Оливиер Мессиаен

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Оливиер Мессиаен
авангарда
(серијализам)
Биографске информације
РођењеОливиер Еугèне Проспер Цхарлес Мессиаен
10. просинца 1908.
Француска Авигнон, Француска
Смрт27. травња 1992.
Француска Цлицхy, Француска
СупружникЦлаире Мессиаен (1932-1959)
(нéе Делбос, † 1959)
Yвонне Мессиаен (1961-1992)
(нéе Лориод, † 2010)
ДјецаПасцал Мессиаен
РодбинаПиерре Мессиаен (отац)
Цéциле Сауваге (мајка)
Професионалне информације
ОбразовањеКонзерваториј у Паризу
Инструментиклавир, оргуље
Занимањекомпозитор, оргуљаш
Опус
МенториМаурице Еммануел
Марцел Дупрé
Цхарлес-Марие Wидор
Паул Дукас
УченициПиерре Боулез
Карлхеинз Стоцкхаусен
Ианнис Xенакис
ет ал.
Каријерна постигнућа
Знаменита дјела
Награде
Инспирација
Од
На

Оливиер Еугèне Цхарлес Проспер Мессиаен (Авигнон, 10. просинца 1908. – Цлицхy, 27. травња 1992.) је био француски композитор, педагог и орнитолог, један од најзначајнијих композитора XX. вијека. Мессиаен је био један од пионира серијализма, авангардног музичког стила који се развио из додекафоније, а његове глазба је ритмички изразито комплексна, док хармонијски и мелодијски користи његове модусе ограничених транспозиција, које је апстрахирао из својих раних композиција и импровизација. Исто тако, његова је глазба била инспирирана многим различитим утјецајима, попут јапанске музике, кањона Брyце у Утаху или пак живота светог Фрање Асишког. Боловао је и од синестезије, коју је сматрао важном за свој композиторски рад.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рани живот и почетак образовања

[уреди | уреди извор]
Двогодишњи Мессиаен у друштву оца Пиерреа и мајке Цéциле (Авигнон, 1910.).

Рођен је 1908. у Авигнону у књижевној обитељи пјесникиње Цéциле Сауваге и професора Пиерреа Мессиаена. По избивању Првог свјетског рата, Мессиаенов отац се пријавио за војску, док је мајка Оливиера и његова брата одвела у Гренобле, гдје је Мессиаен пронашао своју вјеру. Након што се сам научио основама, Мессиаен је кренуо на сатове клавира. Занимао се за Дебуссyја и Равела, а за Божић је тражио нотне партитуре. У овом периоду је започео с компонирањем. Када се отац 1918. године вратио из рата, обитељ се сели у Нантес, гдје Мессиаен наставља с глазбеним образовањем. Када му је један од професора дао партитуру Дебуссyјеве опере Пеллéас ет Мéлисанде, Мессиаен је знао да се жели бавити глазбом. Након што се обитељ преселила у Париз, Мессиаен је 1919., са само 11 година, уписао Конзерваториј у Паризу. Његов академски успјех био је бриљантан; успјешно је полагао испите код различитих ментора и освајао низ награда за свој рад. Године 1927., нетом прије него је прешао код Паула Дукаса, мајка му умире од туберкулозе. Иако схрван, Мессиаен је наставио с образовањем.

Прва дјела објављена су му још за студијских дана. Већ у тим дјелима демонстрира своје модусе ограничених транспозиција и палиндромске ритмове, које он назива неретрограднима. Јавни деби имао је 1931. године оркестралном суитом Лес оффрандес оублиéес. Те је године први пута чуо гамелан ансамбл, што је снажно утјецало на њега.

Саинте-Тринитé, Ла јеуне Франце и рат

[уреди | уреди извор]

Године 1927., Мессиаен је уписао оргуље код Марцела Дупрéа. Дупрé се касније присјетио како је Мессиаен, који никада прије није видио оргуље, сат времена мирно сједио и пратио његово предавање, а онда, након само седам дана, дошао и мајсторски одсвирао Бацха. Од 1929., био је редовна замјена на оргуљама у паришкој цркви Саинте-Тринитé. Када је 1931. мјесто постало упражњено, Мессиаен се, уз подршку и препоруке својих ментора, кандидирао и добио посао, гдје ће остати више од 60 година.

Године 1932. се оженио виолинистицом Цлаире Делбос, која га је инспирирала да пише дјела за виолину (Теме и варијације из 1932.), али и дјела која славе брачну идилу, попут циклуса пјесама Поèмес поур Ми (1936.). Ми је био Мессиаенов надимак за своју супругу. Године 1937. рођен је њихов син Пасцал. Ипак, брак се претворио у трагедију када је Цлаире изгубила памћење након операције, због чега је остатак живота морала провести у психијатријским установама.

Године 1936., Мессиаен је био суоснивач скупине Ла јеуне Франце, која је снажно критизирала фриволност сувремене паришке глазбе и одбацила Цоцтеауов менифест Ле цоq ет л'арлеqуин у корист живе и искрене умјетничке свијести. Ипак, Мессиаен је брзо одустао од полемизирања о глазби.

Када је добио наруџбу да напише глазбу која би попратила приредбу на Сеинеи током Паришке изложбе 1937., Мессиаен је показао интерес за електронички инструмент ондес Мартенот и складао Фêтес дес беллес еауx за шестерочлани ансамбл. Тај ће инструмент користити, мада дјеломично, и у неким каснијим дјелима. У овом периоду пише серију дјела религиозне тематике, попут Ла Нативитé ду Сеигнеур и Лес цорпс глориеуx.

Када је избио Други свјетски рат, Мессиаен је уновачен у војску. Због слабог вида, распоређен је као медицинска испомоћ, без активне службе на фронту. Заробљен је код Вердуна и у свибњу 1940. године транспортиран у Гöрлитз. Међу затвореницима је упознао виолиниста, челиста и кларинетиста за које ће складати трио којег ће уклопити у свој Qуатуор поур ла фин ду темпс, који ће бити премијерно изведен 1941. године пред скупином затвореника и чувара. Мессиаен је на премијери, у увјетима велике хладноће, свирао раштимани клавир. Из Гöрлитза је пуштен у свибњу 1941., након чега је добио мјесто професора хармоније на Паришком конзерваторију, гдје ће предавати до умировљења 1978. године. У том је периоду саставио своје дјело Тецхниqуе де мон лангаге мусицал, објављено 1944. године.

Иако је био тек у својим тридесетима, студенти су Мессиаена описивали као изванредног професора. Међу његовим ученицима били су Пиерре Боулез, Карлхеинз Стоцкхаусен те Ианнис Xенакис, чије је познавање математике и архитектуре Мессиаен искористио.

Тристан и серијализам

[уреди | уреди извор]

Године 1943. написао је Висионс де л'Амен за два клавира. Дијело је посветио студентици Yвонне Лориод, чија је пратња био. Недуго затим, такођер за њу, складао је велики циклус соло пјесама за клавир наслова Вингт регардс сур л'енфант-Јéсус. За Лориодову је још написао и Троис петитес литургиес де ла прéсенце дивине. Двије године након Визија, Мессиаен је написао циклус пјесама Хараwи, прво од три дјела инспираних легендом о Тристану и Изолди. Од 1946. до 1948. је радио на својој Турангалîла-Сyмпхоние, коју је наручио Серге Коуссевитзкy, а која је била друго дјело из циклуса. Унаточ наслову, није се радило о класичној симфонији већ о великој медитацији о радости људске повезаности. Такођер, симфонија није садржавала мотив сексуалне кривње присутан у Wагнеровој опери јер је Мессиаен сматрао да је сексуална љубав божански дар. Посљедње дјело из циклуса био је Цинq рецхантс за дванаест пјевача без пратње, инспириран трубадурским пјесмама.

Године 1949. посјетио је Сједињене Државе, гдје је његову симфонију диригирао Леонард Бернстеин.

На конзерваторију, Мессиаен је предавао музичку анализу. Током 1947. године, два је тједна предавао (и свурао у пратњи Лориодове) у Будимпешти. Године 1949. држао је предавања у Леноxу, МА те у Дармстадту. Иако у свом раду није примјењивао додекафонију, Мессиаен је, након три године анализирања додекафоније и Сцхöнбергових дјела на својим предавањима, експериментирао с примјеном додекафонијске технике на све музичке елементе (укључујући и артикулацију, трајање и динамику). Посљедица тог експериментирања било је дјело "Моде де валеурс ет д'интенситéс" (дио складбе Qуатре éтудес де рyтхме), које је често криво описано као прво дјело тоталног серијализма. Мессиаен је, додуше, дао велик допринос серијалној техници, која је утјецала и на његове ученике, попут Боулеза или Стоцкхаусена. У овом периоду је експериментирао и са Сцхаефферовом мусиqуе цонцрèте.

Мессиаен и птице

[уреди | уреди извор]

Године 1952., Конзерваториј је замолио Мессиаена да напише пријемну композицију за флаутисте, што је овај и учинио и доставио дјело Ле мерле ноир. Мессиаен је дуго био фасциниран птицама и њиховим пјевом те су оне биле, у мањој мјери, присутне и у неким његовим ранијим дјелима. Ова складба је, у цијелости, била инспириран пјевом коса. Овакав расплет је додатно развио 1953. године у дјелу Рéвеил дес оисеауx, које се готово у цијелости темељи на птичјем пијеву. Од овог тренутка, Мессиаен је користио птичји пјев као готово стални мотив у својим дјелима, примјерице у познатом циклусу Цаталогуе д'оисеауx из 1958. године.

Године 1959. умире Мессиаенова прва супруга, а исти се двије године касније жени с Yвонне Лориод. Много је путовао како би присуствовао музичким догађањима и покушао ухватити пјев егзотичних птица, при чему му је друштво правила Лориодова. Посјет Јапану донио је сусрет с гагаку глазбом и нох театром који инспирирају "јапанске скице" наслова Септ хаïкаï, заправо стилизиране имитације традиционалних јапанских инструмената. Године 1960. пише дјело Цхроноцхромие.

Године 1964., Мессиаен је добио надруџбу за дјело Ет еxспецто ресуррецтионем мортуорум, које комемориа жртве Другог свјетског рата. Дјело је испрва изведено полуприватно у катедрали Саинте-Цхапелле, а касније и јавно у катедрали у Цхартресу уз присуство Цхарлеса де Гауллеа.

Оливиер Мессиаен (лијево) и принц Бернхард од Липпе-Биестерфелда приликом додјеле награде Ерасмус 1971. године.

Мессиаенов углед посвједочен је и серијом награда и почасти током година. Још 1959. је награђен орденом Лéгион д'хоннеур, а 1966. године је службено постављен за професора композиције на Паришком конзерваторију, иако је годинама, де фацто, предавао исту. Сљедеће године примљен је у Институт де Франце, а 1968. на Академију лијепих умјетности. Године 1971. уручена му је низоземска Награда Ерасмус, а 1975. и Музичка награда Ернст вон Сиеменс. Двије године касније уручена му је данска Музичка награда Лéоние Соннинг, године 1980. Орден белгијске круне те, године 1982., Wолфова награда за умјетност.

Посљедње године и смрт

[уреди | уреди извор]

Мессиаеново сљедеће велико дијело је грандиозна Ла Трансфигуратион де Нотре Сеигнеур Јéсус-Цхрист. Дјело је настајало од 1965. до 1969. године, а захтијевало је велик збор, седам солиста и велики оркестар. Укупно 14 ставака представља Мессиаеново виђење Исусова преображења. Недуго затим, Алице Туллy је наручила дјело за прославу двјестогодишњице настанка Сједињених Држава. У прољеће 1972. је договорио пут у Сједињене Државе и посјетио кањон Брyце у Утаху, гдје је проматрао специфични колорит и слушао птице. Резултат тог искуства је дјело Дес цанyонс ауx éтоилес..., први пута изведено 1974. године у Неw Yорку.

Године 1971., добио је наруџбу за дјело за Паришку оперу. Иако није желио прихватити тако велики задатак, након наговарања је коначно, 1975. године, прихватио наруџбу и започео рад на опери Саинт-Франçоис д'Ассисе. Рад на опери био је интензиван (Мессиаен је чак написао и либрето) и трајао је, у цијелости, све до 1983. године. Сам Мессиаен је дјело описао као "спектакл", а не оперу. Премијерно је изведена 1983. године. Неки критичари су тада, а то је мислио и сам Мессиаен, сматрали како ће опера бити композиторов опроштај, но Мессиаен је наставио радити. Већ 1984. године је написао важну збирку за оргуље наслова Ливре ду Саинт Сацремент.

На љето 1978. се умировио и престао предавати на Конзерваторију. Операција је спријечила његово судјеловање на прослави свог 70. рођендана током 1978., али је зато прослава његовог 80. рођендана била велика свечаност која је укључивала и лондонску изведбу његовог Светог Фрање којој је он сам присуствовао. Посљедње године провео је у тешким боловима и по оперативним дворанама због болова у леђима, но ни то га није спријечило да одради наруџбу за дјело Éцлаирс сур л'ау-делà..., која је дошла из Неw Yорка.

Умро је 27. травња 1992. године у Цлицхyју. Гледајући његове пепире, Лориодова је открила како је пред крај живота радио на концерту у част четирима глазбеницима којима је био посебно захвалан — челисту Мстиславу Ростроповичу, обоисту Хеинзу Холлигеру, флаутистици Цатхерине Цантин и њој самој. Четири од пет планираних ставака су били углавном завршени, а Лориодова је извршила потребне дораде. Дјело је премијерно изведено 1994. године од стране особа којима је посвећено.

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Olivier_Messiaen&oldid=42215306”