Чилеу.

Мала тијела Сунчевог система су астероиди (планетоиди), комети, метеорити и метеори, те ситна раздробљена материја која плута међупланетарним простором. Међу природним (планетским) сателитима има и тијела која по физичким својствима припадају реду малих тијела.

Занимање за астероиде обновљено је недавно. Сазнале су се нове чињенице о њиховом физичком стању и наслучене су непосредне везе с осталим малим небеским тијелима. Како повезати комете с астероидима, астероиде с метеорима, метеоре с метеоритима? Успоредна кемијско - минералошка испитивања метеорита и астеорида, једних у лабаратотију, других на даљину, уз помоћ оптичких метода, довела су до недвојбеног закључка да су метеорити повезани с астероидима. Метеорити су изравни остаци неких астероида. Истодобно, метеорити намају ништа физички заједно с метеорским ројевима. Метеоре и метеорите потребно је пажљиво раздвојити, не обазирући се на језичну сличност и сличност појаве на дијелу пута кроз атмосферу. Провјерено је да од комета настају потоци метеора; потоци прате постојеће комете или се налазе на путањама ишчезлих комета, но не зна се за иједан такав метеор који је издржао кроз атмосферу. Према томе, астероиди или планетоиди су повезани с метеоритима, а комети с метеорима. О вези астероида и комета спекулира се на разини козмогонијских теорија или теорија о постанку Сунчева система.

Астероиди или планетоиди

Астероиди или планетоиди су камена или метална небеска тијела промјера већег од 1 метар, који самостално или у скупини сличних тијела обилазе око Сунца. Већина планетоида обилази Сунце у главном планетоидном појасу (астероидни појас) између Марса и Јупитера, дио прилази Сунцу ближе од Марса (Амори) и Земље (Аполони) и називају се Земљи блиски астероиди, дио се гиба у путањи Јупитера или других планета (Тројанци). У успоредби с планетима много су мањи и најчешће неправилног облика. Настали су од остатака протопланетарне твари која се није припојила планетима за вријеме стварања система из протопланетарног диска. Најчешће круже око матичне звијезде властитом путањом или као природни сателити (мјесеци) већих планета. Неке од њих налазимо везане гравитацијским силама уз планете, у групама које орбитирају у путањи планета, испред или иза. Иако се донедавно мислило друкчије, откривено је да астероиди могу имати властите мјесеце када је у орбити око астероида 243 Ида пронађен сателит назван Дацтyл. До сада их је откривено близу 80 000, а око 11 000 их је добило службена имена - редни број и име. Процјењује се да би их у нашем систему могло бити неколико милијуна.

Према спектралној анализи одразне свјетлости планетоиди се могу подијелити на угљикове (C), којих је око 75% и садрже тамне угљикове спојеве, металне (M), којих је око 8%, и силикатне (С), којих је око 17%. У Хрватској, у Звјездарници Вишњан, откривено је неколико тисућа планетоида. Телескопом се ни највећему планетоиду не види тијело, па им се промјери мјере посредно, приликом окултација звијезда или из сјаја уз процијењени албедо. С помоћу свемирских летјелица снимљени су 433 Ерос, 951 Гаспра, 243 Ида, 25143 Итокаwа, 253 Матхилде и други. Транс-нептунски објекти или небеска тијела која су даља од Нептуна обично се не сматрају планетоидима.

Метеорити

Метеорит је комад стијене или жељеза, метеороида, комета или планетоида, који је из свемира пао на површину Земље или неког другог небеског тијела. У случају јачег удара, настаје ударни кратер. Већина метеорита потјече од мањих тијела метеороида, а ријетки потјечу од планетоида (астероида). Падови већих небеских тијела узрокују експлозије и ударне кратере (астроблеме). Према кемијском саставу метеорити се дијеле на камене (аеролити, учесталост 94%), жељезне (сидерити, 5%) те камено‑жељезне (сидеролити, 1%). Највећи нађени камени метеорит масе је веће од 1 тоне, а жељезни од 60 тона. Према минералном саставу камени метеорити дијеле се на хондрите (или кондрити) и ахондрите; први садрже округла зрна, хондре, уложене у основну масу (матрикс). Хондре се састоје од оливина и пироксена с нешто слитине никла и жељеза. Изузев лако испаривих елемената (на примјер водик, хелиј), кемијски састав хондра одговара саставу Сунца, а кугласти облик упућује на настанак у бестежинском простору. Радиоизотопно им је утврђена старост од 4.55 милијарди година, што одговара времену настанка планетнога система (Сунчев систем). Сматра се да никада нису били уклопљени у неко веће тијело. Око 86% свих метеорита су хондрити. Малобројнији ахондрити не садрже хондре. Већином су дијелови открхнути с површине планетоида. Највише их потјече од планетоида Веста (4 Веста). Малу скупину анхондрита чине метеорити који садрже минерале какви се налазе на Мјесечеву или Марсову тлу. Жељезни метеорити састоје се углавном од никла и жељеза. Смјеса је кристализирала из таљевине при врло спором хлађењу, за што су увјети постојали у међупланетноме простору. Већином потјечу од језгара планетоида који су разбијени у судару с неким другим планетоидом. Камено‑жељезни метеорити састоје се од силиката и метала. Сматра се да су настали у планетоидима, у подручју између жељезне језгре и каменог омотача.

Најстарија је позната упораба метеорита датирана у жељезно доба (Данебурy, Енглеска). Жељезни метеорити користили су се као први извори квалитетног жељеза за оштрице (повијест технологије). Изванземаљско подријетло метеорита први је претпоставио Ернст Цхладни када је 1794. повезао налазишта метеорита и појаву болида. Алоис вон Wидманстäттен је на пререзу Храшћинскога метеорита (пао у Хрватско загорје, 26. свибња 1751.), јетканога (нагризано) душичном киселином, уочио кристалографску структуру јединствену за жељезне метеорите (Wидманстäттенове фигуре), каква не постоји у Земаљским кристалима. Када је 26. травња 1804. у француском мјесту L'Аигле пред великим бројем свједока пао метеорски пљусак од приближно 3 000 дијелова каменог метеора знанствена је заједница прихватила њихово свемирско подријетло.

Комети

Комет (према грч. ϰομήτης: дугокос; звијезда репатица) је нестално небеско тијело у Сунчеву систему којима су стазе врло издужене, а равнину еклиптике могу пресијецати под било којим кутом. Њихово је основно тијело језгра, рахла творевина смрзнутих твари, леда с прашином. Око језгре развија се кома (која заједно с језгром чини главу комета), а из ње реп. Величина језгара већином је непозната; десетак боље упознатих језгара промјера су од једнога до двадесет километара.

Кома (лат. цома < грч. ϰόμη: коса, власи) је магличасти овој кометске језгре који заједно с језгром твори главу комета. Састоји се од ријетких плинова и прашине. Кугласта је или издужена облика, а каткада показује слојеве. Величине је као једна до десет Земаљских кугли. Настаје када Сунце довољно загрије кометску језгру, из које се тада ослобађају плинови сублимацијом залеђене твари, носећи са собом честице праха. Кома је заправо атмосфера у којој дјеловањем Сунчева зрачења долази до дисоцијације молекула и до ионизације продуката распада, који су побуђени па свијетле. Због утјецаја Сунчева вјетра и магнетског поља, плинови коме удаљују се од Сунца брзином око 1 км/с и обликују реп, који је раван и свијетли модрикасто. На некој удаљености од језгре, честице прашине лебде слободно и овисно о својој маси гибају се у пољу Сунчеве силе теже. Тако настаје жућкасти завинути прашни реп који одбија Сунчеву свјетлост. Честице коме распршују се по кометској стази.

Метеори

Метеор (грчки метéорос (μετέωρος) = уздигнут у зрак, лебдећи, подигнут) дио је небеског тијела које, падајући кроз атмосферу, оставља свијетлећи траг. Метеор је свјетлосна појава настала загријавањем метеороида (или ситнијих небеског тијела) при гибању кроз Земљину атмосферу великом брзином (до 72 км/с). Због Земљина гибања, учесталост опажања метеора и њихов сјај расту од вечери до зоре, када метеороиди сусрећу ону Земљину страну која је окренута према смјеру гибања на путањи око Сунца. Повремене или спорадичне метеоре могуће је видјети сваке ведре ноћи. Изнимно велики метеори називају се болиди. Проласком кроз атмосферу, тијело пристигло из свемира због великога се трења загријава, тали, дроби и испарава. Дио метеороида или планетоида (астероида) који не изгори у атмосфери и стигне до тла назива се метеорит.

Метеор је шири назив за небеско тијело које пролази кроз Земљину атмосферу, укључујући и попратну појаву. Назив је потекао из времена када се сматрало да су метеори атмосферске појаве. За небеско тијело које није ушло у атмосферу уводи се назив метеорид, по аналогији с планетоидом. Свјетлосни траг настаје тијеком преласка кинетичке енергије метеороида на атоме атмосфере кроз коју пролази и аблације вањских слојева метеороида. Температура у ударном валу испред веће метеороидске честице износи и више од 10 000 ступњева °Ц, а иза њега остаје "цијев" од ионизираног плина или плазме која свијетли.

Метеорски пљусак или метеорски рој

Метеорски пљусак, метеорска киша или метеорски рој је појава скупине метеора из једне точке на небу (радијанта). У обилноме метеорском пљуску у једном сату појави се више десетака или стотина метеора. Пљусак траје од неколико сати до више дана. Метеорски пљускови потјечу с путања постојећих или ишчезлих комета, најчешће се појављују с периодом од једне године, на примјер Лириди (22. травња), Перзеиди (11. или 12. коловоза), Андромедиди (14. студенога), Леониди (16. до 18. студенога), Геминиди (13. просинца) и други. Ови су метеори заправо свемирске крхотине које великим брзинама ударају у Земљину атмосферу, при чему се на небу, на путањи метеора, појављују свијетле траке. Већина је дијелова мања од зрна пијеска, па их јако мали број доспије до тла. Остатци који су довољно велики да преживе пад називају се метеоритима. Метеорске су кише врло ријетка појава, збију се тек неколико пута унутар једног стољећа. Појам метеорске кише (пљуска) неки поистовјећују с појмом метеорског потока, што је погрјешно.

Како се приближавањем комета Сунцу повећава температура на његовој површини, лед се почиње топити и топљењем леда комет се почиње распадати те се том вртњом око Сунца комети мрве. Иза њега остаје траг прашине и комадића стијена. Ако се кометова путања пресијече са Земљином и на Земљиној стази остави прашине, Земља ће сваке године улијетати у тај облак прашине. Због трења зрака у атмосфери, честице прашине се запале и у атмосфери накратко оставе сјајан траг - настаје метеор. Висина на којој настају ти трагови изгарања је од 40 до 80 км. Брзина којом ударају је око 62 км/с (Перзеиди), те је велика ријеткост да метеор дође до тла.

Метеорски ројеви настају с уласком Земље у облак ситних крутих честица. Проматрајући стазе метеора, чини нам се, због перспективе, да извиру из једног подручја неба; то је радијант. Метеорских ројева има неколико десетака и одликују се добом године када се јављају. Ројеви настају од комета који још постоје или који су већ нестали. Чак је и за многе спорадичке метеоре нађено да стижу с кометских стаза. Но то не искључује могућност да ројеви настају у подручју еклиптике и на неки други начин. Комети су праћени облаком праха који је највеће густоће у близини самог комета; облак праха протегнут стазом зват ћемо метеорским потоком. На стазама старих комета, а и комета који су нестали, прах је распрострт једнолико. До разлике у јачини пљускова од године до године долази ако прах није распрострт једнолико уздуж потока, јер Земља није у прилици пријећи поток увијек на мјесту истог згушћења. Потоке метеора поремећује осим тога привлачна сила планета. Пљусак траје по више дана. Међу ројевима има таквих који су откривени дању, уз помоћ радиолокације. Они могу престављати исте ројеве који се у другом дијелу године јаве ноћу. Један од дневних јесу β - тауриди, а њему одговарају ноћни, тауриди.

Међупланетарна твар

Међупланетарна твар је твар у простору између планета у Сунчеву систему. Састоји се од врло ријетког плина, честица Сунчева вјетра те од честица прашине (најчешће промјера између 10 μм и 100 μм). Настаје емисијом са Сунца, сударањем метеороида и планетоида (астероида) и ослобађа се из комета док пролазе око Сунца. Сунчев вјетар полако је потискује у свемир. Тешко се може опажати. Сунчева свјетлост распршена на честицама прашине у подручју еклиптике назива се зодијачка свјетлост.

Зодијачка свјетлост

Зодијачка свјетлост је слабо освијетљени дио неба трокутаста облика који се у повољним временским приликама и кад нема мјесечине запажа на небеској сфери у подручју еклиптике, односно зодијака. Најлакше ју је уочити из тропскога појаса; у умјереним сјеверним ширинама види се у ожујку непосредно након заласка и у рујну непосредно прије изласка Сунца. Сјајем је једнака сјају Млијечне стазе. Спектар јој је једнак спектру Сунца. Зодијачка свјетлост настаје због распршења Сунчеве свјетлости на међупланетарној прашини у равнини еклиптике. Ову је појаву врло тешко уочити. Најбољи увјети за њено опажање су када је еклиптика положена окомито на обзор и када је Сунце око 20° испод обзора. Посебна се прилика јавља за вријеме помрчине Сунца. Појаву је најбоље је проматрати с планина.