Klein-Venedig
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Клеин-Венедиг (српскохрватски: Мала Венеција) је био назив за њемачку колонију на територију данашње Венезуеле, која је од 1528. до 1546. била у власништву банкарске обитељи Wелсер. Клеин-Венедиг је био најзначајнији посјед у склопу њемачке колонизације Америка.
Прича око цесије територија Wелсерима започела је с Бартхоломäусом V., богатим челником банкарске обитељи којега је тадашњи њемачки владар, Карл V. (који је уједно владао и Шпањолском као Царолс I.), именовао принцом и савјетником, али и од којега је позамљивао велике своте новца. Како би му отплатио дуговања, цар му је 1527. године цедирао право на новооткривену провинцију Венезуелу. Wелсери су морали освојити земљу о властитом трошку, новачити само шпањолске и фламанске трупе, опремити двије експедиције по четири брода и у периоду од двије године утемељити два града и четири утврде; касније се испоставило да Венезуела има и богата налазишта злата, тако да су Wелсери касније позвали и 150 њемачких рудара.
Сукладно договору, прва експедиција испловила је 1528. године, а њезин генерални капетан, који је уједно постао и први гувернер нове колоније, био је Амбросиус Ехингер. Ехингер је послан у насеље Санта Ана де Цоро, које је тада преименовано у Неу-Аугсбург, гдје је стигао 1529. године. По доласку у Венезуелу, Ехингер је смијенио шпањолског замјеника и на његово мјесто поставио Николауса Федерманна. Као што се убрзо испоставило, примарни циљ успоставе њемачке колоније била је потрага за митским градом Ел Дорадом. Недуго након свог доласка, Ехингер је покренуо прву експедицију према језеру Марацаибо, гдје је, након краћег конфликта с домородачким становништвом, основао град Неу-Нüрнберг, којег ће Шпањолци касније преименовати у Марацаибо. Ехингер је убрзо оболио од маларије те се повукао на Хиспаниолу како би се опоравио, предавши 1530. године привремену управу Федерманну; након опоравка, поново је окупио велику експедицијску скупину и кренуо у потрагу за митским градом, али доживио је још већи фијаско - снажни напади домородаца потјерали су га натраг, због недостатка хране су били присиљени јести властите коње и псе, а добар дио индијанских пратитеља је смртно страдао. Током повратка кући 1533. године, експедиција је доживјела нови индијански напад, приликом којег је Ехингер добио отровану стрелицу у врат; унаточ напорима оца Вицентеа де Реqуејаде, Ехингер је умро те је покопан испод неког дврета. Експедиција се након тога вратила у Неу-Аугсбург.
Унаточ Федерманновим претензијама, Карл V. је за новог гувернера именовао младог Георга вон Спеyера за новог гувернера; вон Спеyер је у Неу-Аугсбург стигао 1534. године. Унаточ савјетима, вон Спеyер је управо Федерманна именовао својим замјеником те је убрзо покренуо нову експедицију; Федерманн и он су се у једном тренутку раздвојили и договорили заједничко мјесто састанка. I док се вон Спеyер суочио с проблемима с Индијанцима и побуном властитих трупа, Федерманн је побјегао у Боготу, гдје је покушао оспорити управу Гонзала Јимéнеза де Qуесаде. Схвативши да Федерманна нема на договореном мјесту, вон Спеyер је успио анимирати експедицију да наставе пут, али исти је завршио када нису могли пријећи "моћну ријеку" (вјеројатно Ориноцо). Због слабог здравља, вон Спеyер се 1539. повукао с мјеста гувернера; умро је у липњу сљедеће године.
Пхилипп вон Хуттен је у просинцу 1540. именован новим гувернером те је одмах кренуо у нову експедицију. Скупина је годинама лутала унутрашњошћу земље и била изложена бројним, жестоким нападима индијанских племена; експедиција је трајала толико дуго да су многи претпостављали како су вон Хуттен и његови људи страдали. Када су се, ипак, вратили у Неу-Аугсбург током 1546. године, практички десетковани, открили су да је Шпањолац Јуан де Царвајал у Ел Тоцуyју, основаном 1545. године, поново успоставио шпањолску управу и то темељем одобрења Краљевске аудијенције у Санто Домингу, која је Царвајала именовала како би успоставио ред у провинцији. Желећи консолидирати власт, Царвајал је покушао силом натјерати вон Хуттена да призна шпањолску власт, али је то готово довело до катастрофе за њега самога, јер га је тешко ранио Бартхоломäус VI. Wелсер, који је путовао с вон Хуттеном.
Царвајал је тада био присиљен омогућити њемачким управитељима сигуран пут до Неу-Аугсбурга, али их је, неспремне, преварио и напао. Након што је неко вријеме држао вон Хуттена и Wелсера у ланцима, дао их је декапитирати, докинувши тако ефективно њемачку управу над Венезуелом, која је тада повратила свој статус шпањолске провинције. Wелсери су се наставили борити, легалним путем, за контролу над територијом, али цијели је процес окончан смрћу Карла V. 1556. године.