Португалски језик

Португалски језик Португуêс
Државе говорења	Португал, Бразил, Мозамбик и друге ЦПЛП државе
Регије говорења	Углавном Западна Еуропа, Јужна Америка и Африка
Број говорника	матерински језик: 208 милијуна укључујући стране говорнике: 218 милијуна
Ранг	5-7.
Класификација	индоеуропски језици  италички језици   романски језици    западноиталски језици     ибероромански језици      западноиберски језици       португалскогалицијски језици       португалски
Службени статус
Службен у	Ангола, Бразил, Зеленортски отоци, Источни Тимор, Португал, Гвинеја Бисау, и друге ЦПЛП државе
Регулатори	Институто Интернационал де Лíнгуа Португуеса, Цомунидаде дос Паíсес де Лíнгуа Португуеса (ЦПЛП)
Језични кôд
ИСО 639-1	пт
ИСО 639-2	пор
ИСО 639-3	{{{исо3}}}
СИЛ	ПОР

Португалски језик (а лíнгуа португуеса) је романски језик којим се служи око двјесто милијуна људи. Службени је језик (лíнгуа официал) у Бразилу (земљи у којој живи 80 % свих говорника тог језика) и Португалу, те неким афричким земљама (Ангола, Гвинеја Бисау, Мозамбик, Свети Тома и Принцип, Зеленортска Република). Однедавно је и један од службених језика у азијској држави Источни Тимор (Тимор Лесте). Постоје двије главне варијанте португалског језика: доминантни, бразилски португалски (португуêс брасилеиро на порт., Бразилиан Португуесе на енгл., брéсилиен на франц.), којим се служи око 80 % свих говорника португалског језика, и еуропски или лузитански португалски (португуêс луситано или португуêс еуропеу на порт., Цонтинентал Португуесе на енгл.) који је службени језик у Португалу, афричким земљама и у Источном Тимору. Бразилски португалски проучавају бразилијанисти, а лузитански португалски лузитанисти.

Правопис (Ортографиа)

Правопис португалског језика није у потпуности фонолошки, иако је много мање комплициран од нпр. француског или енглеског правописа. Истим графемом могу бити представљени различити гласови, а вриједи и обратно, исти глас, може, у писању, бити представљен различитим графемима. Постоје три графичка нагласка: акут (á), циркумфлекс (â), гравис (à). Остали дијакритички знаци су: тилда (ã) и дијереза (ü). Циркумфлекс (â) се користи за означавање затворених самогласника (као у есôфаго 'једњак'), назалних самогласника (као у амêндоа 'бадем') и назализираних самогласника (као у Амазôниа 'Амазонија', цâмера 'камера'), а тилда (ã) само за означавање назалних самогласника (као у тобогã 'тобоган', тцхã 'чар, драж', цãибра 'грч'). Акут (á) се користи за означавање отворених (оралних) самогласника (као у xíцара 'шалица', јацарé 'кајман'), назалних самогласника (као у íнтимо 'близак, интиман', ненéм 'беба', рефéм 'талац') и назализираних самогласника (као у úницо 'једини'). Гравис (à) се јавља само у стегнутим облицима приједлога а и одређеног члана женског рода а(с) (а + а(с) = à(с)) или показне замјенице аqуеле(с), аqуела(с), аqуило (а + аqуел... = àqуел...). Дијереза (ü) се користи само у скуповима гüе, qüе, гüи, qüи, означавајући да овдје у има вриједност полусамогласника [w]). Од сугласничких графема, за португалски језик су карактеристични диграфи нх, лх и цх, те ç, који, као и у француском језику, има вриједност гласа [с]. Њих се не сматра посебим словима, па се, стога, у рјечницима нхоqуе 'њоки' налази између нéвоа 'магла' и ницарагüенсе 'никарагвански'. Апостроф се ријетко користи. (Остао је у упораби само у синтагми д'áгуа '(од) воде, водени, (с) водом'). Упораба зареза, ускличника и упитника се углавном поклапа с хрватском употребом.

Изговор (Пронúнциа)

Описат ћемо неутрални изговор који се темељи на говору главног града Бразила, Брасíлије. То је изговор који слиједе професионални спикери на бразилској телевизији Глобо и на бразилском државном радију Радиобрáс. Многи градови бразилског Југоистока (Бело Хоризонте, Јуиз де Фора, Витóриа, Гуарапари) имају изговор сличан овоме. У прегледу користимо симболе Међународне фонетске организације (ИПА), уз нека мања одступања, из практичних разлога, којима се користе амерички фонетичари (упораба симбола ч, ж, ш, те кориштење [y] умјесто [ј]).

Самогласници (Вогаис)

У португалском језику, баш као и у стандардноме талијанском језику, постоји седам фонемских самогласника: а, и, у (који се, углавном, изговарају као у хрватскоме), é (отворено е; број 3 на схеми самогласника), ê (затворено е; бр.2), ó (отворено о; бр. 7), и ô (затворено о; бр. 6). Отворено е (é) се изговара као самогласник између хрв. а и е (намјестимо уста као да ћемо изговорити е, а изговоримо а). Затворено е (é) се изговара као самогласник између хрв. и и е (намјестимо уста као да ћемо изговорити и, а изговоримо е). Слично вриједи и за затворено о (ô), које се налази између хрв. о и хрв. у, те за отворено о (ó), које се налази између хрв. о и хрв. а. Многе ријечи промјеном тимбра самогласника мијењају значење (авó значи 'бака', а авô 'дјед'; седе (понекад се пише сêде) значи 'жеђ', а седе (понекад се пише сéде) 'сједиште'). Отвореност вокала у португалском језику има много већу важност него у талијанском и неким другим језицима, тако да ни нема регионалне редукције фонемског инвентара на сустав од само пет фонема, карактеристичан за хрватски, шпањолски и сјеверне говоре талијанског језика.

Изговор графема А

1. Ненаглашено А на крају ријечи може се изговорити као отворено а [а] или затвореније (бр. 4а, 4б, 4ц, 4д, 4е на схеми самогласника). Изговор овиси о разним факторима, а неки говорници користе више реализација. Примјери: тиа ['чи(y)а] 'тетка', брасилеира [брази'лера] 'Бразилка'.

2. А испред НХ, те А испред наглашеног M или Н се изговара назализирано, тј. као [ã]. Долази до носног изговора А, но назал који му слиједи (м, н, нх) такођер се изговара. Примјери: цама ['кãма] 'кревет', банана [ба'нãна] 'банана', банхо ['бãỹу] 'купање', пиранха [пи'рãỹа] 'пирана', банхеиро [бã'ỹеру] 'купаоница'. У неким ријечима се сваки самогласник између носних сугласника назализира: мамãе [мã'мãỹ] 'мама'.

3. А испред M или Н на крају слога или ријечи се изговара назално, тј. као [ã]. Назални консонант који слиједи (м, н) се не изговара. Примјери: цантар [кã'тах] 'пјевати', санто ['сãту] 'светац', цампо ['кãпу] 'поље', Иван [и'вã] 'Иван', тцхан [чã] 'чар'. Једнаку вриједност има и глас представљен графемом Ã: рã [хã] 'жаба', Марацанã [марака'нã] 'Марацанã', тцхã [чã] 'чар' (алтернативна графија за тцхан).

4. У свим осталим случајевима се изговара као хрв. а [а]. Примјери: абацаxи [абака'ши] 'ананас', абадá [аба'да] 'мајица за карневал'.

Изговор графема I

1. Ненаглашено I на крају ријечи које долази иза самогласника се изговара као хрв. ј [y] (примјери: папаи [па'паy] 'тата', реи [хеy] 'краљ'), неовисно о томе слиједи ли иза њега -с: цаис [каyс] 'гат, мол'. Једнако тако, I између самогласникâ, те I испред завршних самогласника А или О се изговара као хрв.ј [y]: маиô [ма'yо] 'купаћи костим', церимôниа [сери'мõнyа] 'церемонија', Мáрио ['марyу] 'Марио'. I је [y] и испред самогласника у ненаглашеном слогу који није на почетку ријечи: интернационал [ĩтехнасyо'наw] 'међународни'.

2. I испред НХ, те испред наглашеног M или Н се изговара назализирано, тј. као [ĩ]. Примјери: минха ['мĩỹа] 'моја', винхо ['вĩỹу] 'вино', мина ['мĩна] 'рудник', лима ['лĩма] 'лимета'.

3. I испред M или Н на крају слога или ријечи се изговара назално, тј. као [ĩ]. Назални консонант који слиједи (м, н) се не изговара. Примјери: сим [сĩ] 'да', винте ['вĩчи] 'двадесет', лимпеза [лĩ'пеза] 'чистоћа, чишћење'.

4. I се у скуповима -ЕИР-, -АИX-, -ЕИX-, -ЕИЈ- најчешће не изговара: цапоеира [капо'ера] 'капоера, бразилски борилачки плес', цабелеиреиро [кабеле'реру] 'фризер', цаиxа ['каша] 'каса, кутија', пеиxе ['пеши] 'риба', беијар [бе'жах] 'пољубити'. Слично се догађа и с ријечима qуието 'миран' и мантеига 'маслац' које се често изговарају ['кεту], односно [мã'тега].

5. У осталим случајевима се I изговара као хрв. [и]: ви [ви] 'видјех', аqуи [а'ки] 'овдје'. Понекад се, у неких говорника, јавља централнија реализација (слична кратком и у енглеском; види вокал 1а на схеми самогласника), чешћа код ненаглашеног и.

Изговор графема У

1. Ненаглашено У на крају ријечи које долази иза самогласника изговара се као енглеско w [w] (примјери: мау [маw] 'зао', меу [меw] 'мој'), неовисно о томе слиједи ли -с или не: сеус [сеwс] 'твоји'. Такођер, ненаглашено У између самогласникâ, те У у скуповима -ГУА-, -QУА-, као и Ü (У с дијерезом) се изговара као [w]: еуá [еw'а] 'афробразилска божица', qуандо ['кwãду] 'када', сангüíнео [сã'гwĩнyу] 'крвни'. У ненаглашеном дочетку -УО, У се изговара као [w], који се често испушта: цонтíнуо [кõ'чĩн(w)у] 'трајан, непрекинут'.

2. У испред НХ, те испред наглашеног M или Н се изговара назализирано, тј. као [ũ]. Примјери: јунхо ['жũỹу] 'липањ', úницо ['ũнику] 'једини'.

3. У испред M или Н на крају слога или ријечи се изговара назално, тј. као [ũ]. Назални консонант који слиједи (м, н) се не изговара. Примјери: батицум [бачи'кũ] 'ударање', бунда ['бũда] 'стражњица', рум [хũ] 'рум'.

4. У се у скупу -ГУЕ-, -ГУИ-, -QУЕ-, -QУИ- никада не изговара: гуето ['гету] 'гето', гуитарра [ги'таха] '(електрична) гитара', аqуи [а'ки] 'овдје'.

5. У у диграфу ОУ најчешће се испушта: воу [во] 'идем', лоуцо ['локу] 'луд'. Изнимка су властита имена: Мосцоу [мос'коw] 'Москва', Доуглас ['доwглас] 'Доуглас' итд.

6. У осталим случајевима се У изговара као хрв. [у]: ну [ну] 'гол, наг', урубу [уру'бу] 'црни суп'. Понекад се, у неких говорника, јавља централнији алофон (сличан кратком у у енглеском; види вокал 5а на схеми самогласника), чешћи код ненаглашеног у.

Изговор графема Е

1. Е с циркумфлексом (ê) се изговара као затворено е [е]: пêсамес ['пезамис] 'сућут', ненê [не'не] 'беба'. Кад се ê налази испред назала (м, н, нх) поприма носни изговор [ẽ]: милêнио [ми'лẽнyу] 'милениј', тêм [тẽỹ] 'имате, имају', пêндуло ['пẽдулу] 'њихало'.

2. Е с акутом (é) се изговара као отворено е [ε]: јацарé [жака'рε] 'кајман', хéлице ['εлиси] 'елиса'. Једино се у дочецима -ÉМ, -ÉНС изговара као затворен, носни самогласник [ẽ]: нингуéм [нĩ'гẽỹ] 'нитко, ненéнс [не'нẽỹс] 'бебе'.

3. Е испред наглашеног вокала се изговара као хрв. и [и] (или као хрв. ј [y] у брзом говору): пассеар [паси'ах] шетати, театро [чи'атру] 'казалиште'.

4. Ненаглашено Е на крају ријечи изговара се као хрв. и [и] или као енгл. кратко и (види самогласник бр. 1а на вокалном трапезу). [и] је карактеристика спорог, наглашавајућег говора, а [бр.1] је учесталији у природноме, спонтаном говору. Примјери: телефоне [теле'фõни] 'телефон', аваланцхе [ава'лãши] 'лавина'. Додавање плуралног наставка -с не мијења квалитету самогласника: аваланцхес [ава'лãшис] 'лавине'. Е се у дочецима -ТЕ, -ДЕ у обичном говору често испушта: цидаде [си'даџ(и)] 'град', денте ['дẽч(и)] 'зуб'. Исто вриједи и за плуралне дочетке -ТЕС, -ДЕС: цидадес [си'дадс] 'градови', денте ['дẽтс] 'зуби'.

5. Везник Е (одговара хрв. и) се изговара као хрв. и [и] или као затворено е [е].

6. Е се у суфиксима ДЕ- и ДЕС- изговара као [е] (у неким ријечима) и као [и] (у осталим ријечима): депоис [де'поyс] 'послије, касније', демаис [џи'маyс] 'превише'. Приједлог де 'од' се обично изговара [џи], да би се разиковао од коњунктива глагола дар - дê 'дај'. Изнимка је синтагма де репенте 'изненада, наједном, изнебуха' у којој се де готово увијек изговара као [де]: [дехе'пẽч(и)].

7. Е испред НХ, те испред наглашеног M или Н се изговара назализирано, тј. као [ẽ]. Примјери: сенха ['сẽỹа] 'лозинка', сенхор [сẽ'ỹох] 'господин', венено [ве'нẽну] 'отров', гема [жẽма] 'жумањак'.

8. Е испред M или Н на крају слога или ријечи изговара се назално, тј. као [ẽ]. Назални консонант (м, н) се не изговара (нпр. темпо ['тẽпу] 'вријеме, дентро ), или се своди на назално ј [ỹ] (нпр. сем [сẽỹ ] 'без', хíфен ['ĩфẽỹ] 'цртица'). Назално ј [ỹ] је такођер вриједност графема Е иза Ã и Õ. Примјери: мамãе [мã'мãỹ] 'мајка', аçõес [а'сõỹс] 'дионице.

9. Е испред завршног, ненаглашеног А(С) или О(С) изговара се као хрв. ј [y]: нíвеа ['нивyа] 'сњежна', симултâнео [симуw'тãнyу] 'симултан'.

10. Е се у ненаглашеним дочецима -ИЕ, ИЕС обично испушта: цáрие ['кари] 'каријес', сéриес ['сεрис] 'серије'.

11. Е на почетку ријечи, након којег слиједи С или X те још један сугласник, обично има вриједност хрв. [и] (или самогласника бр. 1а с вокалног трапеза): есцова [ис'кова] 'четка', естар [ис'тах] 'бити', еспиар [испи'ах] '(по)гледати', еxпулсо [ис'пуwсу] 'избачен'.

12. Е у слогу испред наглашених затворених самогласника (и, у или ô), често, у многим ријечима, може (осим [е]) попримити и вриједност [и]: менино [ми'нĩну, ме'нĩну] 'дјечак', сегуро [си'гуру, се-] 'сигуран', периго [пи'ригу, пе-] 'опасност', сенхор [сĩ'ỹох, сẽ-] 'господин'.

13. Наглашено Е, иза којег не долази носни самогласник изговара се, овисно о ријечи као отворено е [ε] или као затворено е [е]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за каквим бољим рјечником. Примјери: еле ['ели] 'он', ела ['εла] 'она', терно ['тεхну] 'одијело'.

14. У свим осталим случајевима Е се изговара као затворено е [е]: елетрицидаде [елетриси'даџ(и)] 'електрицитет', парабенизар [парабени'зах] 'честитати', перерецар [перере'ках] 'тетурати, гегати се, поскакивати', елетротерапиа [елетротера'пиа] 'електротерапија'.

Изговор графема О

1. О с циркумфлексом (ô) се изговара као затворено о [о]: есôфаго [е'зофагу] 'једњак', вовô [во'во] 'дјед(иц)а'. Кад се ô нађе испред назала (м, н, нх) поприма носни изговор [õ]: Верôница [ве'рõника] 'Вероника', ôмега ['õмега] 'омега'.

2. О испред НХ, или испред наглашеног M или Н се изговара назализирано, тј. као [õ]. Примјери: сонхар [сõ'ỹах] 'сањати, снивати', сонхо ['сõỹу] 'сан, снивање', соно ['сõну] 'сан, спавање'. О испред M или Н на крају слога или ријечи изговара се назално, тј. као [õ], при чему се назални консонант (м, н) не изговара (нпр. онда ['õда] 'вал', сом [сõ] 'звук'). Једнако тако, свако о с тилдом (õ) изговара се као затворено, назално õ [õ]: релаçõес [хела'сõỹс] 'односи', (воцê) пõе [(во'се] пõỹ] 'ставиш'. О иза назалног А (ã) се изговара као назални полусамогласник [w]. Примјери: пãо 'крух', мãос 'руке' итд.

3. Ненаглашено О на крају ријечи изговара се као енгл. кратко у (види самогласник бр. 5а на вокалном трапезу). Понекад се изговара као хрв. у [у], а у спором, наглашавајућем говору, понекад и као затворено о [о]. Примјери: профундо [про'фũду] 'дубок', расо ['хазу] 'плитак', фолгадо [фоw'гаду, -о] 'лијен'. Исто вриједи и за О у ненаглашеном завршетаку -ОС: цацхоррос [ка'шохус] 'пси'.

4. О с акутом (ó) се изговара као отворено о (између хрв. о и хрв.а; види самогласник број 7 на вокалном трапезу). Примјери: торó 'пљусак', гогó 'Адамова јабучица, óтимо 'одличан'.

5. О испред завршног, ненаглашеног А или АС изговара се као [w]: мáгоа ['магwа] 'туга'.

6. Наглашено, затворено О, у завршетку -ОА често се изговара као дифтонг [оу], односно [оw]: гароа [га'ро(у)а, га'ро(w)а] 'кишица', Лисбоа [лиз'боуа, лиз'боwа] 'Лисабон', пессоа [пе'соуа, пе'соwа] 'особа', боа ['боуа, боwа] 'добра'.

7 О у слогу испред наглашених затворених самогласника (и, у, ô, ê), може кадшто, у неким ријечима, (осим [о]) попримити и вриједност [у]: бонито [бо'ниту, бу'ниту] 'лијеп', цховер [шо'вех, шу-] 'кишити', дормир [дох'мих, ду-] 'спавати'.

8. Наглашено О, иза којег не долази носни самогласник изговара се, овисно о ријечи као отворено о (ó) или као затворено о (ô) тј. [о]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за рјечником.

9. У свим осталим случајевима О се изговара као затворено о [о]: морар [мо'рах] 'становати', децорар [деко'рах] 'научити (напамет)', фотографиа [фотогра'фиа] 'фотографија', цолоqуиал [колоки'аw, коло'кјаw] 'разговорни', морфологиа [мохфоло'жиа] 'морфологија' итд.

Сугласници (Цонсоантес)

Сугласници б, ф, п и в се изговарају као у хрватском. Х се никада не изговара. Ј се увијек изговара као хрв. [ж], ç као хрв. [с], цх као хрв. [ш], а q као хрв. [к]. Изговор графема ц, д, г и т овиси о графемима који долазе иза њих:

Двослов ЛХ

се најчешће изговара као несаливено л'ј (дакле као комбинација хрв. л + хрв. ј [y]), слично словенском љ: илха ['илyа] 'оток',

филхо ['филyу] 'син'. Полусамогласник ј [y] из скупа л’ј [лy] се најчешће не изговара, дакле ЛХ је [л]:

1. испред отвореног е [ε]: мулхер [му'л(y)εх] ‘жена’; Гуилхерме [ги'лεхми] Гуилхерме;

2. испед диграфа НХ [ỹ]: филхинхо [фи'лĩỹу] 'синчић'; фолхинха [фо'лĩỹа] 'календар'.

Графем X

1. на почетку ријечи се изговара као [ш] (као нпр. у xíцара 'шалица');

2. на крају ријечи се изговара као [кс] (као у нпр. тóраx 'прсни кош, торакс');

3. испред сугласника изговара се као [с] (као нпр. у еxплицар [еспли'ках, испли'ках] 'објаснити').

4. између самогласника, може попримити вриједности:

---[з] (као у еxаме 'испит'),

---[с] (као у прóxимо 'близак'),

---[ш] (као у веxаме 'срамота'),

---[кс] (као у тáxи 'такси').

Не постоје правила изговарања интервокалног X, па се ваља послужити рјечником.

Види још

• Заједница земаља португалског језика

Литература

Португалски језик на Wикимедијиној остави

• Фонéтица е фонологиа до португуêс. Тхаïс Цристóфаро Силва. Едитора Цонтеxто. Сãо Пауло. 2001.
• Модерн Португуесе (А Референце Граммар). Мáрио А. Перини. Yале Университy Пресс. Неw Хавен. 2002.