Сирија
- Види такође: Сирија (хисторијска регија)
الجمهوريّة العربيّة السّوريّة (ал-Џумхūрīyâ ал-`Арабīyâ ас-Сūрīyâ) Сиријска Арапска Република | |
|---|---|
| Химна: "Хомат ел Диyар" | |
| Главни град | Дамаск |
| Службени језици | арапски |
| Леадерс | |
| Утемељење | Од Француске 7. травња 1946. |
| Површина | |
• Воде (%) | 0.06 |
| Становништво | |
• Попис из 2002 | 17,585,540 (55.) |
• Густоћа | 93 /км2 |
| Валута | сиријска фунта |
| Временска зона | +2 |
| Позивни број | +963 |
| ИСО 3166 код | [[ИСО 3166-2:Шаблон:ИСО 3166 код|Шаблон:ИСО 3166 код]] |
| Веб-домена | .сy |
(1) изван упорабе | |
Сирија, службено Сиријска Арапска Република је држава у југозападној Азији на Блиском истоку. На западу 180 км дугом обалом излази на источно Средоземље, а граничи на сјеверу с Турском, на истоку с Ираком, на југу с Јорданом, на југозападу с Израелом те на западу с Либаном.
Земљопис
[уреди | уреди извор]Земља се састоји од неколико регија: уске обалне низине, планинске зоне (Нусаyриyа на сјеверу, Анти-Либанон, у којем се налази највиши врх, 2.814 м високи Шајх, на југу) на коју се према истоку наставља брежуљакаста висораван с мало падалина и врло оскудном вегетацијом. Кроз источни дио земље протјече ријека Еуфрат чије се воде користе за натапање.
Сирија је земља смјештена у југозападној Азији. Велики дијелови земље су пустиња и полупустиња. Њезин се териториј може подијелити на неколико дијелова. Уз 180 км дуге обале Средоземног мора налази се равница широка око тридесет километара. Паралелно уз обалну равницу пружа се ланац планина Јаббал ал Нусаyириyах; а на њих се јужно настављају Анти-Либанонске планине гдје се налази и највиши врх Сирије, 2814 метара високи Хермон. У југозападном дијелу Сирије налази се Голанска висораван која је тренутно под Израелом. Већину јужног дијела Сирије заузима Сиријска пустиња која је практички пространа висораван. Остатак земље налази се на издигнутом платоу (нижем од Сиријске пустиње) који је у већем дијелу дио заравњеног простора званог Ал Јазирах. На платоу се налази и највеће сиријско језеро ал-Асад на највећој сиријској ријеци Еуфрату, те друго по величини језеро Нузаyзах.
Еуфрат је најважнија и највећа ријека у Сирији. Није пловна, али је њено значење велико због натапања. Она је основа Сиријске пољопривреде. Осим Еуфрата важне су текућице Оронтес и Кхабур.
Најважнији град на сиријској обали је Латакија (Ал-Ладиqиyах). То је и највећа лука. Излаз на Средоземно море даје Сирији на геостратешкој важности и погодује развоју господарских грана везаних уз море.
Клима
[уреди | уреди извор]Клима је у Сирији одређена рељефом. У подручјима ближима мору превладава умјерена клима са сухим љетом (Цс). Уз морску је обалу јак утјецај Средоземног мора па су уз суха љета зиме тамо влажне ( и до 1000 мм падалина). Већина земље има БW климу (пустињску). На највишим дијеловима клима има утјецај висине па се ту може говорити о препланинској клими.
У подручјима између Алепа и Дамаска падалине су рјеђе и варирају између 255 мм до 510 мм. У пустињским предјелима падалине варирају између 25 и 127 мм.
Разлике у температури су мале; просјечне сијечањске варирају од 4.4 °Ц до 6.4 °Ц, а српањске око 30 °Ц.
Тло
[уреди | уреди извор]Тла су углавном смеђа, а у вегетацији превладавају степска и пустињска вегетација, док је у медитеранском дијелу земље присутна и средоземна вегетација. Од раслиња најважнији су маслина, тамарис, памук те алепски бор и сиријски храст (у вишим подручјима).
Од животиња су најважније антилопа, јелен, зец, дикобраз, пеликан те бројне врсте гуштера које обитавају у пустињама.
Настанак овог простора датира у терцијар.
Повијест
[уреди | уреди извор]Сирија је била средиште једне од најстаријих познатих цивилизација, Ебле. Била је дио Римског Царства, Бизанта, а Дамаск је био пријестолница Омајадског Царства (660. – 750.). У почетку 16. стољећа постала је дио Отоманског Царства. Након првог свјетског рата постала је мандатно подручје Француске која се повукла из земље 1946.[1]
Првих 25 година неовисности било је обиљежено политичком нестабилношћу с честим превратима и неуспјешним покушајима стварања арапских федерација с Египтом и Ираком. Доминирали су арапски националисти и социјалисти из странке Баас која је била на власти и у сусједном Ираку. Израел је у шестодневном рату 1967. окупирао стратешки важну Голанску висораван на југозападу земље.
Државни удар министра обране Хафиза ал-Асада, припадника мањинске исламске секте Алаwита 1970. означио је крај раздобља нестабилности. Ал-Асад се комбинацијом политичке репресије и уступака кључним скупинама становништва успио одржати на власти све до своје смрти 2000., а насљедио га је син Башар. Сирија игра доминантну улогу у политичком животу сусједног Либанона у којем је све донедавно држала јаке војне снаге и бројне агенте.
Становништво
[уреди | уреди извор]
Већина становништва су Арапи, а има и Курда (9%). Ислам је најзаступљенија религија. Уз већинске Суните (70%) значајан удио у становништву чине и друге исламске скупине и секте: Алаwити, Шијити и Друзи. Кршћана има око 9%.
Господарство
[уреди | уреди извор]Сирија спада у доњу средњу групу земаља по развијености. Највећи дио становништва запослен је у пољопривреди, а у примарном сектору ради 24% становништва. Секундарни је сектор врло важан и у њему је запослено 30% становништва. Највиша је запосленост у терцијарном сектору и у њему ради 46%, а остварује највећу добит и туристички девизни приљев од 1 082 000 000 $ (2000.).
Најважнији сиријски производи су нафта и земни плин. Производња нафте везана је уз танке залихе и износи 530 000 барела дневно. Производња фосфата износи 2 400 000 тона (10. у свијету). Постоје и издашне залихе минерала. Хидроенергетска постројења на Еуфрату, уз термоелектране на погон нафтом производе сасвим довољно струје за потребе земље. Индустрија укључује производњу текстила, прераду хране и стројоградњу.
Памук је главна и најпоузданија ратарска култура. Производња памучног влакна износи 272 000 тона и 10. је у свијету. Уљарице су такођер врло важне и Сирија је 4. у свијету по производњи маслиновог уља са 180 000 тона. Доста се сади и духан који је високе квалитете. Од сточарства највише се узгајају козе, овце и деве. Оне пасу из наводњаваних пашњака чија је техника наводњавања стара 4 000 година.
Туризам са својих преко милијарду долара прихода све је значајнија господарска грана. Особито је популарно одредиште рушевине Палмире; античкога града као и остаци од ранијих цивилизација преко Арапа и крижара па све до Турака.
1991. након судјеловања у Заљевском рату Сирија је затоплила односе са Западом. Тада су се повећала улагања и трговина са Сиријом, а земља је добила и знатну новчану помоћ. Данас извоз Сирије износи 4 490 милијуна $, а увоз 4 300. Новчана јединица је сиријска фунта (СYП), а стоти дио пијастера.
Развој сиријског господарства успорен је због велике улоге државе и социјалистичког модела развоја. Сва велика подузећа национализирана су 1960. и суочавају се с проблемима ниске продуктивности и нерационалних економских одлука. У посљедње вријеме Влада низом мјера покушава оживјети пољопривреду, особито извозне културе те реформирати финанцијски сектор. Већину извоза чини нафта, иако су сиријске резерве релативно ограничене. БДП је 2003. био 3.300 УСД по становнику, мјерено по ППП-у.
Градови
[уреди | уреди извор]Промет
[уреди | уреди извор]
Прометна је повезаност добра, поготово између два највећа града. Цестовна и жељезничка мрежа су добро развијене, а градови Дамаск и Аллеп имају имеђународне зрачне луке. Највећа морска лука је Латакија.
Здравство
[уреди | уреди извор]Каквоћа здравства које је ограничено на градове и бесплатно за сиромашне те питке воде и санитарија незадовољавајућа је. Смртност дјеце је поприлично висока, а социјална скрб ограничена.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Репорт оф тхе Цоммиссион Ентрустед бy тхе Цоунцил wитх тхе Студy оф тхе Фронтиер бетwеен Сyриа анд Ираq”. Wорлд Дигитал Либрарy. 1932. Приступљено 2013-07-11.
.svg)
