Ј (слово ћирилице)
Ћириличко слово Ј | ||||||
---|---|---|---|---|---|---|
Слова словенских језика | ||||||
А | А́ | А̀ | А̄ | Б | В | Г |
Ґ | Ѓ | Д | Ђ | Е | Ѐ | Е́ |
Е̄ | Ё | Є | Ж | З | З́ | Ѕ |
И | Ѝ | И́ | І | Ї | Й | Ј |
К | Ќ | Л | Љ | М | Н | Њ |
О | О́ | О̀ | Ō | П | Р | С |
С́ | Т | Ћ | У | У́ | У̀ | Ў |
Ф | Х | Ц | Ч | Џ | Ш | Щ |
Ъ | Ы | Ь | Э | Ю | Я | |
Слова несловенских језика | ||||||
Ӑ | Ӓ | Ә | Ӛ | Ӕ | Ғ | Ҕ |
Ӻ | Ӷ | Г̧ | Г̑ | Ԁ | Ԃ | Ꚉ |
Ԭ | Ԫ | Ꚁ | Ӗ | Ӂ | Җ | Ӝ |
Ԅ | Ӟ | Ҙ | З̌ | З̱ | З̣ | Ԑ |
Ӡ | З́ | Ԇ | Ꚅ | Ӣ | Ҋ | Ӥ |
Қ | Ӄ | Ҡ | Ҟ | Ҝ | Ԟ | Ԛ |
Ӆ | Ԓ | Ԡ | Ԉ | Ԕ | Ӎ | Ӊ |
Ң | Ӈ | Ԩ | Ҥ | Ԣ | Ԋ | Ӧ |
О̃ | Ө | Ӫ | Ҩ | Ԥ | Ҧ | Ҏ |
Р̌ | Ԗ | Ҫ | Ԍ | Ҭ | Ꚑ | Ԏ |
Ӯ | Ӱ | Ӳ | Ү | Ү́ | Ұ | Х̑ |
Ҳ | Ӽ | Ӿ | Һ | Ꙡ | Ҵ | Ҷ |
Ӵ | Ӌ | Ҹ | Ꚇ | Ꚓ | Ҽ | Ҿ |
Ы̄ | Ӹ | Ы̆ | Ҍ | Ӭ | Э̆ | Э̄ |
Э̇ | Ю̆ | Ю̈ | Ю̄ | Є̈ | Я̆ | Я̄ |
Я̆ | Я̈ | Ԙ | Ԝ | Ӏ | ||
Историјска слова | ||||||
Ꙉ | Ѻ | Ѹ | Ꙋ | Ѡ | Ѽ | Ѿ |
Ҁ | Ѣ | Ꙓ | Ꙗ | Ѥ | Ѧ | Ѫ |
Ѩ | Ѭ | Ѯ | Ѱ | Ѳ | ֹѴ | Ѷ |
Ꙟ | Ꚏ | Ꚗ | Ꙥ | Ꙧ | Ꙣ | Ꙑ |
Ꙭ | Ꙩ | ꙮ | ||||
Диграфи ћирилице | ||||||
Сва слова ћирилице |
Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице.
Историја
[уреди | уреди извор]Увео га је Вук Караџић када је писао „Српски рјечник“.
Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника. Слово за глас ј заиста је било преко потребно нашој ћирилици, али је Вуку на располагању стајало неколико слова која су већ дотад у различитим редакцијама црквенословенског језика имала улогу слова ј. Била су то слова і, ї, й заједно са двогласима и меким знаком ь. Да је изабрао неко од тих слова, Вук би избегао примедбе о „пошокчавању“ српске азбуке. Он у почетку јест употребљавао ћирилично ї да представља глас ј, што су пре њега већ употребљавали језички реформатори Доситеј Обрадовић и Сава Мркаљ, али је затим од тога одустао.[1]
Вук је у Предговору Српског рјечника (1818) преузимање у нову азбуку слова „ј“ из латинице правдао већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Један од разлога био је и тај што је такав калуп већ постојао у штампаријама. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. Наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле: „Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“.[1]
Особине
[уреди | уреди извор]Слово Ј је, према фонетици:
- консонант (сугласник) - један од 25
- сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
- предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
- меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)
Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:
- Ђ - настаје од Д+Ј
- Ћ - настаје од Т+Ј
- Љ - настаје од Л+Ј
- Њ - настаје од Н+Ј
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Дача (2024-04-07). „Анегдоте око јоте”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2024-05-15.