Двадесетпета годишњица “мировног дебакла“ у Рамбујеу

Прије тачно 25 година почела је мировна конференција о ситуацији на Косову* и Метохији у француском дворцу Рамбује.

Епилог је познат – после 17 дана преговори су пропали, а 24. марта 1999. године је започело НАТО бомбардовање Савезне републике Југославије.

Разговорима су присуствовали представници југословенских власти и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ, Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфганга Петрича.

Почетку конференције претходили су мјесеци „шатл дипломатије“ америчког дипломате, након које је уследило објављивање предлога мировног споразума, на чији су садржај озбиљне примједбе имали и Београд и косовски Албанци.

Церемонији отварања су, осим делегација Србије и косовских Албанаца. копредседници конференције Ибер Ведрин и Робин Кук, тројица посредника, а скуп је, званично отворио тадашњи француски предсједник Жак Ширак.

„Позивам вас да омогућите да снаге живота тријумфују над силама зла. Свијет вас посматра и чека. Ријетки су моменти када је историја у рукама само неколико људи. То је случај данас када сте заузели мјеста за овим преговарачким столом„, причао је тада Ширак.

Према општој оцјени, амбициозно замишљена и помпезно најављена мировна конференција у Рамбујеу, била је заказана прерано и без адекватне припреме, те је унапријед била осуђена на неуспјех.

„Текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију, изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ који се никада није требао појавити у тој форми„, рекао је некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер лондонском „Дејли телеграфу“ јуна 1999. године.

Албанску делегацију чинили су: Азем Суља, Бајрам Косуми, Бљерим Шаља, Бујар Букоши, Едита Тахири, Фехми Агани, Хашим Тачи, Хидајет Хисени, Ибрахим Ругова, Идриз Ајети, Јакуп Краснићи, Мехмет Хајризи, Рам Буја, Реџеп Ћосја, Ветон Суроји и Џавит Халити.

Српску делегацију предводио је Ратко Марковић, а у њој су били и Владан Кутлешић, Никола Шаиновић, Владимир Штамбук, Војислав Живковић, Гуљбехар Шабовић, Зејнелабедин Курејши, Фаик Јашари, Сокољ Ћусе, Рефик Синадиновић, Ибро Вајт, Љуан Кока и Ћерим Абази.

Само једном за истим столом

Након пуних 17 дана натезања у дворцу покрај Париза и свега једног заједничког сусрета двије делегације, косовски Албанци су, упркос снажном отпору представника Ослободилачке војске Косова, начелно прихватили споразум.

Контакт група одлучила је да се преговори о решењу косовске кризе наставе 15. марта у Паризу.

Тадашњи шеф делегације Владе Србије на преговорима о Косову* Ратко Марковић изјавио је да састанак у Рамбујеу „није дао резултате, јер се није пошло од темеља, већ од крова„.

Делегација косовских Албанаца, коју је на опште изненађење али и уз велику подршку САД предводио до тада мало познати шеф герилаца Хашим Тачи, прихватила је у начелу предлог споразума о решењу косовске кризе који је предложила Контакт група.

Главни разлог албанског пристанка био је огроман притисак САД, али и чињеница да је Србија унапред одбацила Хилов план решења косовске кризе.

Делегација Владе Србије, такође, је начелно прихватила предлог али уз услов да се не дозволи пролазак кроз земљу трупама НАТО-а и да међународне снаге на Косову* буду под окриљем Уједињених нација.

Наредна рунда преговора о Косову* почела је 15. марта у Паризу, а окончана је неуспјехом после свега четири дана.

Двије делегације су 18. марта потписале различите споразуме.

Делегација косовских Албанаца потписала је споразум који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије потписала сопствени предлог политичког споразума – Споразум о самоуправи на Косову и Метохији.

Ни у последњем покушају, 22. марта, специјални изасланик САД Ричард Холбрук није успио да убједи тадашњег предсједника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића да прихвати споразум о Косову* и размјештање страних трупа у покрајини.

Неуспјешне разговоре са југословенским предсједником прије Холбрука, имали су и међународни посредници за Косово* Мајорски, Петрич и Хил.

Два дана касније, 24. марта, НАТО-а је започео бомбардовање СР Југославије, што је после 78 дана резултирало повлачењем југословенских снага са Косова* и успостављањем привремене администрације Уједињених нација у покрајини.

Чланови двије делегације само су једном заједно сједели за столом, а на челу стола је сједела амерички државна секретарка Мадлен Олбрајт.

Медији су је тих дана представљали као “новог Холбрука“, који је у Дејтону пустио европске дипломате да “се играју“ не би ли затим преузео палицу и решио ствар.

Поглавље 7

У књизи „Пут у Рамбује“ др Предраг Симић наводи да су спорне одредбе преговора биле војно присуство НАТО у СР Југославији и одржавање референдум на Косову*, после три године.

„Поглавље 7 односило се на војне аспекте. Није било достављено делегацијама са осталим деловима понуђеног документа, на почетку преговора„, наводи Симић.

Прије разматрања ових питања, Кристофер Хил је отишао у Београд и са цјелокупним планом, укључујући и анексе о безбједности, упознао Слободана Милошевића, а сјутрадан се са њим упознала и делегација у Рамбујеу.

У првом одJељку Поглавља 7, „Имплементација ИИ“, наводи се: „Позива се Савјет безбједности УН да усвоји резолуцију по Глави VI Повеље, подржавајући и прихватајући аранжмане предвиђене овим поглављем, укључујући успостављање мултинационалних војних снага на Косову. Стране позивају НАТО да успостави војне снаге и руководи њима како би помогле да се обезбjеди придржавање одредби овог поглавља. Оне потврђују суверенитет и територијални интегритет СР Југославије„.

Улога Уједињених нација и Савjета безбедности била би, да подржи формирање међународних снага на Косову* за имплементацију споразума, а те снаге би, без учешћа и утицаја Савjета безбедности, формирао НАТО, на позив преговарачких снага.

Српска страна се још прије Рамбујеа одлучно изјаснила против било каквог присуства међународних снага на територији СРЈ, укључујући Косово*.

„Ангажовање Уједињених нација и посебно учешће Русије у војној имплементацији можда би ублажило тај проблем. Колико је познато, ниједна таква понуда није учињена„, каже Симић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: