Хришћанска црква

За остале употребе, в. Црква (разврставање).

Дио серије чланака на тему Хришћанство Кршћанство

Исус Христос Рођење · Крштење · Учење Смрт · Ускрснуће Основе Апостоли · Еванђеље · Црква Хисторија Рано кршћанство · Оци · Сабори Иконоклазам · Шизма · Крижари Реформација · Екуменизам Традиције Источне Православље · Древноисточне цркве · Сиријско хришћанство · Асирска црква Западне Римокатолици · Лутерани · Реформисти · Англиканци · Анабаптисти · Баптисти · Менонити · Методисти · Адвентисти · Светости · Пентекосталци · Енвагелици · Фундаменталисти · Либерали Нетринитарне Јеховини свједоци · Покрет Светаца Посљедњих дана · Унитаријанизам · Христаделфијанци · Теологија Стварање · Пад · Гријех · Суд Спасење · Царство · Христологија Тројство (Отац, Син, Свети дух) Библија Стари завјет · Нови завјет Књиге · Канон · Апокрифи

Црква (грч. ἐκκλησία [екклēсиā] — „скупштина“) представља заједницу хришћана, људи који деле исту религију и веровања. Теолошка дисциплина која се бави црквом назива се еклесиологија.

Поимање цркве се данас прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католичанство, православље и протестантизам. У првим вековима кршћанства је било сукобљено ортодоксно поимање цркве, као хијерархијски устројене универзалне заједнице подређене бискупима, и гностичко, као истинско братство духовних људи, који поседују гнозу.

У раном хришћанству је идеја о цркви у савременом смислу била сасвим туђа. Тек током хисторијског развитка црква поприма хијерархијску организацију, и постаје света институција, више од пуког зброја њених чланова. Касније, Црква посредује у спасењу, вјерници су њена дјеца и само кроз њу човјек може постићи сигурност и блаженство.

Пејгелс сматра да одржање хришћанске традиције дугујемо организацијској и теолошкој структури коју је развила црква, и да се главне религијске догме (вера у једног Бога, Христову муку и васкрсење, »свету, универзалну и апостолску цркву«) подударају са политичким питањима у развоју хришћанске ортодоксије.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Појам

Сама реч црква је превод грчке речи екклêсиа, која је изворно значила сабор или окупљање првих хришћана. У Библији се та „зборница“ божјег народа означава помоћу два термина – хе екклêсиа и хе сyнагогê. I док су Јевреји у првом веку своју религијску институцију називали синагогом, хришћани, који су углавном говорили грчки, употребљавали су реч „екклесиа“. У Новом завету тај термин се користи у неколико различитих значења. Он, с једне стране, упућује на групу људи – било да је ту реч о целокупној хришћанској заједници у једном граду или о верницима што су се окупили у некој кући. С друге стране, у неким новозаветним списима појам цркве има и универзални, генерички смисао, па се ту онда, пре свега, мисли на цркву свих хришћана. У сваком случају, у рана хришћанска времена реч екклêсиа никад није означавала религијску грађевину или вероисповест, деноминацију, а то су две најчешће савремене употребе те речи.

Реч екклесиа, веома позната у античкој грчкој књижевности, означава јавно и у редовним временским размацима сазивано сабрање грађана једног града, с циљем доношења озбиљних одлука (нпр. сазив скупштине који срећемо у Солоновом законику). Суштинска разлика појма екклесиа у хришћанској употреби је теолошка. Реч црква прати придев: „црква Божија“ или „Христова“, који изражава да је извор праведности не само сабрање (црква), већ Христ, односно Бог. Ово доноси суштинску промену у грчки смисао цркве: од демократског се претвара у теократски. Конкретна форма цркве је било сабрање ради вршења евхаристије.

Зизјулас сматра да су политички обичаји грчке демократије утицали на организацију ране Цркве. Прва организација Цркве у Јерусалиму после смрти Исуса одвија по узору на хеленске обрасце. Избор Матије као дванаестог апостола уместо Јуде врши се на основу жреба, на исти начин на који то предвиђа атински законик, како наводи Аристотел: од једног броја кандидата (у случају прве Цркве два кандидата су били Јуст и Матија) одабира се жребом један. Неки проучаваоци сматрају да се начин извођења хришћанског сабора ни по чему не разликује од уставног процеса политичких сабрања у античкој Грчкој.

Повест

Рано кршћанство

Процесија кроз катакомбе св. Каликста у Риму.

Рана Црква је веровала да је она икона Царства Божијег у своме времену. У првом стољећу су кршћанске заједнице биле изграђене на независности и слободи сваког појединца. Њемачки повјесничар Ханс вон Сцхуберт говори о непостојању црквене организације у 1. вијеку, када је првобитна кршћанска заједница била повезана само "заједничком везом вјере, наде и љубави." Будући да су први кршћани осјећали да су ходочасници и странци на Земљи, није било потребе за сталним установама.

Апостол Павле у својим посланицама, које представљају најдревније постојеће текстове црквене историје, сваки пут када користи термин „црква“ за области шире од једног града (нпр. Македонија, Јудеја итд.) се служи множином (цркве Македоније, цркве Јудеје итд.). Када се, међутим, израз „црква“ односи на један град, тада се константно употребљава једнина (црква Солуна или она која „обитава“ у Коринту итд.). Црква као организована заједница за основу географски има град. Црква као организована заједница је од настанка била локална Црква. Разне локалне Цркве налазиле су се у константној вези преко посланика, преписке (касније и путем сабора), али је у основи свака локална Црква била самоуправна.

Током 1. века су у хришћанским заједницама важну улогу имају апостоли и учитељи, а нарочито пророци. Изворно су ранохришћанске цркве биле "харизматичке заједнице" (Ехрман). Веровало се да је сваком члану заједнице додељен "дар" Духа (харизма) како би помогао заједници: постојали су дарови поучавања, управљања, милостиње, лечења, пророковања, итд. Али, како су очекивања скорашњег краја света почела да бледе, постало је јасно да мора постојати строжа црквена структура, посебно ако је црква требало да постоји дугорочно.

Временом, Цркве су почеле да именују вође које ће доносити одлуке, почела су да се уобличавају правила о животу заједнице, упражњавању ритуала, обучавању нових чланова, итд. Често су се хришћани окупљали у кућама имућнијих чланова, који су постајали први лидери цркве. Почела су да настају и писана правила како црква треба да буде уређена. Прво познато црквено правило, Учење апостола, написано је око 100. године.

Крајем 2. века, правоверни хришћани су почели да одређују објективне критеријуме за припадање цркви. Свако ко је исповедао веру, прихватао обред крштења, учествовао у богослужењу, и покоравао се свештенству, био је прихваћен као хришћанин. Бискупи су из тога искључивали оне који су стављали у питање ма који од три елемента овог система: доктрину, обред и свештеничку хијерархију — а гностици су оспоравали сва три.

Да би ујединили различите цркве разбацане по свету у јединствену организацију, бискупи су одбацили "елитистичке" критеријуме за чланство у цркви, као што су процењивање кандидата на основу духовне зрелости или светости. Да би постала католичка (општа), црква је одбацила све облике елитизма у намери да обухвати што већи број верника. У том настојању, њене вође су створиле оквир у који су улазили доктрина, обред и политичка структура, што се показало као "задивљујуће ефикасан систем организације".

Сузбијањем гностицизма правоверне вође су установиле организован систем који је уједињавао све вернике у једну институционалну структуру. Једина подела коју су дозвољавали унутар заједнице била је подела на свештенство и паству, и нису допуштали ником да се изузима од покоравања доктрини, обреду и дисциплини коју су заводили свештеници и бискупи. Гностичке цркве које су одбациле тај систем у корист субјективнијих облика религијског удруживања преживеле су још неколико стотина година.

У почетку није црква била та која је могла опростити гријехе већ сам Бог. Касније је уведено правило "Еxтра еццлесиам нулла салус" (изван цркве нема спасења); те једино црква може понудити заштиту против било којег губитка милости.

Средњи вијек

У средњем веку, Цркви је била идеолошки стуб феудалне власти, највећи земљопоседник у Европи и једна од институција најдоговорнијих за експлоатацију сељаштва. До XI века, црква је постала деспотска сила, која је своје наводно божанско намесништво користила да би владала гвозденом песницом и пунила своје ризнице помоћу безбројних облика изнуђивања. Продаја опроста, индулгенција и црвених положаја, као и изношење свих сакрамената на тржиште, били су уобичајене праксе, од папе до последњег сеоског свештеника. Корупција свештенства је била уобичајена у целом хришћанском свету. Свештеници више нису сахрањивали преминуле, крстили или давали разрешења од греха, без одређене надокнаде. Чак је и причешће постало предмет цењкања, а „ако би нека неправдена цена била одбијена, непослушни верник би био екскомунициран, тако да би за помиловање морао да плати додатну суму, поред оне првобитно тражене“.

Еклесиологија

Рана ортодоксна схватања

Правоверни хришћани су тврдили како је човеку, да би приступио Богу, неопходна општа црква, без које били изгубљени (»изван цркве нема спасења«). Припадност цркви се, пре свега, огледала у послушности према бискупима, који су сматрани наследницима апостола.

Игнатије

Гозба љубави (агапе), рана фреска из римских катакомби.

Игнатије, антиохијски бискуп, своју дефиницију цркве заснива на подређености бискупу:

Нека нико не чини ништа што се односи на цркву без бискупа. ... Незаконито је крштавати или приредити агапе без бискупа ... придружити се бискупу јесте придружити се цркви; одвојити се од бискупа јесте одвојити се не само од цркве него и од самог Бога.

– Игњатије Антиохијски

Игнације тврди да изван црквене хијерархије »нема ничег што се може назвати црквом«.

Иренеј

Иренеј, лионски бискуп, каже да је једина права црква она која свугде »одржава исти облик црквеног устројства«. Само општа црква нуди »потпун систем доктрине«. Изван те цркве нема спасења: »она је улаз у живот; сви други су лопови и пљачкаши«. Сви који одбацују хришћанску хијерархију су »лажне особе, зли заводници и хипокрити«, који »говоре мноштву о онима у цркви које они називају католицима или еклезијастицима.«

Иренеј назива Цркву »великим и славним тијелом Кристовим« у које иду и старозавјетни пророци, јер су и они били удови Кристови. Као што се, преко наших удова исказује дјеловање тијела, али се лик цијелога човјека не показује преко једнога уда него преко свих, исто тако су и пророци сви унапријед осликавали Христа. Ово тијело Кристово неки, који »немају љубави Божје и гледају на властиту корист, а не на јединство Цркве«, цијепају, раздјељују, убијају; »говоре о миру а праве рат«, док у ствари »од њих не може доћи никаква тако велика реформа колика је штета од раскола«.

Црква је обновљени Рај на земљи: »Засађена је Црква, Рај на овом свијету.« Са сликом Цркве као Раја на земљи уско је повезана слика Цркве као »дјевичанске мајке«, коју налазимо разрађену први пут код Иренеја, а која одонда постаје заједничко добро отачке литературе. Заправо се идеја о Цркви као мајци и дјевици, као солидна формула за означавање Цркве, први пут појављује у извјештају о Лионским мученицима који је вјеројатно написао сам Иренеј.

Тертулијан

Тертулијан и његов ученик Хиполит су делили мишљење по коме је црква једини чувар истине. Попут Иренеја, они су као истину дефинисали оно што — на основи канона и црквене доктрине — гарантује апостолско наслеђе. Док је био »католички храшћанин«, Тертулијан је тврдио да само општа црква садржи апостолска правила вере, поштује канон Библије и садржи потврду апостолског наслеђа испољену у црквеној хијерархији. Тертулијан је оптуживао јеретике за кршење свих ових правила. Он осуђује јеретике што су »табор бунтовника«, који је одбио да се покори ауторитету бискупа. Говорећи у прилог строгој хијерархијској послушности и покоравању, он закључује да је »доказ строже дисциплине међу нама још један доказ истине«.

Међутим, пред крај живота, када га је пришао покрету монтаниста, одбацио је општу цркву као цркву »апстрактних« хришћана. Тертулијан је почео да прави разлику између емпиричке цркве и духовног виђења цркве. Више није дефинисао цркву на основу црквене организације, него само помоћу духа који је посвећивао појединачне припаднике. Он прекорева католичку заједницу као »цркву одређеног броја бискупа«:

Јер сама црква, тачно и у принципу, јесте дух у коме је тројство једног божанства, Отац, Син и Свети дух ... црква се окупља тамо где је Господ одредио — духовна црква за духовне људе — а не црква одређеног броја бискупа!

Гностичка схватања

Гностици су, насупрот општим хришћанима, тврдили да је најважнији елеменат цркве духовни елеменат, те да се »духовна црква« састоји од свих који имају гнозу.

Петрова апокалипса

Икона на којој римски цар и епископи на Првом никејском сабору (325) држе симбол вере (381).

Насупрот доктрини о превласти епископа, гностички хришћани тврде да оно по чему се разликује права од лажне цркве није њен однос према свештенству, него ниво разумевања њених чланова и квалитет међусобних односа. Петрова апокалипса каже да »они који су из живота« пошто су просветљени, сами умеју да разликују шта је право а шта лажно. Привучени знањем гноза, они нити покушавају да владају другима нити се покоравају бискупима и ђаконима, тим »безводним каналима«. Уместо тога, они учествују у »мудрости братства које стварно постоји ... у духовном другарству са онима уједињеним у причести«.

Друга расправа о великом Сету

Друга расправа о великом Сету слично говори да оно што карактерише истинску цркву јесте заједништво њених припадника с Богом, као и њихово међусобно заједништво:

»уједињени пријатељством вечитих пријатеља, који не знају ни за непријатељство нити за зло, него су уједињени мојом гнозом... у пријатељству један с другим«.

– Друга расправа великог Сета

Они су блиски као да су у браку, »духовном венчању«, јер живе »у очинству и материнству и рационалном братству и мудрости«  као они што се воле као »сродне душе«.

Сведочанство истине

Ранохришћанки гностички спис Свједочанство истине одбацује као погрешна многа обележја опште цркве (претензије на искључив приступ истини, покоравање закону и власти, веровање у обред, и сл.). Аутор сматра да послушност према свештеничкој хијерархији захтева од верника да се покоравају »слепим вођама«, чија власт долази од демијурга. Покоравање правилу вере намеће свим хришћанима једну инфериорну идеологију: »Они кажу, (чак и ако анђео) дође с неба, и проповеда вам нешто што вам ми не проповедамо, нека буде проклет!« Веровање у свете тајне показује наивно мађијско мишљење: црквени хришћани обављају крштење као обред посвећења, у уверењу да су само они који су крштени »одређени за живот«.

Против таквих »лажи« спис објављује да »кад човек спозна себе, и Бога, који је изнад истине, биће спасен.« Само они који увиде да живе у незнању и науче да се ослободе откривањем ко су, доживљују просветљење као нов живот, као »васкрсење«. Физички обреди попут крштења постају неважни, јер је »крштење истином« нешто друго: оно се налази само одрицањем од света.

Ауторитативно учење

Ранохришћанки спис Ауторитативно учење жестоко напада универзално хришћанство оличено у цркви бискупа. Писац напомиње да Исусова порука није збир одговора, већ охрабрење души на тражење Бога, и прави хришћани иду тим путем. Међутим, црквени хришћани не трагају за Богом Они једино верују проповеди коју чују, не постављају питања, прихватају понуђено богослужење, и не само да остају незналице, већ »ако наиђу на некога ко се распитује за спасење«, одмах предузимају кораке да га цензуришу и ућуткају. Аутор критикује и претензије тих »непријатеља« да буду »пастири« душа:

Они мисле »ми смо њен пастир који је храни.« Али они нису схватили да она (душа) зна други начин који је скривен од њих. Тај њен прави пастир ју учи гнози.

Употребљавајући уобичајену реч за бискупа (поимен - »пастир«), аутор критикује припаднике свештенства, који не схватају да истински хришћанин има директан приступ Христу, истинском пастиру душе, и није му потребно њихово вођство. Нити ти тзв. пастири схватају да права црква није видљива, него да »она има невидљиво, духовно тело«  те јој припадају само духовни.

Поврх свега, ти хришћани (»неприпадници« истинске цркве) пију вино, имају полне односе и баве се обичним пословима као пагани. Да би оправдали своје понашање, угњетавају и клевећу оне који су постигли гнозу и који упражњавају одрицање. Аутор изјављује:

Они нас не интересују кад нас (блате). I ми не обраћамо на њих пажњу кад нас проклињу. Кад нам бацају срамоту у лице, ми их гледамо и не говоримо. Јер они раде свој посао, а ми идемо гладни и жедни.

Валентинска схватања

Иако Валентин и његова школа припадају ширем покрету гностицизма, по питању цркве су имали засебно схватање. Валентинци су заузели средњи став између универзалних хришћана и радикалних гностика, који су тврдили да представљају истинску цркву оптужујући једни друге да су јеретици. Супротстављајући се покушају правоверних да их обележе као неприпаднике, валентиновци су инсистирали на припадности цркви. Али валентинци су међу собом водили жестоку полемику о статусу универзалних хришћана. Њихово неслагање око тог питања било је толико озбиљно да су се поделили у две различите фракције.

Источна школа

Источна грана валентинаца је говорила да универзални хришћани не припадају цркви, »Христовом телу«. Они су тврдили да је Христово тело, црква, »чисто духовно«, и састоји се само од оних који су духовни, који су примили гнозу. Теодот, велики учитељ Источне школе, дефинисао је цркву као »изабрану расу«, оних »изабраних пре оснутка света«. Њихово спасење је било сигурно, предодређено и искључиво. Као и Тертулијан у својим каснијим годинама, Теодот је учио да само они који су примили непосредну духовну инспирацију припадају »духовној цркви«.

Западна школа

Али Птоломеј и Хераклеон, водећи учитељи Западне школе валентинаца, нису се с тим слагали. Насупрот Теодоту, тврдили су да се »Христово тело«, црква, састоји од два различита елемента, духовног и недуховног. То значи, објашњавали су они, да и гностички и негностички хришћани припадају истој цркви. Наводећи Исусову изреку »много је званих, мало изабраних«, објашњавали су да хришћани који немају гнозу — велика већина — јесу они многи који су звани. Они, гностички хришћани, припадају малом броју изабраних. Хераклеон је учио да је њима Бог дао духовно разумевање ради осталих — да би били у стању да уче »многе« и да их уведу у гнозу.

Христ је у цркви саставио и духовне и недуховне хришћане да би на крају сви постали духовни. У међувремену, и једни и други су припадали једној цркви; и једни и други су крштавани; и једни и други су присуствовали богослужењу; и једни и други су се исповедали на исти начин. Разликовали су се само по нивоу разумевања. Да би илустровао те односе, Хераклеон даје симболично тумачење цркве као храма — они који су били обични хришћани молили су као Левити, у дворишту храма, искључени из тајне. Само они који су имали гнозу могли су да уђу у место »свето над светима«. Ипак, један храм — црква — обухватао је оба места за молитву.

Пост-никејска схватања

Упрошћен приказ гранања хришћанске цркве.

Четири обележја Цркве, донешена на Никејском сабору, подразумијевају четири карактеристике које се приписују хришћанској Цркви — „једна, света, саборна и апостолска Црква“. Ова обележја се односе на четири суштинска аспекта Цркве:

• јединство,
• светост,
• саборност и
• апостолство.

На ова обележја се позивају многе хришћанске деноминације, јер она потичу из Никејског симбола вере.

Однос цркве и државе

Пошто је црква током свог постојања претендовала на власт над људима који јој припадају (и често је имала), питање односа цркве и свештенства са државним властима био је узрок многих спорова и, често, ратова.

Током средњег века постојала су два основна типа односа између цркве и световне власти:

• Примат државне власти над црквеном (цезаропапизам), који је постојао у Византији, где је поглавар световне власти (цар) фактички био поглавар цркве (папа): он је именовао црквеног поглавара, цариградског патријарха. Цареви су се често мешали у догматске спорове, регулишући догму и ритуале едиктима и законима. Таква ситуација је постојала у Источном римском царству из времена првих васељенских сабора (почевши од борбе против аријанства), током којих су црквена лица апеловала на цара у решавању догматских, обредних и црквених питања. Коначно, таква одредба је била садржана у Кодексу и Новелама цара Јустинијана, који је рекао да је „извор свег богатства цркве великодушност цара“.
• Примат црквене власти над државном (папоцезаризам), је почео да се формира на територији Западног римског царства после његове пропасти. Ову идеју је први пут формулисао епископ хипонски Августин у свом делу О држави Божјој: основна идеја овог рада, који је написан након заузимања Рима од стране Гота и инспирисан тим догађајем, јесте замена државног јединства Римског царства духовним јединством под вођством Цркве. Коначно, ова теза се појавила у писму папе Геласија I цару Анастасију I, које је добило назив по свом почетку Дуо сунт. У том писму папа је управо истакао да постоје две власти: световна и духовна, и да духовна власт има већу тежину.

Ова два типа односа су нашла своју правну формулацију у два облика: тзв. симфонија и конкордат. Симфонија је први пут била формулисана у 6. веку у шестој Јустинијановој новели. Конкордат се први пут спомиње у 12. веку (Вормски конкордат).

Током новог века јавља се нови однос:

• одвојеност цркве и државе (секуларизам), који је постао преовлађујући у савременим демократским друштвима.

Савремена обиљежја

Аја Софија, некада највећа хришћанска богомоља, потом џамија па музеј.

Немачки теолог и социјални филозоф Ернст Трелч је навео следеће карактеристике цркве:

1. припадност цркви је заснована на рођењу или крштењу;
2. црква је инклузивна, отворена за све који желе да јој приступе;
3. црква тежи универзализму, то јест да јој приступи што већи број људи;
4. у цркви постоји хијерархија и бирократски апарат;
5. спасење се задобија путем божанске милости, а милост се преноси путем сакрамената;
6. свештеници су посебно рукоположени за обављање сакрамената;
7. црква настоји да се прилагоди широј друштвеној заједници;
8. изворно откровење није једини критеријум истине;
9. црквени обред је формалан, следи одређену процедуру.

Повезано

• Епископос
• Еклесиологија
• Четири обележја цркве

Хришћанска црква на Wикимедијиној остави