Пређи на садржај

Иштар

С Википедије, слободне енциклопедије

Иштар је у Сумеру обожавана још од доба Урука (4000. године пре нове ере - 3100. године пре Христа), али број њених верника није био велик пре освајања Саргона Великог. Након ових освајања, постала је једно од најзначајнијих божанстава у сумерском пантеону, [1] [2] са храмовима широм Месопотамије. Посебно су је волели Асирци, постала је најзначајније божанство у њиховом пантеону, изнад њиховог националног божанства Ашура. Иштар се спомиње и у хебрејској Библији, снажно је утицала на феничанску богињу Астарту, која је касније утицала на грчку богињу Афродиту . Њен култ наставио је да цвета све до првог и шестог века нове ере када је њен значај опао у јеку хришћанства, иако је опстао у деловима Горње Месопотамије све до осамнаестог века.

Иштар се појављује у више митова него било које друго сумерско божанство. У стандардној акадској верзији Епа о Гилгамешу, Иштар тражи да Гилгамеш постане њен супруг. Када је он одбије, она ослободи Небеског бика, што доводи до смрти Енкидуа и наводи Гилгамеша да се суочи са својом смртношћу.

Најпознатији мит Инане-Иштар је прича о њеном силаску и повратку из Кур-а, древног сумерског подземља, у којем покушава да освоји домен своје старије сестре Ерешкигал, краљице подземља.

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Део камене плоче из храма Инана у Нипуру који приказује сумерску богињу, вероватно Инану (2500. п. н. е.)
Исхтар на каменом рељефу, око 2300-2000. п. н. е.

Инана и Иштар биле су првобитно одвојена, неповезана божанства[3][4][5][6][7], али су поистовећене једна са другом за време владавине Саргона Акадског и сматране су ефективно истом богињом под два различита имена. Порекло имена Инана може може бити сумерска фраза нин-ан-ак, што значи "Небеска дама".

Порекло и развој

[уреди | уреди извор]

Инана је представљала проблем за проучавање многим учењацима због чињенице да њена сфера моћи садржи више контрадикторних аспеката него било које друго божанство. Предложене су две главне теорије о њеном пореклу. [8] Прво објашњење каже да је Инана резултат синкретизма између неколико претходно неповезаних сумерских божанстава. [8] Друго објашњење каже да је Инана изворно семитско божанство и да је додата у сумерски пантеон где је преузела све улоге које још нису биле додељене другим божанствима. [9]

Обожавање

[уреди | уреди извор]
Део предњег дела вавилонског храма посвећеног Иштар у Уруку, изграђен око 1415. п. н. е., током Каситског периода ( око 1600. п. н. е. - око 1155. п. н. е.) [10]

Пре Саргонске ере, Инана практично није имала култ, [4] али је после Саргонове владавине брзо постала значајно божанставо сумерског пантеона. [4] [11] [12] [2] Били су јој посвећени храмови у Нипуру, Лагаш и Ур, [4] А главни центар култа био је Еана храм у Уруку, [4] [13] [14] [а] чије име значи "Кућа неба". Касније су је нарочито обожавали у горње Месопотамијском краљевству Асирије (модерни северни Ирак, североисток Сирије и југоисток Турске), посебно у градовима Ниневех, Ашур и Арбела. [15] Током владавине асирског краља Ассурбанипал-а, Иштар је најважније божанство у асирском пантеону, надмашивши чак и асирског националног бога Ашура. [16]

Иконографија

[уреди | уреди извор]

Инана-Иштарин најчешћи симбол била је осмокрака звезда [17] мада тачан број кракова понекад варира. [18] Шестокраке звезде се такође често јављају, али њихово симболично значење није познато. [19]

Инана-Иштар била је повезана и са лавовима [20] [21] које су у древној Месопотамији сматрали симболом моћи. [20] Њене асоцијације са лавовима почеле су током сумерских времена; [21] посуда са хлоритом из храма Инана у Нипуру, приказује велику мачку која се бори против џиновске змије, а на кугластом натпису пише "Инана и змија", што указује да мачка треба да представља богињу. [21] Током Акадијског периода, Иштар се често приказивао као тешко наоружана богиња ратника, са лавом као једним од њених атрибута. [22]

Голубови су такође били истакнути животињски симболи повезани са Инана-Иштар. [23] [24] Голубови су приказани на култним објектима повезаним са Инаном већ почетком трећег миленијума пре наше ере. [24] Фигурине оловних голубица откривене су у храму посвећеном Иштар у Ашуру, и датирају из тринаестог века пре нове ере [24].

Древни акадски приказ Инане око 2334 - око 2154. п. н. е. [25]

Сумери су обожавали Инану као богињу и рата али и плодности. [5] За разлику од других богова, чије су улоге биле статичне, приче о Инани описују је у бројним походима. [26] [27] Приказана је као млада и импулсивна. [26] [27]

Иако су је обожавали као богињу љубави, Инана није била богиња брака, нити је на њу икада гледано као на богињу мајку. [28] У Инанином спуштању у подземни свет, Инана према свом љубавнику Думузиду поступа безобзирно. [28] Овај аспект Инанине личности наглашен је у каснијој стандардној акадској верзији Епа о Гилгамешу у којој Гилгамеш указује на Иштарин лош начин опхођења према сопственим љубавницима.

Инана је такође обожавана као једно од сумерских ратних божанстава. [13] [29] Једна од њених химни изјављује: "Она подстиче збуњеност и хаос према онима који су јој непослушни, убрзавајући покољ и подстичући разорну поплаву, обучену у застрашујуће зрачење. То је њена игра да убрза сукоб и битку, неуморна., везање сандала."[30] Сама битка се понекад називала „плесом Инане“. [31]

Каснији митови

[уреди | уреди извор]

Еп о Гилгамешу

[уреди | уреди извор]
Антички мезопотамијски рељеф од теракоте, на којем се види како Гилгамеш убија Небеског бика, којег је Иштар послала [32]

У акадском Епу о Гилгамешу, Иштар се појављује након што су се Гилгамеш и његов друг Енкиду вратили у Урук и захтева да Гилгамеш постане њен супруг. [33] Гилгамеш је одбија, истичући како није добро третирала своје претходне љубавнике. [33]

Разбешњена Гилгамешевим одбијањем, [33] Иштар одлази на небо и говори свом оцу Ану да ју је Гилгамеш увредио. [33] Ану је пита зашто се жали њему уместо да се сама супротстави Гилгамешу. [33] Иштар тражи да јој Ану преда Небеског бика [33] и закуне се да ће, у супротном, „провалити врата пакла."

Ану даје Иштар Небеског бика, а Иштар га шаље да нападне Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа . [32] [34] Гилгамеш и Енкиду убијају Бика и приносе његово срце богу сунца Шамашу. [35] [34] Док се Гилгамеш и Енкиду одмарају, Иштар стаје на зидове Урука и проклиње Гилгамеша. [35] [36] Енкиду отргне Бикову десну ногу и баци је у Иштарино лице (Енкиду касније умре због тог излива беса.) [36] Исхтар заједно сазива "куртизане, проститутке и блуднице" [35] и наређује им да тугују за Биком Небеским. [35] [36] У међувремену, Гилгамеш одржава прославу због победе. [37] [36]

Касније у епу, Утнапиштим приповеда Гилгамешу о великом потопу [38] који је послао бог Енлил да уништи сав живот на земљи, јер су људи, правили превише буке и спречавали га да спава. [39] Утнапиштим говори о томе како је, кад је дошло до потопа, Иштар плакала и туговала због уништења човечанства, заједно са Анунакијем . [40] Касније, након што је поплава опала, Утнапиштим приноси дар боговима. [41] Иштар се појављује пред Утнапиштимом носећи огрлицу од лапис лазула с перлама у облику инсеката и говори му да Енлил никада није разговарао о поплави с било којим другим богом. [42] Она му се заклиње да никада неће дозволити да Енлил изазове још један потоп [42] а своју огрлицу проглашава знаком заклетве. [42] Иштар позива све богове, осим Енлила, да се окупе око приноса и уживају. [43]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ modern-day Warka, Biblical Erech

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wolkstein & Kramer 1983, стр. xviii.
  2. ^ а б Nemet-Nejat 1998, стр. 182.
  3. ^ Mark 2011.
  4. ^ а б в г д Leick 1998, стр. 87.
  5. ^ а б Black & Green 1992, стр. 108.
  6. ^ Wolkstein & Kramer 1983, стр. xviii, xv.
  7. ^ Collins 1994, стр. 110–111.
  8. ^ а б Vanstiphout 1984, стр. 228.
  9. ^ Vanstiphout 1984, стр. 228–229.
  10. ^ Piveteau 1981, стр. 16–17.
  11. ^ Kramer 1961, стр. 101.
  12. ^ Wolkstein & Kramer 1983, стр. xiii–xix.
  13. ^ а б Black & Green 1992, стр. 108–109.
  14. ^ Harris 1991, стр. 261–278.
  15. ^ Guirand 1968, стр. 58.
  16. ^ Black & Green 1992, стр. 99.
  17. ^ Black & Green 1992, стр. 156, 169–170.
  18. ^ Liungman 2004, стр. 228.
  19. ^ Black & Green 1992, стр. 170.
  20. ^ а б Black & Green 1992, стр. 118.
  21. ^ а б в Collins 1994, стр. 113–114.
  22. ^ Black & Green 1992, стр. 119.
  23. ^ Lewis & Llewellyn-Jones 2018, стр. 335.
  24. ^ а б в Botterweck & Ringgren 1990, стр. 35.
  25. ^ Wolkstein & Kramer 1983, стр. 92, 193.
  26. ^ а б Vanstiphout 1984, стр. 225–228.
  27. ^ а б Penglase 1994, стр. 15–17.
  28. ^ а б Black & Green 1992, стр. 108–9.
  29. ^ Vanstiphout 1984, стр. 226–227.
  30. ^ Enheduanna pre 2250 BCE „A hymn to Inana (Inana C)”. The Electronic Text Corpus of Sumerian Literature. 2003. lines 18–28. 4.07.3. 
  31. ^ Vanstiphout 1984, стр. 227.
  32. ^ а б Dalley 1989, стр. 81–82.
  33. ^ а б в г д ђ Dalley 1989, стр. 80.
  34. ^ а б Fontenrose 1980, стр. 168–169.
  35. ^ а б в г Dalley 1989, стр. 82.
  36. ^ а б в г Fontenrose 1980, стр. 169.
  37. ^ Dalley 1989, стр. 82-83.
  38. ^ Dalley 1989, стр. 109–116.
  39. ^ Dalley 1989, стр. 109–111.
  40. ^ Dalley 1989, стр. 113.
  41. ^ Dalley 1989, стр. 114.
  42. ^ а б в Dalley 1989, стр. 114–115.
  43. ^ Dalley 1989, стр. 115.

Литература

[уреди | уреди извор]