Венезуела

Боливарска Република Венезуела Репúблица Боливариана де Венезуела
Застава Грб
Химна: "Глориа ал Браво Пуебло"
Главни град и највећи град	Царацас 10°30′0″Н, 66°55′0″W
Службени језици	шпањолскиа
Влада	Савезна предсједничка уставна република
• Предсједник	Ницолáс Мадуро
• Потпредсједник	Делцy Родрíгуез
Легислатура	Народна скупштина
Независност
• од Шпањолске	5. српња 1811.
• од Велике Колумбије	13. сијечња 1830.
• Призната	30. ожујка 1845.
Површина
• Укупно	916,445 км2
• Воде (%)	0.32
Становништво
• Процјена за 2018.	31,568,179 (44.)
• Густоћа	33.74 /км2 (181.)
БДП (ППП)	процјена за 2018.
• Укупно	$340.984 млрд. (48.)
• Пер цапита	$10,399 (101.)
БДП (номинални)	процјена за 2018.
• Укупно	$100.845 млрд. (51.)
• Пер цапита	$3,168 (93.)
Гини (2013)	44.8 средњи
ХДИ (2016)	0.767 висок (71.)
Валута	петро (ПТР) болíвар соберано (ВЕС)
Временска зона	УТЦ-4 (ВЕТ)
Формат датума	дд/мм/гггг
Позивни број	+58
Веб-домена	.ве
Устав признаје и све индијанске језике.

Венезуела или Венецуела, службено Боливарска Република Венезуела (шпански: Репúблица Боливариана де Венезуела), јест савезна република која се налази на сјеверној обали Јужне Америке. На западу граничи с Колумбијом, на југу с Бразилом, на истоку с Гвајаном, а с оточјем Тринидад и Тобаго на сјевероистоку. Укупна површина земље износи око 916,445 км², док је према процјени из 2016. године број становника 31,775,371. Венезуела се сматра државом с изразито високим биодиверзитетом (тренутно се налази на седмом мјесту по броју врста на свијету), а станишта се простиру од обронака Анди на западу, преко амазонских кишних шума на југу и великих лланоса, па све до карипске обале и делте ријеке Ориноцо на истоку.

Териториј који је данас познат као Венезуела колонизирала је Шпањолска још 1522. године усред снажног отпора домородачког, индијанског становништва. Године 1811., постала је једна од првих шпањолских колонија која је прогласила независност, која није била сигурна све до 1821. године, када је Венезуела постала дио савезне републике Велике Колумбије. Пуну независност стекла је 1830. године. Током XIX. вијека, Венезуела је пролазила кроз велику политичку кризу и периоде аутокрације, уз доминацију регионалних цаудиллоса све до половице XX. вијека. Од 1958., земља је имала серију демократски изабраних влада. Економске кризе током 80-их и 90-их година довеле су до нових нестабилности, међу којима су Царацазо побуне из 1989., два покушаја пуча током 1992. те опозив предсједника Царлоса Андрéса Пéреза због проневјере јавног новца током 1993. године. Потпуни колапс повјерења народа у владајуће политичке странке довео је до успјеха бившег пучиста Хуга Цхáвеза на изборима 1998. и почетак Боливарске револуције, која је започела с конституантом из 1999. године и доношењем новог устава. Нови устав је службено промијенио име државе у Боливарска Република Венезуела.

Венезуела је савезна предсједничка република која се састоји од 23 савезне државе, Дистрикта главног града (који покрива Царацас) и савезних територија (који обухваћају отоке). Венезуела такођер присваја сав гвајански териториј западно од ријеке Ессеqуибо, површине 159,500 км², а који се назива Гуаyана Есеqуиба или Зона ен Рецламациóн. Венезуела је једна од најурбанизиранијих земаља Латинске Америке; већина становништва живи у градовима на сјеверу земље, махом у Царацасу, који је уједно и највећи град.

Након открића великих извора нафте почетком XX. вијека, Венезуела је водећа свјетска земља по количини доказаних нафтних резерви те је једна од водећих извозница нафте. Земља која је испрва била неразвијена извозница пољопривредних производа попут каве и какаа, након открића нафте постала је једна од најважнијих извозница на свијету. Нафтна криза из 1980-их довела је до кризе вањског дуга и дуготрајне економске кризе, током које је инфлација дошла до 100% (1996.), а постотак сиромашних становника се попео на 66% (1995.). Опоравак тржишта нафте почетком XXI. вијека донио је Венеузуели прилив новца какав није био виђен још од 80-их година. Влада је тада увела серију популистичких мјера с циљем потицања потрошње, што је увелике смањило сиромаштву и економску неједнакост међу становништвом. Ипак, мјере су с временом постале контроверзне јер су дестабилизирале државну економију, довевши до хиперинфлације, економске кризе и пораста сиромаштва.

Етимологија

Према најпопуларнијој и прихваћеној верзији, експедиција коју је предводио Алонсо де Оједа стигла је 1499. године на обале данашње Венезуеле. Настамбе око језера Марацаибо подсјетиле су навигатора, Америга Веспуцција, на град Венецију, тако да је регији дао име Венезиола или "Пиццола Венезиа". Данашње писање самог назива посљедица је утјецаја шпањолског језика, у којем се суфикс -уела користи код деминутива; сходно томе, изворно значење назива ове регије било је "мала Венеција". Термин Клеин-Венедиг, који се користио као назив регије на њемачком језику у XVI. вијеку, такођер значи "мала Венеција".

Ипак, Мартíн Фернáндез де Енцисо, члан Веспуццијеве и Оједине посаде, дао је другачију верзију. У свом дјелу, Сумма де географíа, он наводи како су они на том територију сусрели индијанско становништво, које се називало Венециуела. Према тој теорији, термин "Венезуела" је, дакле, индијанског поријекла.

Хисторија

Различити алати и оруђа пронађени на тлу данашње Венезуеле сугерирају како је то подручје било настањено прије чак 15,000 година, док конкретнији докази о постојању људских заједница датирају из касног плеистоцена, а пронађени су у скупини налазишта која је названа Ел Јобо. Прије доласка Шпањолаца, на овом су подручју становали Индијанци чији потомци настањују и сувремену Венезуелу, али и цијела скупина хисторијских скупина и цивилизација, међу којима је најразвијенија она народа Тимото–Цуица; иако точни подаци нису познати, претпоставља се да је на овом подручју у претколонијално доба живјело око 1,000,000 људи.

Током свог трећег путовања по Америкама, 1498. године, Кристофор Колумбо је допловио до делте Ориноца и искрцао се у заљеву Париа; Колумбо је био толико одушевљен крајоликом да је, пишући шпањолским владарима, подручје назвао "рајем на Земљи". Шпањолска колонизација, током које је број домородачког становништва драстично опао (махом због притока нових болести из Еуропе), започела је 1522. године, успоставом првог трајног насеља у данашњем граду Цуманá. Током XVI. вијека, Шпањолска је њемачкој банкарској обитељи Wелсер дала концесију над Венеузелом, која је у том периоду била знана као Клеин-Венедиг. У том су се периоду домородачки вође покушали одупријети колонизацији, но без превеликог успјеха. Шпањолци су насеља на истоку земље припојили провинцији Нова Андалузија, којом је управљала Краљевска аудијенција у Санто Домингу. Почетком XVIII. вијека, већина земље постала је дио Вицекраљевства Нова Гранада, да би 1777. године била организирана као засебна генерална капетанија. Средиште се налазило у Царацасу, основаном још 1567. године, чији је положај с обзиром на бројне факторе, био идеалан.

Потписивање Венезуеланске декларације независности, 5. српња 1811. године.

Након серије неуспјелих устанака, Венезуела је, под водством прослављеног борца Францисца де Миранде, дана 5. српња 1811. године прогласила независност; овим је чином започео Венезуелански рат за независност. Прва Венезуеланска Република није била дугога вијека и угушена је убрзо након разрајућег потреса у Царацасу током 1812. године; наслиједила ју је Друга Венезуеланска Република, која је након пар мјесеци такођер угушена. Суверенитет је осигуран тек након што је Симóн Болíвар, уз помоћ Јосéа Антонија Пáеза и Антонија Јосéа де Суцреа, побиједио у битци за Царабобо 24. липња 1821. године; двије године касније, Јосé Пруденцио Падилла и Рафаел Урданета односе још једну кључну побједу, код језера Марацаибо. Болíвар је у међувремену формирао Велику Колумбију, што је био важан догађај у процесу деколонизације Јужне Америке.

Венезуела је била дио Велике Колумбије све до 1830. године, каса је бивши револуционар Пáез повео устанак, који је за посљедицу имао настанак независне Венезуеле; Пáез је постао њезин први предсједник. Током два десетљећа ратовања, Венезуела је изгубила између једне четвртине и једне трећине становништва, што је према процјенама било око 800,000 људи. Током 1854., у земљи је укинуто ропство.

Већина модерне хисторије Венезуеле била је обиљежена политичким турбуленцијама и диктаторским владавинама, што је почело већ у XIX. вијеку, међу којима је и она Пáезова, који је у периоду од 1830. до 1863. године чак три пута био предсједник и влада укупно 11 година. Посљедица тога био је крвави Савезни рат, заправо грађански рат у којем је стотине тисућа људи изгубило животе и то у земљи која је имала тек нешто више од милијун становника. Другу половицу овог вијека обиљежио је Антонио Гузмáн Бланцо, који је од 1870. до 1887. владао чак 13 година, уз тројицу предсједника који су још држали власт у том периоду. Крајем вијека, дошло је до кризе због територијалног спора с Британијом око територија Гуаyана Есеqуиба, којег су Британци сматрали дијелом Британске Гвајане, а Венезуела дијелом свог територија. Дошло је до дипломатске кризе у коју се уплела и администрација америчког предсједника Цлевеланда, који је додатно проширио тумечење Монроеове доктрине (на чије кршење се Венезуела позивала); притисци су натјерали Британију да пристане на арбитражу, која је, у коначници, ипак пресудила у њихову корист. Била је то само прва у низу вањскополитичких криза, које су обиљежиле венезуеланску политику с краја XIX. и почетка XX. вијека.

Током Првог свјетског рата, у језеру Марацаибо су откривене велике залихе нафте, што се показало кључним догађајем у развоју венезуеланског господарства, које је дотад овисило углавном о аграрним производима, те потакло економски боом који је трајао све до 1980-их година. У то је вријеме Венезуелу водио Јуан Виценте Гóмез, који је владао чак 27 година, који се увелике окористио оваквим расплетом у периоду када је корупција цвала, а он исту користио како би учврстио свој ауторитет и централизирао власт. Иако је повремено препуштао мјесто предсједника другим особама, он је био носпориви владар Венезуеле све до своје смрти 1935. године у периоду власти која се популарно назива гомециста. Његов насљедник је махом наставио с таквом политиком, мада је осјетна либерализација, укључујући и легализацију свих политичких странака, услиједила за мандата Исаíаса Медине Ангарите. Након Другог свјетског рата, Венезуела је постала важно емиграцијско одредиште за становнике Јужне Еуропе и сиромашнијих земаља Латинске Америке, што је увелике диверзифицирало друштво.

Године 1945., Андарита је свргнут и цивилном пучу и држава је ушла у период трогодишње демократске владавине, испрва под Рóмулом Бетанцоуртом, којега је, након избора 1947. године (за које се вјерује да су били први слободни и поштени у земљу), наслиједио Рóмуло Галлегос. Галлегос је, ипак, свргнут већ 1948. године, након које је услиједио период војне владавине, који је трајао све до 1958. године и склапања пакта из Пунтофија, који је увео страначки дуопол у венезуеланску политику. Након сузбијања герилских покрета током 60-их година, Венезуела је током 70-их и 80-их година доживјела бројне проблеме због глобалне нафтне кризе која је готово осакатила домаће господарство. Сиромаштво је расло, стандард је опадао, а корупција међу политичком елитом је расла, док је у позадини свега било неколико неуспјелих државних удара.

Након што је на изборима 1998. године побиједио бивши пучист Хуго Цхáвез, у Венезуели је кренула тзв. Боливарска револуција, која је донијела бројне политичке и господарске промјене, али и јачање ауторитарне владавине Хуга Цхáвеза, који је постао један од најзначајнијих и најпрепознатљивијих свјетских политичара. I док је Цхáвез с једне стране уживао значајну подршку, с друге стране је био суочен с великим протестима, оптужбама за провођење диктатуре и онима за намјештање избора. Након његове смрти 2013. године, наслиједио га је његов тадашњи потпредсједник, Ницолáс Мадуро, који је углавном наставио с провођењем политике свог претходника.

Географија

Поглед на Кукенан и Рораима у Великој савани, Национални парк Цанаима.

Венезуела се налази на крајњем Јужне Америке; геолошки, њена копнена површина лежи на јужноамеричкој плочи. Укупна површина Венезуеле износи 916,445 км², док је копнена површина је 882,050 км², што ју чини 33. по величини земљом на свијету. Њезин териториј лежи између 0° и 13° сгд. и 59° и 74° згш.

Облик државе је, отприлике, трокутас. Венезуела има око 2,800 км дугу обалу на сјеверу, с бројним отоцима у Карипском мору, док на сјевероистоку излази на Атлански оцеан. Већина проматрача описује Венезуелу преко четири прилично јасно дефиниране топографске регије: котлина Марацаибо на сјеверозападу, сјеверне планине које се протежу у широком луку с истока на запад од колумбијске границе дуж сјеверне карипске обале, широке равнице централне Венеууеле те Гвајанска висораван на југоистоку.

Сјеверне планине представљају крајњи наставак Анди. Пицо Болíвар, који је са својих 4,979 м висине највиши врх у Венезуели, налази се у овој регији. Јужно се простире Гвајанска висораван, која садржи сјеверни дио амазонске котлине и Ангелов водопад, највиши водопад на свијету, као и тепуије, велике столу-сличне планине. Центар земље карактеришу лланоси, велике равнице које се протежу од колумбијске границе на западу до делте ријеке Ориноцо на истоку. Ориноцо, са својим богатим алувијалним земљиштем, представња највећи и најважнији ријечни сустав у земљи. Он настаје у једном од највећих сливова Латинске Америке. Царонí и Апуре су друге велике ријеке.

Венезуела граничи с Колумбијом на западу, Гвајаном на истоку те Бразилом на југу. Карипски отоци, као што су Тринидад и Тобаго, Гренада, Цураçао, Аруба и Привјетрински Антили леже близу венезуеланске обале. Венезуела има територијалне спорове са Гвајаном (раније Уједињеним Краљевством), углавном око територија Ессеqуибо, и с Коломбијом око Венезуеланског заљева. Године 1895., након вишегодишњих дипломатских покушаја да се разријеше гранични спорови око ријеке Ессеqуибо, дошло је до ескалације. Проблем је разматрала „неутрална“ комисија (формирана од стране британских, америчких и руских представника, и без директне репрезентације Венезуеле), која је 1899. донијела одлуку углавном против венезуеланских захтјева.

Најзначајнији природни ресурси су нафта и природни плин, жељезна руда, злато и други минерали. Земља такођер располаже великим подручјима с обрадивим тлом и водом.

• Географија Венезуеле
• 
  Обални коридљери у Варгасу
• 
  Церро Аутана у Амазонасу
• 
  Сњежна олуја на планини Пицо Ел Áгуила у Мéриди
• 
  Национални парк Морроцоy у Фалцóну
• 
  Цхурун у Болíвару
• 
  Лланос у Апуреу

Клима

Венезуела се у цијелости налази у тропском појасу, мада због географске разноврсности кима зна прилично варирати - тако се просјечна температура у влажним низинама зна попети и до 35 °Ц, док је у планинским предјелима просјечна температура само 8 °Ц. Слично је и с падалинама, којих у полусушним подручјима на сјеверозападу зна бити само 430 мм, док је просјечна количина око делте Ориноца и на југу земље чак 1,000 мм.

Највиша измјерена температура била су 42 °Ц у Мацхиqуесу, док је најнижа износила −11 °Ц, а измјерена је на ненастањеном подручју на планини Пицо Пиедрас Бланцас; иако постоје извјештаји о нижим температурама на одређеним подручјима, исте нису службено евидентиране.

• 
  Тропска саванска клима (Аw), Лос Лланос
• 
  Тропска монсунска клима (Ам), Сур дел Лаго
• 
  Екваторска клима (Аф), делта Ориноца
• 
  Врућа пустињска клима (БWх), Национални парк Меданос де Цоро
• 
  Врућа полупустињска клима (БСх), Лос Роqуес
• 
  Умјерена оцеанска клима без сушних раздобља (Цфб), Ауyан Тепуи
• 
  Умјерена оцеанска клима са сушним раздобљима (Цwб), Цордиллера де Мéрида
• 
  Алпска тундра (ЕТХ), Цордиллера де Мéрида
• 
  Алпска тундра (ЕТХ), Сиерра Ла Цулата
• 
  Клима вјечног мраза (ЕФХ), Пицо Хумболдт

Политика

Болíвар Амазонас Апуре Зулиа Тáцхира Баринас Мéрида Трујилло Лара Португуеса Гуáрицо Цоједес Yарацуy Фалцóн Царабобо Арагуа Миранда D. C. Варгас Анзоáтегуи Суцре Нуева Еспарта Монагас Делта Амацуро Савезни територији Тринидад и Тобаго Гвајана Колумбија Бразил Карипско море Атлантски оцеан
Савезна држава	Сједиште	Савезна држава	Сједиште
Амазонас	Пуерто Аyацуцхо	Мéрида	Мéрида
Анзоáтегуи	Барцелона	Миранда	Лос Теqуес
Апуре	Сан Фернандо де Апуре	Монагас	Матурíн
Арагуа	Марацаy	Нуева Еспарта	Ла Асунциóн
Баринас	Баринас	Португеса	Гуанаре
Болíвар	Циудад Болíвар	Суцре	Цуманá
Царабобо	Валенциа	Тáцхира	Сан Цристóбал
Цоједес	Сан Царлос	Трујилло	Трујилло
Делта Амацуро	Туцупита	Yарацуy	Сан Фелипе
Царацас	Царацас	Зулиа	Марацаибо
Фалцóн	Цоро	Варгас	Ла Гуаира
Гуáрицо	Сан Јуан де лос Моррос	Савезни територији1	Ел Гран Роqуе
Лара	Барqуисимето
1 Савезни територији нису савезне државе и ту се ради о засебним административним јединицама.

Венезуела је формално савезна, предсједничка, уставна република на чијем је челу изабрани предсједник. Предсједник се бира на опћим изборима на шестогодишњи мандат, а број узастопних мандата је неограничен. Предсједник је истовремено и шеф државе и предсједник владе. Задужен је за именовање потпредсједника и чланова кабинета, потоње уз судјеловање парламента. Предсједник има и овласт да одбије дати сугласност на одређени закон и врати га парламенту на поновно одлучивање, међутим довољна је обична парламентарна већина да би ова одлука била занемарена; такођер, може тражити од парламента да му се додјеле изванредне овласти темељем којих би владао помоћу уредби, за што је потребна двотрећинска већина. Од 1959. године, шесторица предсједника су добила те овласти.

Законодавну власт представља једнодомна Народна скупштина. Број заступника је варијабилан - свака савезна држава даје три стална члана, док се број осталих чланова одређује у омјеру према укупном броју становништва; три мјеста су резервирана за представнике индијанске мањине. Заступнички мандат траје пет година. Унаточ постојању бројних странака, сустав у Венезуели је у суштински двостраначки, што је ситуација која траје још од 1958. године, с тим да су се доминантне странке мијењале кроз године. Активно бирачко право стјече се с 18 година, а гласовање није обвезно.

Правни сустав у Венезуели припада традицији континенталног права. Највише судско тијело је Врховни суд правде, чији се суци бирају у парламенту на јединствени двогодишњи мандат.

Административна подјела

Венезуела је савезна држава која се састоји од укупно 23 савезне државе (естадос), Дистрикта главног града (Дистрито цапитал) и савезних територија (депенденциас федералес); уз то, земља је од 1969. године подијељена и на девет административних регија. Ниже административне јединице су опћине (муниципиос), којих има 335, а које се даље дијеле на преко тисућу жупа (парроqуиас).

Становништво

Венезуела је једна од најурбанизиранијих земаља у Латинској Америци; већина становништва живи у великим градовима на сјеверу земље, при чему предњачи Царацас, који је уједно и највећи град. Готово 93% становништва Венезуеле живи у урбаним подручјима на сјеверу, док њих чак 73% живи у појасу унутар 100 км од обале. На територију јужно од ријеке Ориноцо живи тек 5% становништва, иако оно површином сачињава готово половину државног територија.

Структура становништва прилично је добро распоређена. Највише становника сачињава радно способно становништво (14-65 година), њих чак 65%, док на дјецу до 14 година отпада 29%; становника преко 65 година је нешто мање од 6%. Унутар прве двије скупине, број мушкараца и жена је прилично равномјеран, док се у оној најстаријој добној скупини показује израженија разлика у корист жена. Просјечна очекивана животна доб је 75 година.

Највећи градови и опћине

Етничге групе

Расни и етнички састав Венезуеле према попису из 2011.
Раса/Етницитет
Местици			51.6%
Бијелци			43.6%
Црнци			2.9%
Индијанци			2.6%
Афричког поријекла			0.7%
Остале расе			1.2%

Становништво Венезуеле је различитог поријекла, а претпоставља се како његову већину сачињавају местици и особе мијешаног поријекла. Према попису из 2011. године, 51.6% становништва се изјаснило као местици, а њих 43.6% као бијелци. Остатак становништва сачињавају махом етничке мањине, већина којих припада особама црне расе или особама афричког поријекла (3.6%), односно Индијанцима (2.6%); "остале расе" сачињавају 1.2% становништва.

Уз нешто више од 33,000,000 Венезуеланаца који живе у матичној држави, око 2,000,000 Венезуеланаца живи у различитим земљама свијета; њих највише живи у Сједињеним Државама, а слиједе их Колумбија, Сирија, Шпањолска и Португал. Мање скупине присутне су на свим континентима, укључујући и Оцеанију, гдје их има око 12,000 (10,000 у Аустралији и око 2,000 на Новом Зеланду). Имиграција у Венезуелу постала је актуална након Другог свјетског рата, а данас је већина имиграната поријеклом из Еуропе; у Венезуели постоје и мање заједнице Хрвата, Срба и Словенаца.

Религија

Према попису из 2011. године, кршћанство је доминантна религија у Венезуели; католици чине око 71% становништва, док остатак припада протестантима, углавном евангелицима. Нерелигиозног становништва има 8% (2% атеиста те 6% агностика и индиферентних), док остале религије практицира око 3% становништва; унаточ малом броју, у земљи постоје утјецајне скупине жидова, муслимана и будиста.

• 
  Метрополитанска катедрала, Барqуисимето
• 
  Катедрала-базилика безгрешног зачећа, Мéрида
• 
  Црква Вирген дел Валле на Маргаритином отоку
• 
  Катедрала Нуестра Сеñора дел Цармен, Матурíн

Језици

Службени језик у Венезуели је шпањолски, којим се уједно користи и већина становништва. Ипак, устав Венезуеле признаје и бројне индијанске језике, а диљем земље се говори велик број различитих језика. Имигранти у земљу су задржали своје материње језике, тако да постоји велика скупина становника која говори кинески (400,000), португалски (254,000) и талијански (200,000). Од страних језика, најчешће кориштен је енглески, који је постао својеврсни лингуа франца, али и талијански, који је присутан због великог броја школа и приватних институција у којима се користи тај језик.

Господарство

Господарски сустав у Венезуели показује одолике типичног господарства овисног о суфициту, што је одлика која је присутна и у другим земљама које су богате примарним сировинама. Венезуеланско господарство, тако, готово у потпуности овиси о њиховој главној сировини, нафти. Иако је покојни предсједник Хуго Цхáвез током 1998. године рекао да планира смањити ту овисност, иста се за вријеме његова мандата још додатно појачала. Током 2014. године, чак је 96% државних прихода долазило из трговине нафтом. Највећи проблеми венезуеланске економије су овисност о цијенама нафте на свјетском тржишту, висока незапосленост и инфлација.

Култура

Цристóбал Ројас: Гирардотова смрт код Бáрбуле (1883.), уље на платну, 287 x 217 цм

Венезуеланска култура је заправо микс различитих култура унутар које можемо проматрати три главне утјецајне зоне - индијанску, афричку и шпањолску. Прве двије скупине изразито су диференциране због постојања бројних племена, међутим њихов реални утјецај у сувременој култури је прилично мален. Индијанска култура данас је ограничена на тек неколико ријечи у језику, гастрономију и имена мјеста. Исто вриједи за афричку, уз додатак музичких инструмената. Најдоминантнија је, дакако, шпањолска, што је посљедица вишестољетне колонизације, а која је развидна у архитектури, глазби, религији, гастрономији, умјетности и неким традицијама, попут борбе с биковима. Културни мозаик додатно је издиференциран бројним миграцијама, тако да постоје и омањи утјецаји француске, португалске и талијанске културе, а у модерном добу евидентан је и утјецај америчке културе.

Ликовна умјетност углавном је под утјецајем религијских мотива, мада је у XIX. вијеку постојао значајан утјецај хисторијских мотива с циљем буђења и јачања националне свијести. У XX. вијеку је модернизам постао доминантни правац. Међу истакнутијим именима венезуалнске умјетности су Цристóбал Ројас, Армандо Реверóн, Мануел Цабрé, Јесúс Сото, Гего, Царлос Цруз-Дíез те Марисол и Yуцеф Мерхи. Најзначајнији архитект је Царлос Раúл Виллануева, који је дизајнирао главни кампус Централног универзитета Венезуеле, који се данас налази на попису Свјетске баштине.

Књижевност се почела развијати убрзо након почетка шпањолске колонизације и била је предоминантно под утјецајем шпањолске књижевности. Први значајни правац који се обликовао био је романтизам, и то у јеку борбе за независност, а у каснијим је периодима проза била осјетно доминантна у односу на поезију. У каснијим периодима, посебно се истицао венезуелански позитивизам, опет махом кроз прозу. Међу најзначајнијим ауторима су Рóмуло Галлегос, Тереса де ла Парра, Артуро Услар Пиетри, Адриано Гонзáлез Леóн, Мигуел Отеро Силва, Мариано Пицóн Салас, Андрéс Белло, Андрéс Елоy Бланцо, Фермíн Торо, Лауреано Валленилла Ланз и Јосé Гил Фортоул.

Музика у Венезуели је изразито разноврсна и можда је најбољи примјер мозаика утјецаја који су присутни у националној култури. Национални инструмент је цуатро. Посебно истакнути жанр је фолк, а у XXI. вијеку се почела развијати и нешто урбанија глазба, мада и даље под утјецајем традиције. Значајан утјецај има и глазба Афровенезуеланаца.

Спорт у Венезуели је изразито популаран. Најпопуларнији појединачни спорт је бејзбол, који се у земљи играо већ крајем XIX. вијека, мада је нејасно како се спорт уопће раширио Венезуелом. Осим по овоме, Венезуела је специфична и по великој популарности кошарке, посебице у односу на ногомет, који доминира остатком континента; кошаркашка репрезентација Венезуеле је 2015. године по први пута постала континентални првак. Ипак, ногомет постаје све популарнији, иако национална репрезентација није остварила значајнијих успјеха. Венезуела је освојила и двије златне олимпијске медаље; прву је 1968. године освојио боксач Францисцо Родрíгуез, а другу Рубéн Лимардо у мачевању на играма 2012. године.

Посебан дио венезуеланске културе су и натјецања у љепоти, гдје су представнице Венезуеле остваривале одличне резултате на глобалној разини. Натјецање за Мисс Венезуеле је широко праћено диљем земље, а Венезуеланке су досад освојиле седам Мисс Универсе круна, шест Мисс Wорлд круна, седам Мисс Интернатионал круна и двије Мисс Еартх круне.

Литература

Чланци

• Цаннон, Баррy (21 Јуне 2004). „Венезуела, Април 2002: Цоуп ор Популар Ребеллион? Тхе Мyтх оф а Унитед Венезуела”. Буллетин оф Латин Америцан Ресеарцх (Wилеy-Блацкwелл) 23 (3): 285–302. ДОИ:10.1111/j.0261-3050.2004.00109.x. 

Књиге

• Аалгаард, Wендy (2004). Венезуела ин Пицтурес. Лернер Пуб Гроуп. ИСБН 0-8225-1172-X. 
• Апонте, Педро Рафаел (2008). Тхе Инвентион оф тхе Натионал ин Венезуелан Арт Мусиц, 1920–1960. Университy оф Питтсбургх. ИСБН 978-1-109-05320-3. Приступљено 2 Јулy 2015. 
• Цхастеен, Јохн Цхарлес (2001). Борн ин Блоод анд Фире: А Цонцисе Хисторy оф Латин Америца. Нортон. ИСБН 978-0-393-05048-6. 
• Цхáвез Фрíас, Хуго Рафаел (2004) (Спанисх). Цумплиендо лас метас дел миленио. ЦДБпублицационес. ИСБН 980-6456-12-2. Архивирано из оригинала на датум 11 Маy 2011. 
• Цоронил, Фернандо (1988). Тхе магицал стате: натуре, монеy, анд модернитy ин Венезуела. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 0-226-11602-6. 
• Цортéс, Царлос Е. (2013). Мултицултурал Америца: А Мултимедиа Енцyцлопедиа. САГЕ Публицатионс. ИСБН 978-1-4522-1683-6. Приступљено 30 Јуне 2015. 
• Цроw, ЈА (1980). Епиц оф Латин Америца. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 0-520-04107-0. 
• Дицкеy, Јохн Марцус (1892). Цхристопхер Цолумбус анд хис монумент Цолумбиа : беинг а цонцорданце оф цхоице трибутес то тхе греат Геноесе, хис гранд дисцоверy, анд хис греатнесс оф минд анд пурпосе. Ранд, МцНаллy & Цо.. ИСБН 1-4460-2044-4. Приступљено 1 Јулy 2015. 
• Дyдyнски, Крзyсзтоф; Беецх, Цхарлотте (2004). Венезуела. Лонелy Планет Публицатионс. ИСБН 1-74104-197-X. 
• Еwелл, Јудитх (1984). Венезуела: А Центурy оф Цханге. C. Хурст & Цо. ИСБН 0-905838-36-X. 
• Фицхнер-Ратус, Лоис (2012). Ундерстандинг Арт (10тх изд.). Ценгаге Леарнинг. ИСБН 978-1-111-83695-5. 
• Георгиа Цоунтрy Студy Гуиде Волуме 1 Стратегиц Информатион анд Девелопментс. Инт'л Бусинесс Публицатионс, УСА. 2013. ИСБН 1-4387-7443-5. 
• Гибсон, Карен Бусх (2006). Венезуела: А Qуестион анд Ансwер Боок. ИСБН 978-0-7368-6413-8. 
• Готт, Рицхард (2005). Хуго Цхáвез анд тхе Боливариан Револутион. Версо. ИСБН 1-84467-533-5. 
• Грегорy, Десмонд (1992). Бруте Неw Wорлд: Тхе Редисцоверy оф Латин Америца ин тхе Еарлy 19тх Центурy. Бритисх Америцан Пресс. ИСБН 1-85043-567-7. Приступљено 30 Јуне 2015. 
• Херитаге, Андреw (Децембер 2002). Финанциал Тимес Wорлд Деск Референце. Дорлинг Киндерслеy. ИСБН 978-0-7894-8805-3. 
• Јосза Јр., Франк П. (2013). Басебалл беyонд Бордерс: Фром Дистант Ландс то тхе Мајор Леагуес. Сцарецроw Пресс. ИСБН 978-0-8108-9245-3. 
• Келлy, Јанет; Палма, Пердо А. (2006). „Цхаптер 10: Тхе Сyндроме оф Ецономиц Децлине анд тхе Qуест фор Цханге”. Тхе Унравелинг оф Репресентативе Демоцрацy ин Венезуела. Јохнс Хопкинс Университy Пресс. ИСБН 0-8018-8428-4. 
• Кипфер, Барбара Анн (2000). Енцyцлопедиц Дицтионарy оф YУПАрцхаеологy. Спрингер. ИСБН 0-306-46158-7. 
• Лóпез Маyа, Маргарита (2005). „Венезуела 2002–2003: Поларисатион, Цонфронтатион, анд Виоленце”. у: Гоумбри, Оливиа Бурлингаме. Тхе Венезуела Реадер: Тхе Буилдинг оф а Пеопле'с Демоцрацy. Wасхингтон, D.C.: Епица Таск Форце. ИСБН 0-918346-35-5. 
• Массабиé, Гермáн (2008). Венезуела: А Петро-Стате Усинг Ренеwабле Енергиес. Спрингер. ИСБН 3-531-15994-1. 
• МцБетх, Б. С. (2002). Јуан Виценте Гóмез анд тхе Оил Цомпаниес ин Венезуела, 1908–1935. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-89218-X. 
• МцЦаугхан, Мицхаел (2005). Тхе Баттле оф Венезуела. Севен Сториес Пресс. ИСБН 978-1-60980-116-8. 
• Нг, Yуми (2004). Wелцоме то Венезуела. Гаретх Стевенс Публисхинг. ИСБН 978-0-8368-3123-8. Приступљено 2 Јулy 2015. 
• Ницхолс, Елизабетх Гацкстеттер; Морсе, Кимберлеy Ј. (2010). Венезуела. АБЦ-ЦЛИО. ИСБН 978-1-59884-569-3. 
• Салас, Мигуел Тинкер (2015). Венезуела: Wхат Еверyоне Неедс то КноwРГ. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-978328-4. 
• Стоан, Степхен К. (1974). Пабло Морилло анд Венезуела, 1815–1820. Охио Стате Университy Пресс. ИСБН 0-8142-0219-5. 
• Тарвер, Х. Мицхаел; Фредерицк, Јулиа C. (2006). Тхе Хисторy оф Венезуела. Палграве Мацмиллан. ИСБН 978-1-4039-6260-7. Приступљено 2 Јулy 2015. 
• Тхомас, Хугх (2005). Риверс оф Голд: Тхе Рисе оф тхе Спанисх Емпире, фром Цолумбус то Магеллан. Рандом Хоусе. ИСБН 0-375-50204-1. 
• Wардропе, Wиллиам (2003). Венезуела. Гаретх Стевенс Публисхинг. ИСБН 0-8368-2369-9. 
• Wархол, Том (2006). Тундра. Марсхалл Цавендисх. ИСБН 978-0-7614-2193-1. 
• Wундер, Свен (2003). Оил wеалтх анд тхе фате оф тхе форест: а цомпаративе студy оф еигхт тропицал цоунтриес. Роутледге. ИСБН 0-203-98667-9. 
• Yергин, Даниел (1991). Тхе Призе: Тхе Епиц Qуест фор Оил, Монеy, анд Поwер. Симон анд Сцхустер. ИСБН 1-4391-1012-3. 
• Закариа, Фареед (1999). Фром Wеалтх то Поwер. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 0-691-01035-8. 
• Замора, Маргарита (1993). Реадинг Цолумбус. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 0-520-08297-4. Архивирано из оригинала на датум 11 Маy 2011. Приступљено 23 Април 2010. 

Вањске везе

Венезуела на Wикимедијиној остави

• (es) Оффициал говернмент wебсите
• (en) Цхиеф оф Стате анд Цабинет Мемберс
• (en) Венезуела ентрy ат Тхе Wорлд Фацтбоок
• (en) Венезуела Архивирано 2008-06-07 на Wаyбацк Мацхине-у ат УЦБ Либрариес ГовПубс
• (en) Венезуела на Пројекту Опен Дирецторy
• (en) Венезуела фром тхе Либрарy оф Цонгресс Цоунтрy Студиес (1990)
• (en) Венезуела профиле фром тхе ББЦ Неwс
• (en) Мапс он Венезуела – Цартограпхиц феатурес
• (en) Кеy Девелопмент Форецастс фор Венезуела фром Интернатионал Футурес
• (ar) Венезуела анд Тоурисм Архивирано 2013-12-18 на Wаyбацк Мацхине-у фром Скy Иммигратион
• Wикимедиа Атлас оф Венезуела