Биљке

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Биљке
Научна класификација
Домена: Еукарyота
Царство: Биљке
Хаецкел, 1866

Биљке (лат. Плантае) су главна група која садржи преко 300,000 врста, укључујући и организме као дрвеће, цвијеће, биље и папрати.[1]

Захваљујући присуству клорофила, биљке су у могућности да у процесу фотосинтезе електромагнетну енергију сунчевог зрачења преведу у енергију кемијских веза органских молекула.

Аристотел је подјелио све живе ствари међу биљкама, које се не мичу или имају осјетљиве органе и животиње. У суставу подјеле по Линнаеусу они постају: биљке - царство Вегетабилиа (касније Плантае) и животиње - Анималиа. Након тога постало је јасно да царство Плантае садржи неколико међусобно повезаних група заједно с гљивама и неколико врста алга које су уврштене у ново царство.

Без обзира на то оне се и даље често сматрају биљкама у многим контекстима.

Додуше, сваки покушај да се смјести биљке у самосталну групу, доживио је неуспјех, због тога што су биљке нејасно дефиниране према правилима које поставља модерна класификација (систематика).[2]

Ембрyопхyтес

[уреди | уреди извор]

Најпознатија вишестанична врста биљка је ембрyопхyтес. Она укључује васкуларне биљке, цијелину биљка које имају лишће, стабљике и коријење. Исто тако укључује и неколико биљака које су у њиховом блиском сродству, често их називамо брyопхyтес.

Све ове биљке имају комплексе станица са зидовима станица састављеним од целулозе и већина од њих црпи своју енергију помоћу процеса фотосинтезе, притом користећи сунчеву свјетлост и угљични диоксид за синтезу храну.

Преко 300 врста биљака не врше фотосинтезу, али те биљке су паразити на другим врстама биљака које се служе фотосинтезом.

Биљке су настале од зелених алги, од којих су еволуирале тако да су развиле специјалне репродуктивне органе заштичене од нерепродукције ткива.

Врста брyопхyтес се први појавила у доба раног Палеозоика. Врста може преживјети само гдје је влага доступна већину времена, иако многе врсте толерирају и вријеме суше. Многе врсте брyопхyтеса остају мале кроз свој животни вијек.

Васкуларне биљке имају такав број прилагодби који им је омогућио савладати ограничења које има врста брyопхyтес. То укључује добар отпор суши и васкуларно ткиво које транспортира воду кроз организам.

Прво примитивно сјеме биљака - сјеме папрати.

Сјеме неких биљака може преживјети екстремне временске увјете и размножавати се у њима.

Биљкама је потребна сунчева свјетлост и топлина, вода и тло да би се могле развијати и живјети. За стварање хране им је потребна вода, угљични диоксид, сунце. Дијелови биљке су: тучак, латице, прашници, стапка, лапови.

Гљиве и алге

[уреди | уреди извор]

Алге означавају неколико различитих група организама који црпе енергију кроз процес фотосинтезе. Оне нису смјештене у царство Плантае.

Постоје и друге врсте алги које укључују и једностаничне организме који се састоје од станица без различитога ткива.

Неке од њих могу се мицати, а неке су изгубиле своју способност фотосинтезе. Ембрyопхyтес је потекао од зелених алга. С неколико изузетака између зелених алги, све међу њима имају зидове станица које садрже целулозу и клоропласте које садрже клорофил а и б и тако црпе снагу.

Клоропласти зелених алги су окружени с двије мембране, што сугерира да су потекле директно од цyанобацтериа .

Исто тако је и с црвеним алгама, и за двије групе се вјерује да имају заједничко поријекло. Супротно томе много других алги, има клоропласте с три или четри мембране. Оне нису у блиском сродству са зеленим алгама, засебно стјецање клоропласти је симбол зелених и црвених алги.

За разлику од ембрyопхyтеса и алги, гљиве не врше фотосинтезу, али оне набављау своју храну састављањем и апсорбирањем твари из свога окружења. Нису у роду с ниједном врстом која врши фотосинтезу, али су зато уско повезане са животињама.

Значајно

[уреди | уреди извор]

Многи људи као прехрану користе житарице. Остале биљке које користимо у прехрани су воће, поврће, љековито биље и зачини. Неке васкуларне биљке као дрвеће и грмље (шикара) имају важну улогу у градитељству као грађевни материјал. Велики број биљака се користи и у декоративне сврхе, укључујући и многе врсте цвијећа.

Развој

[уреди | уреди извор]

Кроз процес фотосинтезе, биљке користе сунчеву енергију, да из зрака претворе угљични диоксид у једноставни шећер. Тај шећер се тада користи као материјал за градњу и форму компоненти биљке. Биљке се поуздају у тло као главни извор воде, но исто тако покушавају се домоћи душика, фосфора и других важних храњивих ствари.

Неке врсте биљака користе специјалну обрану као трн или бодље, напримјер купине. По животном вијеку биљке смо подиљелили у 3 скупине:

  1. једногодишње биљке - живе и размножавају се кроз раздобље од једне године
  2. двогодишње биљке - живе кроз раздобље од двије године, већином се размножавају у првој години
  3. трајнице - живе више од двије године и настављају се размножавати тијеком година

Међу васкуларним биљкама у трајнице се убраја црногорично дрво (зимзелен), је назив за оне биљке које задржавају своје лишће током цијеле године, и бјелогорично дрво (листопадно), то су оне биљке које губе листове у неким дјеловима године.

У мјестима гдје влада умјерена и сјеверна клима они већином губе листове зими, а многе тропске биљке губе своје листове за вријеме сушне сезоне.

Ископине (фосили)

[уреди | уреди извор]

Окамине биљака укључују коријење, дрво, листове, сјеме, плодове, пелуд, споре и јантар (смола настала фосилизацијом биљке). Окамине биљака су забиљежене у земљи, ријечним наслагама и у талогу мора. Пелуд, споре и алге су кориштене за одређивање времена из којег наслаге талога потјечу .

Остаци фосила биљака нису уобичајени као фосили животиња, премда су фосили биљака нађени у обиљу диљем свијета. Старији фосили некадашњих биљака показују поједине станице унутар ткива биљке. Девонски период показује еволуцију, за коју многи вјерују да описује прво сувремено стабло Арцхаеоптерис .

Угљен је остатак окамине биљке, у њему се види детаљна структура фосилизиране биљке. Остаци фосила из времена Мезозоика : црногорично дрво, коријење, стабљике и гране могу се у изобиљу наћи у језерима и приобалном подручју уз стјене. Најчешће су то палме и храстови.

Албум

[уреди | уреди извор]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Фиелд, C.Б.; Бехренфелд, M.Ј., Рандерсон, Ј.Т. анд Фалкоwски, П. (1998). „Примарy продуцтион оф тхе биоспхере: Интегратинг террестриал анд оцеаниц цомпонентс”. Сциенце 281 (5374): 237–240. Бибцоде 1998Sci...281..237F. ДОИ:10.1126/science.281.5374.237. ИССН 0036-8075. ПМИД 9657713. 
  2. ↑ „Нумберс оф тхреатенед специес бy мајор гроупс оф органисмс (1996–2010)” (ПДФ). Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре. 11 Мар 2010. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-21. Приступљено 2015-04-25. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Еванс, L. Т. (1998). Феединг тхе Тен Биллион - Плантс анд Популатион Гроwтх. Цамбридге Университy Пресс. Папербацк, 247 пагес. ИСБН 0-521-64685-5.
  • Кенрицк, Паул & Цране, Петер Р. (1997). Тхе Оригин анд Еарлy Диверсифицатион оф Ланд Плантс: А Цладистиц Студy. Wасхингтон, D. C.: Смитхсониан Институтион Пресс. ИСБН 1-56098-730-8.
  • Равен, Петер Х., Еверт, Раy Ф., & Еицххорн, Сусан Е. (2005). Биологy оф Плантс (7тх ед.). Неw Yорк: W. Х. Фрееман анд Цомпанy. ИСБН 0-7167-1007-2.
  • Таyлор, Тхомас Н. & Таyлор, Едитх L. (1993). Тхе Биологy анд Еволутион оф Фоссил Плантс. Енглеwоод Цлиффс, НЈ: Прентице Халл. ИСБН 0-13-651589-4.
  • Треwавас А (2003). „Аспецтс оф Плант Интеллигенце”. Анналс оф Ботанy 92 (1): 1–20. ДОИ:10.1093/aob/mcg101. 
  • Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре анд Натурал Ресоурцес (ИУЦН) Специес Сурвивал Цоммиссион (2004). ИУЦН Ред Лист [1].
  • Пранце Г. Т. (2001). „Дисцоверинг тхе Плант Wорлд”. Таxон (Интернатионал Ассоциатион фор Плант Таxономy) 50 (2, Голден Јубилее Парт 4): 345–359. ДОИ:10.2307/1223885. ИССН 0040-0262. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Ботаничке и вегетационе базе података
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Biljke&oldid=42110148”