Сахара

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Уколико сте тражили филм под истим именом, видите чланак Сахара (филм).

Сахара (арапски: الصحراء الكبرى‎, аṣ-ṣаḥрāʼ ал-кубрá — „велика пустиња”) највећа је врућа пустиња и трећа највећа пустиња на свету после Антарктика и Арктика.[1] Обухвата површину од 9.200.000 км2[2] и може се поредити са површином целе Кине или Америке.

Сахара обухвата већину северне Африке, изузев плодне регије на обали Средоземног мора, Атласких планина Магреба и долине Нила у Египту и Судану. Она се протеже од Црвеног мора на истоку и Медитерана на северу до Атлантског океана на западу, где се пејзаж постепено мења из пустиње на приобалне равнице. На југу је ограничена Сахелом, појасом полупустињске тропске саване око долине реке Нигер и регије Судан у подсахарској Африци.

Сахара се може поделити на неколико регија, укључујући: западну Сахару, централне ахагарске планине, планине Тибести, аирске планине, пустињу Тенере и Либијску пустињу.

Назив „сахара” је настала од дијалектичне арапске речи за пустињу – ṣаḥра (صحرا).[3][4][5][6]

Географија

[уреди | уреди извор]
Оаза у Либији
Камиле у Египту
Тибести, снимак из свемира
Дине у Мароку

Сахара покрива велике делове Алжира, Чада, Египта, Либије, Малога, Мауританије, Нигера, Западне Сахаре, Судана и Туниса. Она покрива 9,000,000 км2 (3,500,000 сq ми), односно 31% целе Африке. Ако би биле обухваћене све површине са годишњим падавинама мањим од 250 мм, Сахара би обухватала 11,000,000 км2 (4,200,000 сq ми). То је једна од три изразите физиографске покрајине Афричке масивне физиографске поделе.

Сахара је углавном каменита пустиња (хамада, камена висораван), песковите пустиње (пешчана мора – велике површине покривене печаним динама) формирају само мањи део, али многе од пешчаних дина су више од 180 метрес (590 фт).[7] Ветар или ретке кише обликују пустињске карактеристике: пешчане дине, поља дина, пешчана мора, камене висоравни, равнице шљунка (рег), суве долине (wади), сува језера (оуед) и слане површине (схатт или цхотт). Неуобичајене облике земљишта укључују структуру Ричата у Мауританији.

На северозападу Африке, у Алжиру и Мароку, уздижу се планине Атлас, које представљају баријеру између медитеранске и аридне климе. Највиши врх је Тубкал – 4.165 метара. У унутрашњости Сахаре уздижу се две острвске планине, Ахагар у Алжиру (највиши врх Тахат – 3.005 метара) и Тибести у Чаду (Еми Куси – 3.415 метара). Обе планине су вулканског порекла.

Сахара је највећа пустиња на свету, са површином од око 9 милиона км². Око 1,2 милиона км² је песковита, док је остатак каменит и шљунковит. У Африци се песковите пустиње називају ергови, камените су хамаде, а шљунковите, којих има у плитким депресијама у Либији, познате су под именом — серири.

Ерозивни облици

[уреди | уреди извор]

У алжирском делу Сахаре у хамадама се јављају стеновити остењаци, формирани деловањем песка ношеног ветром. Ови облици се у Алжиру називају – „гур“. Бројне су и суве речне долине – уади, остаци некадашњих река, којима само након изненадних пљускова потече вода. У деловима пустиње где је ветар појачаног интензитета, а подлога слабије везана јављају се тзв. „издувне (дефлационе) котлине“. Једна од највећих на свету налази се југоисточно од планине Тибести и захвата површину од око 90.000 км².

Акумулативни облици

[уреди | уреди извор]

На местима где је изданска вода у близини површине долази до формирања сланих језера у депресијама. Она су бројна и нестална, има их око 1.000 широм Алжира и Туниса. Називају се шотови, а најпознатији такви су Шот Џерид и Шот-еш-Шерги. Најкарактеристичнији облици су, свакако, дине које достижу значајне димензије (до 180 метара) и бархани (српасте дине), којих највише има у Либијској пустињи. Достижу висине око 30-40 метара. Посебан облик дине – сиф, карактеристичан је за Сахару, настаје деловањем ветра променљивог правца и брзине кретања.

Климатске особности

[уреди | уреди извор]

Клима Сахаре није одувек била аридна. У прошлости се на основу пронађених фосила закључује да је овде владала изузетно влажна клима и вегетација је била бујна. Крајем последњег леденог доба, пре око 8.000 година, у пустињи су кише биле честе, данас је она једно од најсушнијих предела на свету. Просечне падавине у Сахари су мање од 20 мм годишње. Дневно колебање температуре ваздуха износи око 35 °Ц, док су сезонска колебања чак 56,5 °Ц. Температура песка у пустињи достиже 81 °Ц. Највиша температура на Земљи измерена је у оази Азизи, у Либијској пустињи и износила је 57,8 °Ц.

У Сахари дувају снажни ветрови који формирају пешчане олује. Карактеристични локални ветрови су гибли, самум и сарат у Алжиру и Тунису, хамсин у Египту и шергуј у Мароку.

У Сахари је пао снег јануара 2012. године, први после 1978. године.[8]

Хидрографија

[уреди | уреди извор]

Највећа и једина права река у Сахари је Нил. Протиче кроз Судан и Египат и улива се у Средоземно море, правећи велику делту. Подземне издан и формирају оазе, које су окружене бујним растињем. Такве су Бахарија, Дакла и Сива у Египту, затим Куфра у Либији, Тидикепт и Гурара у Алжиру. Бројна су и повремена слана језерашотови, којих има највише у Алжиру и Тунису. Најпознатији су Шот Џерид, Шот-еш-Шерги и Шот ел Ходна. У коритима некадашњих река – уадима местимично се након изненадних пљускова јављају повремени токови.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

У приобалним подручјима Сахаре, на обалама Медитерана и Атлантика, јавља се жбунолико растиње, гариг и макија. У његовом залеђу су области прекривене сукулентним биљкама и лишајевима. У подгоринама планина Ахагар и Тибести јављају се палме и сродне врсте, док се у повремено влажним и сланим подручјима око шотова формирају халофитне биљке. У самом средишту пустиње нема никакве вегетације услед врло неповољних услова за развој живота.

Упркос негостољубивости простора, Сахара је дом за бројне животињске врсте прилагођене пустињском начину живота. Бројне су једногрбе камиле, затим козе и шкорпиони. У Сахари живе три врсте пустињских лисица и мали сисари, налик глодарима, познати као дамани. Камените просторе настањује неколико врста отровних змија. Карактеристичне су и адакс антилопе, затим афрички дивљи пси и гепарди. Овде живе и газеле, а некада веома бројна врста – нојеви, данас се ретко виђа у Сахари.

Друштвене одлике

[уреди | уреди извор]

Историја

[уреди | уреди извор]

Најстаријим народима у Сахари сматрају се Бербери и Туарези, који ове просторе насељавају од њеног постанка. Пре 9.000-6.000 година ппре нове ере у сливу реке Нил развила се цивилизација старих Египћана и Нубијаца, а око 1200. п. н. е. и Феничана. Пред почетак нове ере Сахаром су завладали Грци, Римљани и Картагињани. У VII веку у ове просторе продире ислам. До XIX века већину простора данашњег Египта, Либије и Судана држало је Османско царство, када отпочиње европска колонизација. Французи су заузели Алжир, Тунис, Мароко, Нигер, Мали и Чад. Шпанци су освојили Западну Сахару, а Италијани Либију. Велика Британија успоставила је своју власт на простору Египта и Судана. Први се за независност изборио Египат, 1922. године, а остале земље Сахаре у периоду 1951—1975. године.

Становништво

[уреди | уреди извор]

Због лоших климатских услова у Сахари нема великих насеља. Све укупно у пустињи живи око два милиона људи, претежно по оазама или у њиховој близини. Највише је Бербера, Туарега, Копта и Бедуина. Највећи градови свих држава сахарске подобласти су рапосређени по обалама Средоземља и Атлантика.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. „Ларгест Десерт ин тхе Wорлд”. Приступљено 7. 3. 2018. 
  2. Цоок, Керрy Х; Визy, Едwард К (2015). „Детецтион анд Аналyсис оф ан Амплифиед Wарминг оф тхе Сахара Десерт”. Јоурнал оф Цлимате 28: 6560. ДОИ:10.1175/JCLI-D-14-00230.1. 
  3. „Оригин анд меанинг оф Сахара” (ен). Приступљено 7. 3. 2018. 
  4. „Енглисх-Арабиц Онлине Дицтионарy”. Онлине.ецтацо.цо.ук. 28. 12. 2006. Приступљено 12. 6. 2010. 
  5. Wехр, Ханс (1994). А Дицтионарy оф Модерн Wриттен Арабиц (Арабиц-Енглисх) (4. изд.). Wиесбаден: Отто Харрассоwитз. стр. 589. ИСБН 0-87950-003-4. 
  6. ал-Ба'лабаккī, Рūḥī (2002) (ар). ал-Маwрид: Qāмūс ‘Арабī-Инклīзī (16 изд.). Беирут: Дāр ал-‘Илм лил-Малāyīн. стр. 689. 
  7. Страхлер, Артхур Неwелл (1987). Модерн пхyсицал геограпхy (3 изд.). Неw Yорк: Ј. Wилеy. ИСБН 0471850640. ОЦЛЦ 14357841. 
  8. У Сахари пао снег („Блиц“, 20. јануар 2012), Приступљено 24. 4. 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]