Прахисторија

Стонехенге, најпознатији прахисторијски споменик

Претхисторија или преисторија, одн. праповијест (ијек.) или праповест (ек.), најдуже раздобље у прошлости човјечанства. Процјењује се да оно траје од 1 800 000. године пне. па све до 4000. године пне.

Прахисторија се подијелила на два велика раздобља – камено доба и метално доба. Камено доба дијели се на старије, средње и млађе камено доба, а метално доба на бакрено, брончано и жељезно доба. Палеолитик траје од 1 800 000. год. пне. па до око 10000. године пне. Неолитик траје до 4000. године пне. Метално доба траје од 4000. године пне. па се наставља и кроз хисторију.

Међутим није свуда у исто вријеме завршио палеолитик и почео неолитик. На неким просторима палеолитик је завршио у 12. миленијуму пне.., а на другим просторима је палеолитик завршио тек у 4. тисућљећу пне.

Први усправни човјек назива се Хомо Ерецтус, а први разумни човјек назива се Хомо Сапиенс. Најстарији остаци Хомо Сапиенса нађени су у Африци и стари су око 150.000 година.

Прва човјекова задаћа била је сакупљање јер је човјек већ тада радио по својој сврси. Први алат човјек је добивао тешући мекани камен од којег је израђивао ручне клинове или облутке. Човјек живи у заједницама од 50 до 60 чланова. Такве заједнице настајале су кад се скупе људи ради остављања потомства и ради лакшег преживљавања. Такве заједнице су биле кратког вијека сваки су се час могле распасти.

Човјек је у том добу пронашао и ватру. Ватра је засигурно највећи проналазак у повијести. Човјек ју је највјеројатније примијетио онда кад је гром негдје лупио и запалио ватру. Човјек је ту ватру покушавао задржати што је дуље могао јер је примијетио да она даје топлину. По хладнијем времену кад би се склањао у пећине и спиље увијек је са собом понио и ватру. Живот у пећинама није био сталан него само повремен ради заштите од кише и хладноће. Остало вријеме људи су лутали и скупљали.

Након овога јавља се и артикулирани говор, тј. појављују се гласови. Човјек је потом употребљавао тврде врсте камења које је глачао и брусио те тако добивао савршено израђено оруђе. Да би сачувао храну што дуље, човјек је почео копати трапове у које је закапао храну. То је било прије 12 000 година.

Након неког времена сјеменке у траповима су проклијале и израсле из земље. Тако је откривена земљорадња и то најприје у Мезопотамији. Прво оруђе за земљорадњу била је камена мотика. Уз земљорадњу људи су и даље одлазили у лов и усавршавали лук и стријелу. Прве припитомљене биљке биле су житарице, па је прва земљорадња и била мотичарство. За спремање хране требале су и неке посуде па је човјек научио правити посуде од керамике. Јављала се и ткалачка радња јер се је морала израђивати и одјећа. Пошто је човјек открио земљорадњу морао је остати живјети на једном мјесту па је започео сједилачки начин живота. Из тога су се развијале крвне заједнице: родови, братства и племена. Родови су се састојали од 150 до 200 чланова. Настало је и прво село – Калат Јармо, па и први град – Јерихон.

Заједнице воде жене и такве заједнице зову се матријархати. Да би се остављање потомства и даље развијало жена из једне заједнице остављала је потомство чији је отац био члан друге заједнице. Рад у заједници је био заједнички, но био је подијељен према доби и сполу. Жене су обрађивале земљу, а мушкарци су били сточари, ловци и риболовци, а исто тако су и градили насеља и бранили их од напада других заједница. Остарјеле жене кухају, спремају храну, преду и ткају, док остарјели мушкарци поправљају куће, праве посуђе и разне алате. Једина задаћа дјеце била је учити од одраслих.

Мушкарци полако преузимају водство заједнице и такве заједнице зову се патријархати. Услиједио је напредак знања и искуства, а јавља се и промјена начина рада.

У металном добу техника се знатно развија. Од земљорадње се одваја обрт, а од обрта касније трговина. Догађа се друштвена подјела рада по заједницама. Свака заједница до сада се бавила с разним пословима, а сада се свака заједница бави својим послом. Ако нека заједница има много обрадиве земље посветит ће се земљорадњи. Ако пак друга заједница има много глине, посветит ће се лончарство. Темељни је рад физички рад и њиме се баве готово сви људи. Неке богаташке обитељи баве се само умним радом и за њих раде ратни заробљеници.

Због окренутости заједнице к једном послу појављује се вишак производа. Па јача трговина. Прва врста трговине била је трампа с принципом производ за производ. Након тога врло је тражена бакрена плочица па је она постала предмет трговине или тадашњи новац. Због ове трговине почиње неједнакост људи. То доба названо је доба богаташа и сиромаха. Рат постаје главни извор богатства, а ратно заробљеништво постаје робље.

Родови се распадају у патријархалне обитељи с 20-50 чланова. Због тога се јавља потреба за везом с другим обитељима због потомства, обране и размјене. Удруживањем више патријархалних обитељи настају сеоске опћине које су нова врста заједнице. Старјешина опћине изабран је из угледне и богате и угледне обитељи. Уз старјешину влада и ратно вијеће. Друштво се дијели на робовласнике, робове и слободне сиромашне сељаке. Робовласници организирају војску и судове те издају законе. Такођер уводе и порезе да би плаћали војску и чиновнике. Појављује се држава. На мјесту размјене међу опћинама настају градови. Градови постају државе на чијем је врху кнез.

Почиње доба цивилизације. Кроз прахисторију број робова све више расте, а број слободних сељака је све мањи јер се сељаци задужују код богатих да би платили порез, а кад не могу вратити дуг онда најчешће сами постају робови богаташа. Физички рад постаје срамота за слободног човјека. Робови се сматрају оруђем које говори.

У прахисторијско доба развија се и култура. Стручњаци за културу праповијести су археолози. Прва се развијају вјеровања. Култ лубање је штовање људске главе. Археолози су пронашли на једном мјесту уредно покопане људске главе без остатка тијела. Тотемизам је обожавање животиња. Људи су у то доба вјеровали да су њихове свете животиње праотац и прамајка њихове хорде.

Долази до појаве особних имена. Свака заједница добива име по свом тотему и сваки члан заједнице зове се као и њихов тотем. Тијеком времена се јављају обреди магије тотему, а једном годишње прачовјек убија свог тотема и њиме прехрањује заједницу и чланови заједнице тако се духовно спајају са својим тотемом. Тотеми су дотад били само животиње, но то касније постају и биљке и неки предмети. Након тотемизма јавља се анимизам или вјеровање у духове. Прачовјек је придоносио жртву добрим духовима. Но на крају човјек схваћа да је о најразвијеније биће, па сви духови добивају људски облик и изглед. Развија се политеизам, а и монотеизам.

Од умјетности најразвијеније су ликовна умјетност и кипарство. Најпознатија спиља с ликовним цртежима је спиља Алтамира у Шпањолској. Израђују се и кипови тотема. На накит и алат се резбаре тотеми. За религијске обреде и за истјеривање злих духова користи се шминкање. Почиње и тетовирање, понајприје тетоваже тотема. Глазба се слабије развијала, а први инструмент био је бубањ. Књижевност се развија усменом предајом. Градитељство је касније постало врло развијено. Градила су се прва насеља, куће и светишта. Све грађевине грађене су од огромних камених блокова – то се назива мегалитско градитељство и развијено је у Еуропи и Африци. Најпознатије такво светиште је Стонехенге у Енглеској.

Вањски линкови

• Тхе Неандертхал сите ат Велдwезелт-Хезерwатер, Белгиум
• Нортх Пацифиц Прехисторy ис ан ацадемиц јоурнал специалисинг ин Нортхеаст Асиан анд Нортх Америцан арцхаеологy.

Прахисторија на Wикимедијиној остави