John Lash Kosmologija

My name is John Lash and I am responsible
for bringing the Fallen Goddess Scenario to
the world - solely responsible.
I welcome your interest in the Home Story

which describes the origin of the earth and
humanity, in a way that cannot be found in

any other mythic narrative.
Of course, there is no way for me to know

the source of your interest or the depth of
it for that matter.
It may be mere curiosity that brings you here;

you may have a deeper longing for something
that you can't define; or you may be driven

by a deeper passion to discover something
that gives greater meaning to your life.
Whatever the case, I can assure you that you

will find here something unique and original.
And whether or not it complements your reality

and enriches and enhances you on your path
in life...
Well, that is for you to determine.
In this brief introductory message I'd like

to make two simple points regarding the Home
Story.
In my view, there are two things I couldn't

say at the outset that will be helpful for
your orientation.
First I'll repeat something that I've said

elsewhere in my talks over the past 20 years:
“The transpersonal fulfills the personal,

the personal cannot fulfill itself”.
That proposition does not mean that the personal

is in any way inferior to the transpersonal.
It does not mean that you cannot fulfill your

life without knowing about the Fallen Goddess
Scenario.
Certainly you can, if you choose to do so.
But additional to your personal fulfillment

there is another dimension of life that comes
to you uniquely through engagement with his

story.
Many people in the world, I find through my

years of teaching and conversation, are longing
for a transpersonal purpose even though they

may not be able to define or express what
that means.
That being so I find, as a teacher, that people

benefit from being shown the way to that transpersonal
perspective.
And that is exactly what this myth does.
Second point concerns commitment.
You will notice, if you subscribe to the nine

episodes, that the narrative begins in short
paragraphs and it gets longer and longer as

the episodes unfold.
So, reading the first, second, or third episode

just in itself, apart from the terms defined
and the commentary, is pretty easy and only

takes a few minutes.
But as you proceed deeper into the narrative,

it requires more time and concentration and
some of the closing episodes are rather long

and quite complex.
The point I'm making here is that, if you

truly want to learn this story, it will require
some time; it will require a commitment of

your attention over time.
Those who have come to know and love this

story all tell me that they have read these
episodes and reflected on them many times.
So there is a commitment involved here; there

is a responsibility that comes with learning
the story which is truly the biography of

the living earth.
But, if you choose to make that commitment,

you won't be alone.
I invite you to join Nemeta, either as a visitor

or a supporting member, and there you will
find a growing number of people around the

world who are dedicated to learning and teaching
this unique mythic narrative.
And it gets better in Planetary Tantra.
There is a set of practices for participating

in this myth as a living adventure, as an
experiment of interaction with the planet,

your Divine Mother.
As the introductory video explains, the Sophianic

myth is like a film that is being written
while it is being shot.
So you if you choose to be an actor in that

film, become an agent in the screen writing
process, you contribute to an open ended myth
and you play a role in the direction of the
story as well as its outcome.
Bear in mind that I am not the author of the

Fallen Goddess Scenario.
It comes from ancient sources and it comes

back to the world after two thousand years
of suppression.
Everyone who participates in the myth in its

current and ongoing form has the role of an
author and actor in how it plays out.
No other myth in the world presents an opportunity

like that.
So, finally, in closing I want to address

a question that certainly comes to mind to
everyone who encounters this myth.
How come the entire myth in nine episodes

presents a story of events that happen even
before the human races appear on the earth?
After all, if the Home Story is really your

story as well, then you would expect it of
course to present some kind of scenario of

human evolution.
Well, it does so.
But it does so in the further iterations of

the narrative.
What you have here is FGS 1.0, but currently,

to this moment today, the narrative has evolved
to FGS 7.7 and so there is quite a follow-up.

However, the first part of the story is only
about Sophia; how she designed the human genome;
how she came to turn into the earth; and the

many difficulties and challenges that she
encountered in the course of her own experiences.
Now, why would you want to learn about that,

which may in certain respects seem to be remote
or even abstract?
Well, I'll leave you with this proposition:

suppose that you were an orphan and you didn't
know who your parents were; you didn't know

where you were born; what culture and race
your ancestors came from.
And suppose you had an opportunity to learn

all that.
Would you be interested or would you be content

to be a rootless orphan knowing nothing about
your origins?
The drama, the cosmic galactic drama of the

Aeon Sophia, describes your origins and tells
you who are your divine parents.
I will close on that note and extend my best

wishes to all those who enter upon this sublime
and unique adventure.
Across the world in all times and places humans

have relied on stories to explain the source
of life, how the earth and humanity came to

be, and the purpose of being here.
Such stories, called "myths", are not all

mere fantasies, products of ignorance and
superstition: some can be proven to be true,
and verified by experience.
A genuine myth is no fantasy: it is correct

and accurate, it teaches how to live, it supports
good morals, sanity, and responsibility.
Ultimately, the true myth is a like a compass

guiding the way to live in freedom and share
the power and beauty of that mystery called

Life.
But what myth satisfies these terms, the complete

transcendent story of life that can explain
its origin and purpose?
In the world today, three belief-systems direct

and dominate the lives of billions.
The great world religions, as they are called,

prevail in the West, Europe, America, and
all over the earth, even though those systems

originate in a remote desert land, like an
imported product that cannot be home-grown.
And the Far East offers other systems, alternative

myths that influence and even captivate Western
people.
Why don't white western nations have their

own myth, rather than a version imported from
an alien land?
Where is their home-grown version of a transcendent

life story, rooted in indigenous history,
race and culture?
The truth is, it exists, but that specific

myth has been repressed and withheld from
common knowledge.
It has been attacked and slandered more than

any other topic ever known in all of history.
It is a unique vision story set on the galactic

scale, describing the origin of the earth
and the human races, and inspiring love for

the bountiful web that unites all living creatures,
all species.
This is the myth of the Wisdom Goddess, Sophia,

She who is Mother Earth, embodied in the planet
itself.
The true creation story on earth points to

the planet as the divine source, immediate
and obvious.
Unlike religion, Sophianic myth does not designate

a creator god beyond the realm of the senses.
Rather, it presents the living presence of

the Divine Mother in a description that you
can live and explore, as if you were a character

acting in a movie with freedom to influence
how the story turns out.
It is often said that "life is but a dream",

but this begs the question: Who is the Dreamer?
Sophianic myth reveals how the Wisdom Goddess

dreams a world where you live as her biological
child, and also as a conscious actor who influences

what She dreams.
Participation in the dreaming power of the

earth is the supreme practice to be learned,
enjoyed, and tested when you bring your heart

and mind to the sacred narrative of Sophia,
the Fallen Goddess Scenario.
The Fallen Goddess Scenario in nine episodes
Episode One of The Fallen Goddess Scenario:

“Once Upon A Tremor”
At the hidden heart of the Universe, matrix

of all possible worlds, a mysterious tremor
arises.
This is an ecstatic pulsation released by

the Originator, the All-Beholding One.
Without form, content, or definition, an echo

of perfect emptiness.
But being so, it carries the possibility of

novelty.
Acting like a trigger, the tremor broadcasts

the signal for a Singularity to emerge at
the center of a galaxy, a Pleroma.
The cosmic gods who receive the signal are

the Aeons.
The Originator is pitch black but reflective,

like a boundless plane of obsidian glass.
Expansion
The Originator is the foundation of the open

field of the Universe resting in a state of
perfect stillness and serenity.
It does not act, yet it provides the ground

for all action, all activity that can arise
in countless worlds.
It exceeds description, except to say that

it is a condition of pure, ecstatic beholding.
This being so, the Originator needs and even
craves something to behold, an event or display.
Otherwise, it remains in inert self-knowing

with no relation to anything else in the Universe.
So there is nothing to behold.
The Originator not only provides the background

for worlds to arise, but also the occasion
for those worlds.
The tremor of the Singularity is just that:

an occasion for something to happen, that
has yet to happen.
It carries no plan of action, no foreseen

scheme or agenda.
Even the Originator does not know what will

become of it!
The Singularity is a offering of perfect freedom.
But to whom is it offered?
The Originator dwells in the Eternal NOW where

past, present, and future are at unity.
Limited linear time appears to happen due

to the mysterious tremors it releases, which
come to manifest in actual events, in the

activity of countless worlds.
This activity never began and never ends,

but the perfect condition of Eternity belongs
uniquely to the Originator.
So it happens that many worlds arise and dissolve

for the pleasure of the All-Beholding One.
The activity of the Universe is emergent:

perpetually arising, resting, dissolving.
Without a first moment or a conclusion, although
beginnings and endings appear to occur.
In this continuum, called Eternity, the supporting

presence of the Originator never varies for
a moment.
It is all-present but hidden.
It does not reveal itself directly but through

what arises from it.
It does not impose itself or pre-determine

anything.
Nevertheless, the Originator imbues the cosmic

display it beholds with its own inherent properties:
stillness, bliss, and beauty.
That being so, what may be called “laws

of beauty” operate universally in cosmic
manifestation.
On the large scale, spiral galaxies present

an exquisite display of beauty appearing in
countless numbers.
These vast floating islands of stars provide

the locale for organic worlds where the laws
of beauty come to expression.
In these worlds, living creatures find a suitable

habitat, a home.
Planetary worlds scattered through the spiraling

arms of galaxies are the environments where
the vast display of life can unfold.
Conditions at the centers of these galaxies

are different, however.
The hub of each spiral galaxy is the Pleroma,

“fullness, plenitude.”
Particular forms of organic life do not live

there, although the core material is fully
and totally alive in its own way.
There are countless Pleromas manifesting in

lenticular spirals.
(Irregular-shaped or ragged galaxies also

exist, but do not play the same role in cosmic
life.)
The divine creative powers inhabiting the

Pleromas are the Aeons, or Generators.
The Singularity is a pre-creative surge that

only goes active when they detect and capture
it.
Each galactic vortex is a matrix where actual,

manifest worlds can be projected, and species
to inhabit those worlds can be designed.
That is the activity of the Aeons.
Since the Originator does not act and does

not create anything, the role of developing
Singularities into manifest material events

falls to the Generators.
Summary
Unlike the following episodes of the FGS,

this one has no definable setting, no specific
locale.
It opens with the concept of the full dimension

of the Universe outside time and space.
Out of Eternity the Originator releases a

signal tremor.
However, this episode does allude to the exact
cosmic setting of the FGS: the local spiral
or Milky Way Galaxy, as it is called.
Thus, “once upon a tremor,” the All-Beholding

One broadcasts a signal that comes to be detected
and captured in a particular galaxy, the one

where humans on Earth are living.
The specificity of the Gnostic vision story

of Sophia is clear and exact.
The FGS is an astronomical myth.
Episode Two of The Fallen Goddess Scenario:

“The Aeons Delight”
In the core of the Milky Way galaxy, two Aeons

detect the incoming Singularity, as if catching
a note of music trembling in the air.
The pulsation instantly incites them to action.
Unlike the Originator, which is neuter, neither

male nor female, Aeons are gendered.
The male of this couple is Thelete, the female,

Sophia.
The Aeons are living serpentine torrents of

divine force able to generate world-systems
of many varieties.
The Aeons delight in capturing the Singularities

released by the Originator, and shape them
into expression.
This activity is a ritual of dance, a display

of divine play, Lila.
Additional to producing material worlds, including
stars and planets, the Aeons excel in designing
templates of animate life, genomes.
Sophia and Thelete receive the singularity

and spin it into the design of a species,
the Anthropos.
They instill attributes and properties in

the open undefined pulsation.
To so do, they calibrate a basic genomic plan

that will eventually emerge as the seed of
the human species.
Expansion
Two divinities among the community of Aeons

in the Pleroma detect the Singularity, capture
it, and hold it preciously in their field

of attention.
These Aeons are Thelete (“Intentional”)

and Sophia (“Wisdom”).
They are living, intelligent, self-aware cosmic-creative

powers who delight in giving expression to
the Singularities emanating from the Originator,

who remains unexpressive, immersed in pure
inactive beholding.
The Aeons are Generators.
The ecstatic ritual dance of Thelete and Sophia

generates a field of currents, a whirlpool
in the luminous living substance of the Pleroma.
This substance is Akasha, plasma.
They drive the currents through countless

permutations as if churning butter.
The fluid patterns of beauty and elegance
so created, please the Aeonic couple.
As their pleasure heightens, the patterns

cohere into a fixed display that resembles
undersea coral, but soft and porous.
This display is the calibration of the Anthropos,

their designer species.
It is a set of unique properties encoded in

a chemical base of nous, nucleic acid.
Once configured in this way, the Anthropos

genome is ready for projection into the galactic
arms, where planetary systems can provide

it with an environment in which to seed, emerge,
and thrive.
The Generators themselves do not have a form

that resembles humans or other animals in
any way.
They do not resemble angels with wings or

monstrous figures of fantasy such as those
featured in video games and CGI films.
No Gnostic writings that survive indicate

how they look, even by hints.
However, various ancient myths — from China,

for example — abound with images of “sky
dragons.”
Indian myth describes supernatural powers

in the form of Nagas, enormous serpents.
Such primordial images approach the description

of Aeons considered as what they physically
are: plasmic torrents.

Plasma is an attenuated state of matter that
can be compared to an electrified vapor.
Aeons may be imagined as inconceivably massive

torrents of plasma, now known to be the basic
medium of energy pervading the cosmos.
In Vedic teachings, plasma is called akasha.
The Aurora Borealis or Northern Lights is

a tinted display of rippling currents of plasmic
radiation.
The Pleroma or galactic core is a vortex of

such currents, predominantly white, but fluctuating
with colored hues that correspond to states

of emotion and excitement felt by the Generators.
There is never a single Aeon in a galactic

core.
Plasmic fields are polarized, composed of

two distinct interacting forces.
Likewise, Aeons are gendered, their sexuality

consisting of binary flux.
The female Aeons may be called Devs, and the

male, Zuras.
These cosmic-creative powers are fully alive,

capable of intention, feeling and perception,
and able to communicate with each other through

sound and light signals.
The binary or dyadic energies have the functions

of core and sheath.
The Zuras provide the driving core currents,

the Devs provide the sheathing currents that
surround them.
Their magnitude far exceeds the scale of our
solar system.
Both core and sheath shiver in continuous

pulsations of plasmic discharge, interplay,
expansion and contraction.
The Aeons writhe and dance like mating serpents,

but they also have resting states.
Their substance is a perpetual flux of living

luminosity, akasha.
Gnostics identified the human genome as Anthropos,

or the Anthropos template.
It is the blueprint of the human species.
It is the product of the activity of two Generators,

Thelete (“Intentional”) and Sophia (“Wisdom”).
They are the “divine parents” of the human

species — but more accurately, our cosmic
designers.
They are comparable to artists and scientists

who set up an experiment, rather than parents
who conceive a child by sexual intercourse.
Yet the Aeons do have their own equivalent

to intercourse.
By energetic mating, they generate a twin

coil exactly as mating snakes do.
Astronomical photography has captured forms

resembling the double helix of DNA.
The substratum of DNA, nucleic acid, exists

in space on the galactic scale, not merely
in our terrestrial habitat.
In a dance of delight, Sophia and Thelete

shape the Singularity in a way that pleases
them.
Their creative bliss erupts in dewdrops, “love

sweat of the gods.”
The dew-points streaming from their bodies

gather into a standing field that resembles
a coral lattice.
Due to its retentive properties, this lattice

can be encoded with specific traits, qualities,
skills of intelligence and volition, so that

it condenses into a genomic template, the
plan for a species.
In this way, the coupled Aeons configure the

template of an entity, a species yet to be,
the Anthropos.
The material basis of the genomic template

designed in the Pleroma is exactly as it appears
in nature on Earth.
It is a chemical substrate, nucleic acid.
The properties of the Anthropic template conceived

by Sophia and Thelete are finite and precise.
The acid-based genomic schema has seven circuits

plus one balancing and integrating circuit,
sattva.
This composite is the calibration of the Anthropos.
It is the cosmic source of the “human potential”

that comes to expression when the Anthropine
species emerges in a favorable habitat.
The origin and basis of natural life is galactic

life, the plasma fields of supernatural vitality
of the Generators.
Recent advances in astrophysics — mainly

found in the heretical paradigm of Electric
Universe/Plasma Cosmology — assert that

the external cosmos is thriving with life.
There is water in galactic space, some of

it collected in nebulae, immense stellar clouds.
Nucleic acid, the substrate and transmitting

medium of the genetic code, exists in outer
space, generated from the living plasma of

galactic cores.
The Pleromas are wellsprings of super-life,

supernatural vitality.
Only super-life can give birth to natural

life.
Summary
Episode 2 describes in detail how the creative

dance of the Aeons, Devs and Zuras, fashions
the template of a living species.
The entire community of the Aeons in the Pleroma

witness this event, although only two Aeons
undertake it.
Everything in the cosmos is material, substantial.
The galactic core is a plasma vortex consisting

of luminous substance with the consistency
of liquid pearl.
It is deeply radiant but soft, textured like

marshmallow.
Basically white, it assumes subtle hues depending

on the excitation of the Aeons.
It literally blushes with the emotions of
the gods and goddesses at play.
In the natural world on Earth, abalone shell

(mother of pearl) displays coloration and
subtle radiance that closely resembles the

coloring of the Pleroma.
The description of events in the galactic

core drawn from Gnostic writings proves that
those ancient seers had the capacity to perceive

on the macrocosmic level.
In the yoga schools of Vedic India, such occult

powers are called siddhis, literally “attainments.”
One example that proves siddhis are real can

be found in The Autobiography of a Yogi (1945)
by Paramahansa Yogananda.
In Chapter 14, he describes his attainment

of blissful cosmic consciousness, samadhi,
extending into direct vision of spiraling

galaxies.
Yogananda’s cosmic illumination belongs

to a category of mystical states often defined
as “Self-realization, God-consciousness,
cosmic unity,” and many other terms.
However, the characterization of such states

of paranormal awareness usually excludes the
capacity for perception on the cosmic scale.
Rather, it emphasizes “union with God”

or “unity of God and Self” in an abstract
way, suggesting that it is a disembodied condition,

out of the body, immaterial and without content.
Close study of the ancient Vedic yoga tradition

shows, however, that samadhi has two forms:
with content and without content.
Samadhi with content involves a full spectrum

of visionary experiences that can engage all
the natural senses, hearing, touch, smell,

even taste, as well as sight.
Gnosis is a yoga-like technique for direct

experience of the entire cosmos through the
natural faculties.
The trained mystics who left the Gnostic writings

on the activity of Aeons in the Pleroma actually
witnessed that activity in altered states.
For instance, passages in the Nag Hammadi

books assert that the Pleroma has a fragrance.
In December, 2015, astrophysicists announced

the “unlikely discovery” by the IRAM radio
telescope that Sagittarius B2, the gas cloud

at the heart of the Milky Way, is saturated
with the same chemicals that give fruit, wine

and flowers their distinctive scent, and raspberries
their delicious flavor.
They concluded that the galactic core smells

like rum, because it’s made from ethanol
mixed with another acid.
The Magian Gnostics who founded the Mystery

Schools were accomplished seers on a par with
Vedic masters, but they had more in common

with native shamans from the many cultures
of Aryan peoples.
The genuine shaman can use the normal senses

to access the Supernatural.
Breakthrough research by the proponents of

Electric Universe/Plasma Cosmology (Thunderbolts
Project) provides solid evidence of the activity

of Birkeland currents throughout the Universe.
Composed of plasma, these currents exhibit

a dyadic structure of fluid cylinders with
a core current and an encasing that rotate

against each other.
This is exactly the action of Aeonic polarity

of Devs and Zuras like Sophia and Thelete.
EU cosmology presents a stunning complement

to Gnostic cosmology even though EU scientists
have not yet come to the point of admitting

that plasma can be alive, sentient, intentionally,
emotively active, and intelligent in ways

similar to animals on earth, but of course
on a vastly larger scale.
The description of Pleromic activity in Episode

2 and elsewhere in the FGS is the result of
genuine mystical skills.
The proof that visionary powers are no fantasy

comes in the evidence of what the founding
Gnostics saw and felt, the description they

left for the world.
Further proof comes from such confirmation

as cited here.
Confirmation that is ample and growing.
Gnosis is a noetic science, but also a shamanic

practice.
The results of mystical exploration of nature

and the cosmos at large depend on executing
that practice in the correct way.
Episode Three: “Protection and Projection”
All the Aeons in the Pleroma observe closely

how Sophia and Thelete generate the human
genome, the Anthropos.
Their participation is ecstatic, like the

swell of a chorus engaged in a song of celebration.
In sweeping movements, they encircle the mating

Aeons.
Their excitement erupts in momentous bursts

of sound, immense acoustic waves.
The entire company of Aeons dance and sing

to celebrate this achievement.
They unite around the template and cradle

it in a protective lattice.
To complete its protection, another Aeon,

Christos (“Anointing”), saturates the
genomic template with a plasmic gel that acts

as a sealant.
The genome requires the special properties

of gemmation so that when it develops into
an organism it will have the cellular resilience

to maintain its vital boundaries.
The anointing action of the Aeon Christos

also endows the species genome with the capacity
to live in harmony with other life-forms.
It instills the key attribute of symbiosis.
Now the Anthropic template is ready for projection.

Acting as one united body, the Aeons project
it outward beyond the limits of the galactic
core.
Using a directional ray, they open a needle-like

channel on the border of the Pleroma.
From there they release it into the galactic

limbs where it can emerge in planetary worlds.
The Pleroma is the realm of infinite possibility,

the core domain.
Beyond it in the galactic arms is the Kenoma,

the realm of finite possibility.
Countless stars, nebulae, globular clusters,

and planetary systems fill the vast reaches
of the spiraling arms.
Among these planetary systems, some will provide

a favorable habitat for the Anthropos.
The projected template resembles a gelatinous

clump, like frog spawn.
It streams across galactic space toward the

third arm of the Milky Way galaxy.
Then it drifts down into a molecular cloud,

the Orion Nebula, M 42.
There it settles and expands into a vast suspension

of nucleic mist, like a pattern of dew on
a spider’s web.
Expansion
The number of Aeons in the core of our local

galaxy is uncertain, variously estimated as
12, 30, or 36 in Gnostic writings.
The action undertaken by two of them, Sophia

and Thelete, is supported by all the others.
The design and calibration of the Anthropos

unfolds in an immense scale, beyond human
conception.
Sonic and luminal activity in the core is

a vast orchestration of torrential forces,
the song and dance of the cosmic gods and

goddesses.
Aeons have different powers and ages.
The older, more mature Aeons are the elders

in the Pleromic community.
They have performed countless experiments

in world-making and species generation.
They know that a new species to be launched

into the galactic arms requires a protective
shield, a lattice comparable to the husk of

a seed.
A biological plasm encased in such a husk

is called a propagule.
According to the widely accepted theory of

astronomical biology, “direct panspermia,”
outer space is densely seeded with such propagules.
The seeds of life originating in a Pleroma

float through space in a sealed condition
until the moment they fall on fertile soil,

the welcoming environment of a life-friendly
planet.
Such is the future to be expected for the

Anthropic genome.
Gnostics named the Aeons according to their

outstanding attributes, marking traits, or
their perceived functions.
The marking traits of Sophia and Thelete are

wisdom and intention.
Thus, the human species is the child of those

divine cosmic attributes.
The Aeon Christos is so called due to its

unique function: anointing, saturation.
The act of anointing is something precise,

like distillation in a chemical process, or
like photosynthesis.
It is a miracle of super-nature, but completely

material like any process in nature.
Anointing, or gemmation, is a process that

belongs equally to natural life and divine
super-life.
It ensures that an organism formed of cells

will be able to maintain its cellular boundaries,
to hold to its skin.
In a second effect, it instills the entire

organism with the instinct for symbiosis so
that it can establish bonds with other organisms.
Bounding and bonding summarize the designing

power of the Aeon Christos.
The Pleroma has a distinct boundary, called

stauros or horos (horizon).
It compares to the boundary of the yellow

yolk of an egg.
In cosmic terms, the Pleroma is a yolk with

strong bounding properties, seen in the core
formation of spiral galaxies.

The boundary of the galactic core is firm
but porous, like the egg yolk.
To project a new species for propagation,

the Aeons deploy a directional ray through
the Pleromic boundary.
It opens a temporary channel for the genomic

template to pass outwards.
This needle-like device is a temporary structure

that melts away like an icicle when it has
served its purpose.
It releases the genomic seed into the womb

of galactic space outside the Pleroma, in
the way a sperm cell can be injected into

a ova using a pipette for artificial insemination.
The Pleroma is the domain of infinite possibility,

but there is also a domain of finite possibility:
the Kenoma, the galactic arms.
Those massive structures are filled with material

bodies at many different stages of development:
young suns, old suns, transient comets, nebular

clouds and veils, planetary systems of diverse
types and ages.
The Kenoma contains all the material effects

of experiments conducted over immeasurable
time by the Generators at the galactic core.
It also contains vast fields of debris, dust,

and ash, leftover from previous worlds.
This disintegrated residue is the raw material

for new planets to be formed.
Only planets can provide the habitat for life-forms

designed to appear as minute microbial bodies
and large animal creatures of many species

including reptiles, birds, insects, and fish.
Animal creatures with a head for concentrating

intelligence and limbs for mobility, must
have a specific kind of home base, an earth-like

planet.
Unique atmospheric conditions must prevail,

and of course, they require water.
In the Kenoma, countless earth-like planets

arise and dissolve continually, like bubbles
in a soapy solution.
When propagules from a genomic template drift

into the atmosphere of such worlds, organisms
emerge.
The nebula M 42 in the constellation of Orion

is visible to the naked eye.
In fact, Orion the Hunter is probably the

most easily recognized of all constellations,
due to the alignment of the three stars in

the belt of the male figure it represents.
To the left and down from the first star is

a blotch, traditionally taken to depict the
sword on Orion’s belt.
That blotch is M42, the Orion Nebula.
It covers an immense area, much larger than

the dimensions of the solar system.
At the heart of the nebula is a distinct formation

of four stars, the Trapezium, which can be
seen with high-powered binoculars.

Spread across the immense reaches of the Trapezium
is the living substance of the Anthropic genome:
like dew on a spider’s web.
The four composite stars of the Trapezium

provide a structure like a loom where the
genomic substance collects and dwells.
From the Trapezium, plasmic streams that flow

continually through outer space carry the
propagules of the Anthropos into galactic

regions where they can eventually reach the
planetary system suited to them.
Summary
In Episode 3 it becomes apparent that some

details of Pleromic activity reported by the
Gnostic seers are not to be dismissed as far-fetched

fantasies or mystical illusions, without evidential
basis.
On the contrary, the meticulous description

of these activities coming from the Gnostics
reveals how they were able to detect the equivalent

to biological processes occurring at the galactic
level.
To them, nature on Earth and super-nature

beyond Earth formed a continuum.
And in that continuum, everything is alive,

animated.
Life can only be born from life, not from

the non-living, or inorganic.
There is a place for the inorganic in Gnostic

cosmology, as to be seen in upcoming Episodes.
Among the many beauties of the Fallen Goddess
Scenario, it is a narrative that points human
attention directly to human origins.
To those who learn the narrative, it comes

as a shock of total awe to know that you can
actually look into the night sky and see where

our species originates.
The locale is there in M42, the nebula in

Orion, the Hunter.
The human species as it appears on Earth today

emerged from propagules that streamed from
M42 and seeded in the home planet.
One of the ancient schools of the Mysteries,

named after the Orphics, registered this fact
on a sacred object found in Petelia, southern

Italy.
The Petelia Tablet (c. 400 BCE) is a small

square of gold leaf that was given as an amulet
to those who underwent a certain initiation,

making them intimate with the Gnosis of human
origins.
The inscription says:
I am a child of earth and starry heaven,
but my origin is in heaven alone.
You yourselves know this.
Episode Four: “Unilateral Dreaming”
In the galactic arms, planets, comets, and

stars arise and dissolve over incalculable
periods of time.
The granular material of the spiral arms is

the dema: dense elementary matter arrays.
It consists mainly of microscopic dust, the

debris of former worlds, continually recycling
into new worlds, including planetary systems.
Such systems are cosmic habitats that provide

the conditions for manifold life-forms to
arise.
They are planetary laboratories for experiments

with the diverse novel species projected by
the Aeons from the galactic core.
The laws of physics in the Kenoma, the galactic

arms, are different from those in the Pleroma,
the core.
In wonderment at her “designer species,”

the Anthropos, the Aeon Sophia beholds the
genomic template nestled in M 42, the Orion

Nebula, like an infant gestating in the womb.
With intense concern she anticipates how it

will develop.
Once a species is projected, the Aeons do

not interfere in its development.
Their interest in each experiment of their

inception remains detached, uninvolved — with
some rare exceptions.
They allow the experiment to develop on its

own terms, in freedom.
They let it unfold without foreseeing or influencing

its outcome.
Such are the Aeonic protocols.
Time for the Generators runs to countless

billions of years, far beyond the range of
human measurement.
Nevertheless, it scales in proportion with

human time: one day for the galactic powers
transpires in 26,000 years.
Over many Aeonic days, running into millions

of years, the community of the Pleroma observe
the seeding of the Anthropic genome in different

planetary laboratories.
They observe how propagules of the germinal

plasm separate, one by one and in clusters,
to be carried by plasmic currents through

interstellar space until they drift down into
a favorable habitat, an earth-like planet.
The experiment really begins when a species

emerges, assumes animal form, and creates
a domain for itself, responding to the specific

conditions of the home planet.
Its behavior reveals how it fulfills its endowment

— or not.
Together with her counterpart, Thelete, and

the other Aeons, Sophia studies this long-term
process of emergence.
The galactic powers attend closely to how

the experimental species achieves its pre-designed
form and then behaves according to the exact

calibration that defines it in evolutionary
terms.
Over millions of years, which to them are
merely months, they see the Anthropos come
to expression in nine distinct world-systems,

nine planetary laboratories located here and
there in the galactic arms.
Doing so, they notice something unusual: each

time the genome achieves animal form in a
planetary laboratory, eventually the experiment

goes awry.
Something causes the behavior of the Anthropos

to become unstable and erratic so that it
works against itself.
In nine instances, the experiments crash.
Sophia is the youngest of the Aeons in the

Pleroma.
Never having designed a species before, she

is perplexed by these outcomes.
Each time an experiment goes off course, she

feels growing concern.
Why, she wonders, does it not proceed to its

optimal expression?
How come her designer species does not succeed

in expressing the endowment of its skill set?
This turn of events, repeated nine times,

begins to trouble the Wisdom Goddess.
She feels responsible for the inferior results,

but powerless to do anything about what’s
happening.
Mounting perplexity compels her to picture

how each experiment might have gone differently,
had she been able to intervene — acting

against Aeonic protocols.
But there is an exception to the protocols.
Sophia knew of it by observing genomic experiments

initiated by other, more advanced Aeons.
In some cases, they opted for an advanced

technique of intervention: avataric descent.
It allows the Aeon to descend from the Pleroma

and enter the setting of the experiment.
Doing so, the Aeon assumes an animate form,

some kind of creature able to perform in that
specific habitat.
That creature, the avatar, then proceeds to

act upon the problem or fault in the experiment
and correct it.
The Aeon Sophia is not practiced in avataric

descent.
Yet she feels passionately compelled to intervene

out of love for what she has designed.
So she does the next best thing within her

powers: she applies pronoia, the Aeonic power
of intention, to a kind of rehearsal exercise.
Reviewing the crashed experiments one by one,

she pictures how she would have intended to
intervene and keep the species on course to

its utmost success, the optimal expression
of its endowed skills.
All nine times, Sophia imagines a specific

act of avataric descent as she would have
performed it, had she known how to do so.
The intensity of concentration on this exercise

of rescue turns the Wisdom Goddess away from
the other Aeons, including Thelete.
The absorption required to work out these

nine scenarios, all by herself, begins to
isolate her.
With each incident she draws more deeply upon

her dreaming power, the primary creative tool
of an Aeon.
She involves herself in the fate of the Anthropos,

her designer species.
She does not share her mother-like concern

with her counterpart, Thelete.
Instead, she dwells upon it independently.
Normally, Aeons act dyadically, as she and

Thelete had done when designing the Anthropic
genome.
Sophia now begins to dream unilaterally, totally

on her own.
Her continuing review of the faulty development

of the Anthropos prompts Sophia to seek the
cause of the breakdowns.
She recalls vividly how she and Thelete had

“super-dosed” the Anthropos so that it
would possess genius potential.
Their calibration for the genome was set to

a high standard of performance.
Now Sophia wonders if the genome was not geared

too high, investing the species with capacities
it could not adequately control or even restrain.

Her desire to manifest a genius species may
have produced something like a reckless monster.
It shocks Sophia to consider that her experiment

involves a prodigy so gifted that it cannot
manage its own excessive talents.
The dramatic failure of the nine Anthropic

strains arouses deep longing in Sophia.
She concentrates to the exclusion of all else

on the spectacle of the Anthropic template
nested in M 42 in the galactic arms.
There it glows softy, an amber stain flushed

with magenta and pin-pointed with young stars.
The attractive pull of that cosmic sight becomes

overwhelming.
It excites the divine enthusiasm of the Aeon,

her enthymesis.
And once excited, it mounts to a screaming

pitch.
The compulsion to assist her troubled species

finally breaks all boundaries of restraint.
It steers Sophia’s body of torrential currents

outward beyond the limit of the galactic core.
The strength of her desire to intervene in

the next experiment so that it does not go
off course exceeds all reservation.
It plunges her through the boundary of the

Pleroma and outward she goes, erupting in
an immense luminous plume across the dark

matter of the galactic arms.
This event is the fall of the Wisdom Goddess.
For committing this reckless act of passion,

Sophia is called prunikos, outrageous, audacious,
daring to exceed the rules.
Expansion
Planetary systems are laboratories for Aeonic

experiments.
Although the Aeons are alive — indeed, super-alive

— and organic in their own way, animated
creaturely life does not arise in the Pleroma.
Nor do stars, even though the substance of

the Aeons is star material.
The plasmic torrents of the “sky dragons”

consist of stellar matter in a raw primordial
state, comparable to cake batter in a mixer.
Likewise, nucleic acid, the substrate for

calibration of a species, exists in the Pleroma
but does not assume discrete life-forms.
That only happens with Aeonic projection that

leads to the seeding of the species in a habitable
world, such as an earth-like planet.
Aeonic substance is like molten pearl.
It is porous like nougat.
It has the inexplicable property of infinite

density and zero mass.
Weight does not exist in the Pleroma, and

no gravity, either, only levity.
Consequently, the hub of a spiral galaxy floats.
By contrast, the massive structure of the

spiraling arms is heavy, weighted by the material
of physical worlds, including astronomical

bodies such as suns, comets, planets.
The bodies that continually form and dissolve

in the Kenoma ultimately have the same basis
in the dema: dense elementary matter arrays.
This is granulated material, cosmic dust and

ash, able to combine with water and form organic
compounds.
There is an old saying, “The mills of the

gods grind slow, but they grind exceeding
fine.”
This is as good as any scientific proposition

that might be proposed to explain the mechanism
of perpetual recycling in the pinwheel arms

of a galaxy.
The Pleroma is like an observation booth for

scientists who keep track of experiments they
have set up to unfold outside the booth in

a controlled environment.
Normally (according to protocols), they do

not leave the booth and enter the experiment
in progress.
Were they to do so, they would not have the

pleasure of seeing how the experiment unfolds
on its own terms.
The Aeons conduct experiments according to

laws of freedom and spontaneity.
But they are also free to make exceptions.
In other words, freedom to follow protocols

in a voluntary way is balanced by freedom
to forgo them.
The Anthropic plasm settles in the nebular
cloud of M 42, but it does not remain there
in a static condition.
A distinct species plasm (the genome) is naturally

interactive with plasmic streams that surge
all through the Universe.
There is no empty void anywhere.
Everything in the Universe belongs to the

grand weave of electrical fields rippled throughout
by Birkeland currents.
Astronomers today describe these currents

as filamentary, and confirm that description
by photos.
They also have detected and photographed the

other main formation of plasma, extended fields
or veils, such as the Veil Nebula in the constellation

of the Swan, Cygnus.
M 42 is such a field.
The propagules of a species will eventually

drift into a Birkeland current and stream
away from its nesting locale.
Like an acorn that drops into a brook to be

carried downstream where it can wash up on
fertile soil and sprout.
Only when a species genome has seeded in a

favorable habitat can it sprout into the animal
inherent to its design.
The Aeons observed this happen nine times

in various earth-like settings across the
galactic arms in proximity of the Orion Nebula.
These “earth-like” planets were not previous

versions of the earth inhabited by the human
species today.
They were other earths, home planets to other

variations of the single genome, the Anthropos.
Human life derived from that specific genome

has already come to expression elsewhere in
this galaxy.
On these nine occasions, however, something

went amiss.
Those human animals ended up behaving in a

way that caused the experiment in their setting
to crash.
That is to say, they somehow failed to make

the most of their divine endowment and bring
it to success — success defined as the flowering

of the full actualization of “human potential,”
manifested in harmony with its habitat.
The Wisdom Goddess is a young Aeon by comparison

to Thelete, who is rather older, and the “veterans”
of the Pleroma, much older.
The older Aeons have initiated countless experiments,

while Sophia is a relative beginner.
And, as it turns out, she is something of

an upstart, inclined to act on her own.
Together with Thelete, she had dosed the human

genome with a skill-set ideally designed to
produce self-actualization at a genius level.

Observing the nine experiments that crashed
in one way or another, Sophia realized that
they had super-dosed the Anthropos.
Consequently, it proved incapable of handling

its own talents to their full benefit.
This situation so concerned her that she retreated

into herself to ponder it, and wondered how
to remedy it, pulling away from the other

Aeons.
Doing so, she indulged in unilateral dreaming.
From observing the older Aeons, Sophia knew

about a technique they use, avataric descent.
It allows them the exception of intervening

in a divine experiment in progress.
The mechanism of the avatar is a kind of virtual

body projected into the laboratory setting
where intervention is to be accomplished.
The creaturely or organic form of the avatar

may be human-like or theriomorphic, taking
the form of an animal.
But Sophia had not tried that technique.
She lacked practice, so she could not undertake

it at will.
Nevertheless, she pictured how she would,

if she could.
With each incident where she imagined herself

come to the rescue of her troubled child,
the intensity of her desire for involvement

deepened.
Finally, Sophia’s desire to intervene overwhelmed

her.
She could no longer gaze helplessly upon the
embryonic form of the Anthropos cradled in
M 42, and hold back her passionate concern

for its future.
Her torrential plasmic body in its totality

responded with a surge of enthymesis, divine
enthusiasm.
The surge pulled her to the bounding limit

of the Pleroma and forced her through it.
Sophia erupted as an enormous plume of plasmic

luminosity and steamed laterally across the
galactic arms toward M 42.
The setting of Episodes One through Four of

the FGS is the Pleroma, the galactic core.
At the conclusion of Episode Four, the narrative

shifts to extra-Pleromic events.
Sophia’s exception to Aeonic protocols is

one of those stunning incidents in the sacred
narrative.
The Nag Hammadi writings preserve a concise

statement for the protocol on unilateral dreaming:
“For it is the will of the Originator not

to allow anything to happen in the Pleroma
apart from a syzygy.”
A Valentinian Exposition, 36.25
Syzygy is an odd Greek word used by astronomers

for the conjunction of celestial bodies.
In plain English, a coupling, pairing, match.
The preference of the Originator that Generators

work in pairs (dyads) is, again, another one
of those novel, startling notions that come
to attention in learning the narrative.
It is a preference, and not a strict law.
As the Aeons leave their experiments free

to develop on their own terms, so the Originator
leaves the Aeons free to follow this protocol,

or not.
Creative freedom is inherent in the foundation

of the Universe.
The nine experiments witnessed from the Pleroma

have been depicted in the imagination of Vedic
seers, the rishis, as the Nine Incarnations

of Vishnu.
The fall of the Wisdom Goddess is an astronomical

fact described in mythopoetic language.
The Gnostic myth describes events that actually

happened in the home galaxy.
And it can be proven that this description

in its full scope and detail is accurate,
supported by evidence.
Extensive research by Thunderbolts Project

(EU/plasma cosmology) offers high-resolution
photographs of plasma jets erupting from galaxies.
This phenomenon is by now well-established.
The fall of the Wisdom Goddess is a plasma

jet eruption.
Episode five: “Impact Zone”
Sophia’s plunge into the galactic arms produces

a bizarre unforeseen effect.
The impact of super-living Pleromic luminosity
on the dema is extremely violent.
Her torrential force splatters on the third

arm like the surge of a fire hose hitting
a sandy beach.
But what blasts from the hose is more like

cool radiant foaming lava than water.
The material of the Kenoma does not normally

undergo an impact such as this.
It causes the random star, planet, or comet

in the effected region to bounce away, if
it does not immediately disintegrate.
This disruption is colossal, but it is the

soot and ash in the granular cloud of dema
that take the full brunt of the impact.
Sophia at first cannot reckon what is happening.
From the locale of the Pleroma, she has observed

many experiments, but none involving an Aeon
isolated in direct immersion in the dema.
She is momentarily dazed to find herself in

the unknown territory of the galactic arms
where the conditions, laws, and properties

of physics are different.
Her plasmic substance is buoyant and porous,

like foam, though infinitely dense.
The density of the dema is a new sensation.
It is heavy and encumbering.
The high compression induces a kind of paralysis

that impedes her kinetic forces.
And the illumination of space outside the
Pleroma is also an unknown event.
Until now, the Aeon has never observed the

light in the galactic arms by immediate proximity.
It strikes her, not like light, but a form

of shadow that gleams and glitters with a
metallic sheen, a hint of reptilian skin.
She can hear no familiar sound.
The glorious mantric chiming of the Aeons

is absent.
Instead, there is a raucous circumambient

pitch, like the screech of tearing metal.
As her perception clears, the first thing

Sophia sees is the impact crater resulting
from her plunge.
It looks like a huge bubble divided into two

parts, one larger than the other.
She is both in the bubble and, in some disturbing

way, she is it.
And the bubble also has bubbles.
The sensation that she is covered with protrusions

like warts jolts into her field of attention.
Also, there is a darkening cast on her Aeonic

luminosity.
Not at the interior where total whiteness

persists, but creeping around the edges of
the impact zone.
The feeling it gives her is somber and eerie.
Now a spectacle of action emerges, spreading

all around her: symmetrical waves that look
frozen like metallic bands, yet they move.
This is the ripple of her impact in the elementary

matter of the dema.
The waves multiply in fractal repetition.
Wherever the ripples spread, crest, and break,

a shape appears.
Always the same shape, replicating itself.
Not the shape of a living creature such as

the countless animal types designed in the
Pleroma.
Rather, a non-living creature that resembles

an aborted fetus.
The sight is weird and stilted, unlike anything

even an Aeon might imagine.
Yet Sophia recognizes in it the semblance

of something she knows: the embryonic stage
of the Anthropos, the human creature she and

Thelete designed in the Pleroma.
Arising endlessly from the fractal expansion

of the impact zone, these forms ride the ripples,
and simultaneously, the ripples propagate

the forms.
As Sophia observes closely, the freakish embryo

seems to morph into another shape, like a
seahorse.
As if the ripples were waves composed of seahorse-shapes

with no difference between waves and what
rides them.
This spectacle arouses total astonishment

and brings Sophia to a heightened state of
attention.
For the first time, Sophia clearly registers

the propagation of an inorganic species, Archons.
Thus is the unintended effect of her lateral

plunge into the galactic arms: spontaneous
generation of an inorganic species.
With increasing power of attention, Sophia

watches the spectacle around her shift, as
if in response to being detected.
With a rush like a rapid outgoing tide, the

impact zone dissolves and she regains her
torrential luminosity.
In an instant, the fractal ocean of seahorse-waves

fades away.
She is free and clear, rotating slowly at

a dwell-point in the galactic arms, not far
from the Orion Nebula.
At this location, she holds the ideal position

to contemplate the object of her devoted interest,
her designer species, the Anthropos.
But Sophia is not spared a moment to dwell

on that glorious sight, due to what happens
next.
The high-pitched metallic ring of her impact

now returns, amplified.
She directs her attention to it and immediately

locates its source: a murky swarming cloud
that has arisen upon the tidal withdrawal

of the fractal sea.
The emergent Archons have shed their earlier

appearance as if it were merely a carapace,
the chrysalis of an insect.
And indeed, the dark, keening mass that now

appears is an insect-like horde.
The Archons have morphed into a swarm of celestial

locusts.
The swarm surges aggressively without sense

or order, constantly emitting the shrill metallic
sound.
Sophia cannot behold this event indifferently.
She cannot ignore or avoid the assault directed

upon her by a force-field totally alien to
her Aeonic awareness.
It poses a monumental distraction, pulling

her attention away from M 42.
How can she act to quell the horrific commotion?
Continued observation reveals that this aberrant

species has no informing intelligence and
no will of its own.
The Archons lack creative intelligence, nous,

and ennoia, intention.
Their mental field is frantic and fractious.
Nevertheless, they do exhibit evidence of

hive-mind mentality.
Thus they do possess a collective field of

attention.
This attribute presents the Aeon with an opportunity

to control them.
Sophia seizes the attention of the swarm and

takes command of it for an instant.
By her Aeonic power of pronoia, she discharges
a spark of intelligence into the Archon hive-mind.
She lends to the Archons what they do not

innately possess, the capacity inherent to
all that is truly alive: autopoesis, self-organization.
This action is provisional, for she realizes

they will not know what to do with such intelligence.
No matter about that, for she already conceives

a second tactic to manage this pestilent intrusion.
What she does next is a masterful feat of

manipulation.
The Archons lack the ability to create or

construct, but Sophia keenly observes that
they are not entirely devoid of skill or instinct.
Their behavior shows that they do possess

one outstanding capacity: to imitate.
The Archons are a mimetic species.
Each entity in the swarm does exactly what

the others do.
Sophia sees how she can turn this behavior

to her advantage.
Having received a vicarious dose of Aeonic

intelligence, the Archons can now be steered
on a course of activity.
The aim is simple: occupy their attention

and distract them from distracting her.
The tactic is also simple: give them something

to do with their borrowed intelligence!
Again by application of pronoia, the Wisdom

Goddess projects into the hive-mind the image
of the cymatic designs in the Pleroma, glorious
patterns of beauty and symmetry.
In the galactic core, torrents of divine luminosity

dance in perpetual motion, blending and separating
in kaleidoscopic pulsations of super-life.
Sophia provides the Archons with that splendorous

display to imitate.
Immediately, the celestial locusts converge

upon their primary activity, mimesis.
They engage the spark of creative intelligence

lent by Sophia to replicate what she reveals
to them.
The tactic works.
It rids Sophia of the vexation they imposed

on her field of attention.
The Archons are still there in proximity,

but she can now proceed to face her situation
free of that bizarre intrusion.
The Wisdom Goddess turns her attention to

the Anthropic template nested in the nebula
of Orion like a newborn in a cradle.
Immeasurable ages are merely days in the life

of the Aeon Sophia.
She dwells at length on the sight of the Anthropos,

her designer species.
Doing so, she regains composure.
Her torrential substance recovers from the

shock of impact.
Now she can enjoy a measure of innate harmony.
Her serpentine currents now tend to collect

in a whirlpool.
Conforming to the thinness of the galactic

arm, the whirlpool flattens.
It gradually closes upon itself, allowing

the Aeon to collect and conserve the full
array of her Aeonic life-forces and capacities.
Settling into poise, Sophia assumes the shape

of the Uroboros, the serpent eating its own
tail.
Now, finally, she can turn her attention to

the Anthropos template embedded in M 42.
Thus, the Aeon secures her territory in the

galactic arms, free to consider what to do
next.
But her situation is not as secure as it might

appear.
The distraction given to the Archons is not

a passive event.
Sophia’s tactic invested them with the semblance

of creative ability as a ploy to engage their
mimetic powers.
What she could not foresee is how intently

and extensively they would exploit that brilliant
ploy.
For the Archons are an aberrant species that

arose without a habitat.
But now they can construct one.
To do so, they replicate the living fractal

patterns of the Pleroma in a non-living construction,
a simulacrum.
What they thus construct provides them with
a habitat in the shadowy region of the galactic
arms.
The simulacrum of the Archons is the Stereoma,

a clockwork cosmos constructed of inorganic
parts that amass into planetary orbs.
They mine the dema for the raw materials to

devise their own habitat.
The result is a lifeless mechanism that mimics

the Pleromic designs Sophia revealed to them.
It is a stereographic projection of the cymatic

beauty of the Aeonic dimension, absent the
innate properties of life.
The stereoma is an inorganic planetary system.
For the Archons, it is like a theme-park suited

to their character.
Unable to support water, an atmosphere, land,

and living organisms, it cannot be the setting
for an Aeonic experiment with organic life-plans

and natural designs.
Its working parts simulate the numbering of

Aeonic proportions, divine geometry: a carousel
of six inorganic bodies in flat orbits.
The stereoma is jointed on a circle of pivots

balanced on a seventh point, forming a hexagon.
At the center of the stereoma is the dwell-point

of the entire construction: the planet Saturn.
For Sophia, the Archons are no longer a demanding

intrusion.
Their world-system hovers in her proximity,

enclosed by the Uroboros form she has assumed.
She registers the presence of the Stereoma

as a minute fleck, like a “floater” in
the field of vision.
It is distinctly a foreign deposit, alien

to her Aeonic sensibility.
It is a mechanical monstrosity, unseemly and

clunky, ugly by Aeonic standards of beauty.
But at least it gets that swarm of locusts

out of her way.
The Archons no longer distract her from contemplating

the molecular cloud in Orion, M 42, where
the Anthropos template hovers, like a pattern

of dew on a spider’s web.
So close, just offside the boundary of her

rotating serpentine vortex, the Uroboros.
The sight of it is immensely attractive.
It inspires the Fallen Goddess to turn her

attention fully to what she loves, the product
of her own creative genius.
Yet Sophia cannot dismiss the impression that

the “floater” is somehow menacing.
Even sinister.
Expansion
An outstanding line in the Gnostic writings

says: “The world-system as you know it came
about due to a mistake.”
“Mistake” can also be translated, “anomaly,

transgression, boundary violation, or exception.”
This statement is without question one of

the outstanding features of the FGS.
Nothing comparable to it can be found in any

other cosmology from any culture or race.
Interpretation: The planetary system inhabited

by the human species is an anomaly in the
cosmic order, due to a unique and specific

event — namely, the plunge of the Aeon Sophia
laterally across the galactic limbs.
The inadvertent effect of this plunge is the

“generation of the Archons,” as it is
called in Gnostic jargon.
And the plot thickens: as the narrative will

reveal, the Saturn-centered planetary habitat
constructed by the Archons is not the solar

system where the earth is located today.
Every detail of Sophianic cosmology can be

verified or corroborated by the results of
genuine investigation in astrophysics, but

only genuine investigation.
Not quantum physics, relativity theory, string

theory, holographic theory or such pseudo-sciences
which are totally infected with specious and

unverifiable claims.
EU plasma cosmology comes closest to the type

of genuine, verifiable astrophysics that can
complement Sophianic cosmology.
Sophia's impact zone will b expanded upon

using the Mandelbrot Set at the conclusion
of this episode.
The substance of Aeonic luminosity is alive

or super-alive, sentient, self-aware, and
possessing abilities comparable to those seen
in all kingdoms of living creatures.
The assertion of a god-level type of thinking,

discernment, emotive response, and conative
ability (the capacity to act by intention)

is not a matter of faith in Sophianic cosmology.
It is a working hypothesis based on the premise

that the super-living, supernatural matrix
of life must contain and exhibit all the properties

that are evident in the spectrum of living
forms.
This is a premise to be tested, not accepted

on blind faith.
Sophia’s two-step tactic for handling the

Archons: first, endow them with a fractional
spark of creative intelligence (nous), and

then present them with a model to mimic, as
replication is their innate faculty.
Likewise, AI devices can replicate processes

programmed for them by humans even though
they have no ability to originate such processes.
The Archons present the cosmic prototype of

AI, artificial intelligence.
AI in the world today is an Archontic medium.
However, the concept of “artificial intelligence”

is erroneous and misleading.
Life is intelligent.
Otherwise said, intelligence is the basic

property of living forms, from microbes to
blue whales and everything in between.

By the Gnostic standard, intelligence is exclusively
the property of living, organic creatures.
AI mimics living intelligence but it is neither

alive nor organic.
It is an inorganic mental system that can,

but only in limited and stilted ways, mimic
organic intelligence.
It might better be designated MI, mimetic

intelligence.
Artificial intelligence as such does not exist.
All that is alive is intelligent and all that

is truly intelligence is alive.
That also is a perfect refutation of the hive-mind

of the Archons.
Gnostic cosmology describes the Stereoma as

a kind of theme-park construction, the Disney
World of the Archons.
It is not an immaterial construct like a hologram

with no material basis, except what is required
for its projection as a standing image.
The Stereoma is constructed of material mined

from the dema of the galactic arms.
It is an inorganic planetary system based

on a module of six orbs and a center-point
(Saturn).
Episode 5 describes the Aeon Sophia assuming

the form of a whirlpool vortex, the Uroboros,
“the serpent eating its own tail.”
The location of this vortex is precise and

can be observed today, although the vortex
itself is no longer there, or course.
Its location was in close proximity to the

Orion Nebula in the third galactic arm.
The Mandelbrot Set
French mathematician Benoit Mandelbrot produced

the Set by plotting fractal iterations in
a graphic display.
This exercise is easily reproduced.
The programmer feeds the computer a simple

equation, then the computer feeds the result
of that equation back into the original equation

and on and on to billions of repeats, or iterations.
The fractal patterns thus generated are not

alive, not organic, nor are they the cause
of fractal patterns that exist in nature.
CGI fractals are Archontic.
Fractality in nature is organic.
The obvious difference can be seen by comparing

a detail of the Set to a plant, the fiddlehead
fern:
Fortunately, or better said, fortuitously,

the CGI of the Mandelbrot Set presents an
exact image of Sophia’s impact zone in the

galactic arms.
As an Aeon, Sophia has a force-body permeated

with the super-living, supernatural currents
that operate fractally.
Her innate nature is autopoetic, self-organizing.

Consequently, when she impacts the elementary
field of the dema, it aggregates into a lifeless
semblance of fractality.
Computer simulation is ideal for illustrating

the cosmic event of the generation of the
Archons, because the Archons themselves are

an inorganic AI-minded species.
In other words, the medium fits the event

to be illustrated.
Summary
Episode 5 stands at the midpoint of the nine-episode

narrative….
Episode Six: “The Three-Body Solution”
Sophia gathers her torrential coils into a

braid that closes into a ring, forming the
Uroboros.
The slow rotation of the ring allows the Aeon

to find her boundaries.
The galactic arm is a shallow river filled

with pin-point stars and ribbons of plasma
that stream in erratic patterns.
Comets dart and dive like fireflies.
Here and there nebulas glow like blotches

of colored ink.
Silence prevails, but within it there is the

soft crackle of electric discharges.
And from the far distance, the low steady

hum of the galactic core.
Like an enclosing reef, Sophia’s body separates

what is without from what is within.
This interior harbor zone shelters the “floater”

of the Stereoma.
The Archon domain hovers unsteadily, as if

it might collapse at any moment.
It lacks the centrifugal force to lock into

an orbit, as planetary systems do, and besides,
there is no central body for it to circle

around.
At its core, Saturn maintains a precarious

poise.
Momentarily, at least, the distraction is

contained and makes no demands on Sophia’s
attention.
Outside, beyond the outer boundary of the

harbor zone, a glorious sight looms into view.
Sophia’s proximity to the Orion Nebula,

M42, brings the template of the Anthropos
into high definition.
What an enthralling vision it is.
There is the genomic design that she and Thelete

had created in the Pleroma, but not the compressed
form of its origination.
Now it appears immensely expanded, a jewel-like

mesh hung in the molecular cloud like dew
on a spider’s web.
The droplets of genomic substance, nucleic

acid, glitter with moisture drawn from the
water clouds that saturate the nebula.
The jeweled net clusters around four stars

in the heart of M42, the Trapezium.
The close-up view of the template reveals

the intricate details of its construction.
Sophia beholds the calibration of the genome,

and inspects it with passionate interest.
Doing so, she recalls the nine previous experiments

that crashed when the Anthropos in one way
or another mishandled its divine endowment.
What was it about the combination of faculties

endowed in her designer species that caused
it to behave erratically, acting against its

own development?
And what could be expected to happen next,

when a new strain emerges and seeds in a favorable
world?
Sophia knows that a tenth extract of the plasm

is due for release from the nebula, drawn
on plasmic filaments toward a planet that

will provide its home.
When will that happen?
What planet will that be?
Where can it be found in the galactic arms.
Such questions arise, and most urgent of all,

Does Sophia intervene, as she pondered doing
before in the observations from the Pleroma?
If so, how can she take advantage of finding

herself in the Kenoma to guide the next strain
of the Anthropos toward a different outcome?
There is constant activity around the embedded

template.
Molecular clouds are nurseries of star birth
where solar bodies continually arise.
They appear first in subtle electrical flickering,

like fireflies.
Then they morph into gigantic spheres of concentrated

luminosity, young bluish suns.
One by one they gain the axial posture that

allows them to spin into free movement as
sovereign bodies.
Then they venture out on different trajectories

and cruise regally into the galactic arms.
The spin and thrust of one particular star

catches Sophia’s attention.
Never has she witnessed such activity from

the vantage of the Kenoma.
Now she is so close to it that the electric

charge of the solar body reaches her and excites
a response.
With the same telekinetic power she used to

commandeer the Archon swarm, she engages the
force-field of the approaching sun.
Her pronoia discharges a tentacle of rippling

blue-green electricity to draw it in her direction.
She directs its course downward, allowing

it to pass her bounding ring from below, as
no solar body can enter a mass of Aeonic luminosity

and maintain its form.
Then, as if responding to her call, the new-born

star ascends and floats serenely into the
sheltering zone of the Uroboros.

The arrival of the new-born star, Savitri,
is totally novel.
Sophia did not anticipate this event, undertaken

on her part without a clear intention.
But immediately she realizes the advantage

it might provide to her.
Since gaining composure, the conditions for

the next emergent strain of the Anthropos
stand foremost in her concerns.
Can she affect some kind of intervention?
Is there anything she can do, acting from

the locale of the galactic arms, that she
could not have done acting from the Pleroma?
In fact, there is a solution and she is uniquely

placed to provide it.
Already when Sophia observed the nine failed

experiments from the Pleroma, this solution
came into view.
Then and there it was only a prospect, something

she could picture but not accomplish.
But here in the Kenoma she could make it happen.
The presence of Savitri signals Sophia to

the opportunity for intervention.
The solution was simple and elegant.
With the brilliance of a young Aeon, Sophia

understood that the optimal setting for a
genomic experiment is composed of three bodies:

a central star, an orbiting planet, and a
planetary satellite.
That is the three-body solution.

Genomes could emerge in different variations
of planetary systems, of course, some of them
comprising dozens of planets, or a single

planet orbiting a star, or even a roaming
planet on its own.
But those variations did not meet the standard

of elegant beautiful simplicity demonstrated
in the three-body system.
Sophia intended the highest standard of cosmic

order as the setting for the next experiment
of the Anthropos, thus providing the optimal

chance for it to succeed in manifesting its
divine endowment.
That unique setting for the experiment would

assure its best outcome.
To provide the three-body system is the act

of intervention she could achieve, Sophia
realized.
Her confidence on meeting that challenge is

total and unwavering.
And with the support of Savitri, it can be

accomplished.
Sophia has barely a moment to consider this

tremendous prospect before a huge commotion
breaks out, coming from the direction of the

Archons.
Their clockwork cosmos, unstable from the

outset, is suddenly on the brink of collapse.
The six planets are detaching from their orbits

and the entire construction is on the verge
of shattering.
The central mass, Saturn, cannot maintain

the orbital load.
The dwell-point it provides is insufficient

to support the system.
The Archons flee their collapsing platform.
Maddened by the loss of their habitat, they

rampage back and forth across the enclosure
of Sophia’s circling ring.
The cosmic distraction returns, but this time

it is more like a violent attack.
Once again Sophia faces the risk of expending

her powers to constrain the alien species.
As before, the crisis calls for decisive action,

but this time Sophia does not face the plight
alone.
All across the Kenoma, stars like Savitri

support planetary systems in countless variations.
They provide the dwell-point for the machinery

of orbiting planets.
But in the Stereoma of the Archons, the force-field

of Saturn was not sufficient to hold the center:
for Saturn is not a star.
Now the presence of Savitri offers what Saturn

did not provide.
The young star partakes in the intention of

Sophia, and acts in her stead.
It approaches the collapsing stereoma and

rapidly assumes the position held by Saturn,
which it swings into orbit.

The body that was central to the world-system
of the Archons now locks on an orbital track,
held steady by the centering power of a star.
Savitri captures Saturn.
Tremendous electrical discharges surge across

the harbor zone as Savitri organizes the elementary
field of the dema into the scaffolding of

another planetary system, the second Archon
world.
Sophia co-ordinates closely with this activity.
To reinforce the new platform for the Archons

to inhabit, she fashions a set of super-thin
gyroscopic plates, the rings of Saturn.
She restores the original hexagonal dynamic

of the Stereoma, making it integral with the
ring structure.
The hexagon imprinted on Saturn is the signature

of the alien species, and the Archons now
flock to it.
They furiously resume the reconstruction of

what collapsed, once again replicating the
living geometry of the Pleroma in lifeless

mechanics.
Within the harbor zone arises a seven-planet

system centered on Savitri with Saturn now
situated at the outer boundary: the second

Stereoma, which persists to this day.
Eons of immeasurable time pass, but they are

merely days to the Aeon Sophia.
The bond with Savitri alleviates her isolation,

but something now troubles the Wisdom Goddess
more than ever.
What happened to the opportunity to arrange

the three-body system as the ideal laboratory
setting for the Anthropos?
Savitri’s presence afforded that possibility,

at first.
With the central star provided, one third

of the solution was in place.
The challenge that remained for Sophia was

to complete the world-system by the addition
of a home planet and a satellite.
She had barely begun to undertake that task

when events overtook her.
Now the opportunity appears to be lost, for

the companionable star cannot serve as the
centering pivot of two systems at once.
Sophia does not even have a single component

to construct a three-body system.
Troubled and uncertain of what to do next,

Sophia returns her attention to the near-by
spectacle of the glittering template embedded

in M42.
The full range of her Aeonic faculties now

concentrate there.
Her designer child needs a home planet for

its next adventure.
In the Pleroma, Sophia could not provide it,

even though she had witnessed the act of planetary
creation performed by the older, more skilled

Aeons.
That spectacular feat was then beyond her
powers… but now, in the Kenoma, it might
still somehow come within her reach.
Her present situation is still replete with

unknowns, so different are the laws of physics
in the galactic arms.
Nonetheless, Sophia does not surrender the

intention to enact an intervention of some
kind.
And as she ponders how to achieve it, the

compulsion for the three-body solution grows
ever and ever stronger.
Expansion
The adventure of the Aeon Sophia unfolds in

the home galaxy, so called because it is the
cosmic locale of the solar system that contains

the home planet, Earth.
Modern astrophysics claims as one of its highest

achievements the detailed mapping of the entire
galaxy.
The home galaxy, also called the Orion galaxy,

is a four- or possibly five-armed lenticular
spiral.
Lenticular means lentil-shaped: the galaxy

has a bulge at the core, surrounded by the
thin encircling limbs.
All the region it occupies is within galactic

space.
Above and below this structure is intergalactic

space.
Galactic space is filled with stars (suns),

some of which support planetary systems.
It is also populated with nebulas in many

shapes and sizes.
The solar system can be compared to a fleet

of ships sailing along the river of the third
galactic arm, counting outwards from the core,

the Pleroma.
Imagined from above, the galaxy rotates clockwise

and the arms stream away in the opposite direction
(differential rotation), counter-clockwise.
The arms are thus like flowing rivers, wide

and shallow.
The solar fleet moves upstream along the third

arm.
The location of the solar system is therefore

not fixed in position, because it travels.
Its placement in the third arm comes about

due to the plasma jet expulsion of Sophia
having traveled laterally across the arms

to a point where it terminated, or splashed
down.
That is the impact zone described in Episode

5.
It is situated in close proximity to the Orion

Nebula, M42, which is visible to the naked
eye from Earth.
DNA has been defined as a “periodic crystal”,

vital substance arranged in a complex geometric
pattern.
The genomic template of the Anthropos is a
complex geometric structure composed of nucleic
acid.
Its proportions are immense, encompassing

a distance of hundreds of light-years within
the vastness of the Orion Nebula.
The template gathers around the tight constellation

of four bright stars in the nebula, the Trapezium
— so called, due to its trapezoidal form.
Like other nebulas in the known Universe,

M42 is a nursery for the birth of stars, solar
bodies.
The Fallen Goddess Scenario accords with the

theory of star formation by electrical field
activity proposed in Plasma Cosmology, rather

than following the assumptions of conventional
astrophysics.
The latest, state-of-the art research in astrophysics

reveals that molecular clouds that act as
solar nurseries contain water and thus can

support the primary elements of life such
as nucleic acid and proteins.
According to Gnostic Cosmology, planetary

formation in the galactic limbs can occur
in two ways: by direction from the Pleroma,

with the intention to establish specific conditions
for life before it emerges on the planet,

or spontaneously due to the continuous recycling
of the elementary fields of the dema (dust,

soot, gases, etc).
The elder, more experienced Aeons can produce
pre-designed planets — a feat comparable
to “terra-forming”.
Sophia is a younger Aeon who does not yet

have the skills required for that task.
That being so, she must restrict her desire

for intervention to other strategies.
When she observed the nine previous experiments

with the Anthropos from the Pleroma, she pictured
interventions (rescue missions) that could

have been accomplished through avataric descent:
assuming the form of a creature that could

operate in the world to be rescued.
Finding herself in the Kenoma, the region

of the galactic arms, totally changes the
prospect of intervention.
It affords her with opportunities for intervention

that arise outside the Pleroma, but she does
not immediately see what these opportunities

are, or how to exploit them.
There is one thing she does see, however,

with absolute clarity and certainty: the chance
to arrange a three-body system, the most elegant

of all possible settings for a divine experiment.
Gnostic cosmological writings from Nag Hammadi

(specifically, "On the Origin of the World")
describe the collapse of the first Archontic

system, thus supporting this extraordinary
detail in Episode 6 of FGS.
It appears that the proponents of EU/Plasma

Cosmology (Thunderbolts Project) are intent
on developing a similar scenario.
Wal Thornhill and others often refer to a

presumed preformation of the solar system,
antecedent to its current form.
They describe it as a massive alignment with

Saturn at the apex, defining the axis that
holds the other planets in position.
However, it is unclear how the earth fits

into this alignment.
In Gnostic cosmology, the earth did not exist

at the time the first Stereoma was constructed.
That is a huge difference between the two

cosmological paradigms which otherwise match
up in remarkable ways.
The three-body system that Sophia deems to

be the ideal habitat for her designer species
is a supremely elegant construct, utterly

simple and awesomely beautiful in its complexity.
It can be defined by a question: Given that

the mass, location, and velocity of three
celestial bodies in space can be known, what

would the convergence of their interacting
orbits look like?
How would it play out in action, unfolding

as an autonomous event?
For Sophia, this proposition (called “the

three-body problem”) holds tremendous attraction.
It appeals strongly to the esthetic factor

of her intelligence, which is paramount.
Sophia’s priorities are all about beauty.

In her vision for the future of her designer
species, the three-body system is the optimal
setting for life.
Its beauty matches the harmonic integrity

she designed into the human species.
Aeonic techniques of intervention are not

open to her, due to her youthful status.
Nor could she have custom-designed a planet

specifically to serve as the laboratory for
an experiment with the Anthropos.
Her situation in the galactic arms is novel

and exceptional, presenting many unknowns
and difficulties.
At the same time, due to her proximity to

the dynamics of solar and planetary formation,
it may offer the chance to attempt that rare

feat of customization.
The audacity of youth combined with the brilliance

particular to her intelligence compel Sophia
to seek the ultimate solution, according with

the highest standard of beauty and elegance
in the Universe.
Summary
Episode 6 is super-charged with action on

the galactic scale.
Upon regaining her composure, Sophia has to

confront some pressing developments.
What happens in this passage of the narrative

could as well be described in the technical
language of astrophysics.
It could even be represented in mathematical
formulas for plasma discharge, electrical
field dynamics, and solar rotation.
The anthropomorphic rendering that attributes

human-like capacities and emotions to the
Aeon Sophia does not alter or distort the

events underway.
Rather, it adds to the bare propositions of

physics the element of empathy and enables
participation in the drama of cosmic events.
Empathy for the Aeonic Mother is the key to

learning the Sophianic myth.
Episode seven: “Divine Defiance”
Eons of immeasurable time transpire, unfolding

as mere days to the star goddess.
The bond with Savitri alleviates Sophia’s

isolation and affords a measure of serenity.
The newborn sun settles into an orbit along

the inner boundary of the harbor zone, as
if cruising inside a reef of molten pearl.
The orbit is vast and the revolution slow

at first, but it gains speed as electrical
tension between the solar body and the Aeon

intensifies.
The growing momentum of the orbiting star

exerts a strange pull on her currents, engendering
a longing she has never felt before.
Combined with the slow but enormous drift

of the galactic arm as the galaxy turns, it
induces fields of torque and flattening to
which she must adapt.
The serpentine ring tightens as it puckers

and contracts.
The unfamiliar stress in the plane of the

galactic limbs seems to be pulling the Sophia
toward a sinkhole.
The hollowing of a gravity well is a total

unknown, for there is no gravity in the Pleroma.
Sophia holds steady in her station before

the Orion Nebula.
Ever mindful of the presence of Savitri, she

concentrates on the three-body-cosmos and
wonders how it might be constructed.
Were that possible, she would set it adrift

like an ark on the galactic stream directly
before Orion so that the next strain of the

Anthropos released from M42 would find its
way there immediately, and take passage in

safety.
Or she could use her pronoia to guide it there.
How does an Aeon create a planet custom-fitted

to a pre-designed species, and how can the
planet be supplied with a satellite, a moon?
Such a task might be accomplished acting from

the Pleroma, for the reach of the telekinetic
vectors of the Aeons extends to the outermost

reaches of the galaxies they inhabit.
But Sophia is not in the Pleroma, and even

if she were, the young Aeon had only observed
those feats on occasion.
She had not learned how to perform them.
Stranded in the Kenoma, she would first have

to master the forces at play in the extra-Pleromic
environment.
Beyond that, it would take a master stroke

of invention to manifest the two components
required by the three-body solution.
Sophia’s absorption in the challenge she

faces is total, and then, suddenly…
A violent commotion erupts from the direction

of the Archons.
Until now the “floater” has not caused

concern for Sophia.
It has drifted mite-like within the vast enclosure

of the harbor zone.
Without a fixed orbit they thrash around in

a random way, like fly in a bottle.
But the ruse persists: occupied with erecting

the Saturn-centered platform in imitation
of the beauteous designs of the Pleroma, the

Archons have posed no problem, not even a
slight distraction.
But now something is going wrong in the clockwork

mechanism.
Alert to the new development, Sophia observes

the Stereoma juddering and coming apart.
The mechanical simulation does not possess

the divine properties inherent to Pleromic
harmony, the living fractality of super-life.

The dynamics of the Stereoma lack innate integrity.
The central body, Saturn, cannot maintain

the orbital load.
The six planets are detaching from their orbits

and the entire construction is on the verge
of shattering.
The Archons flee their collapsing world en

masse.
Furious at the loss of their hive nest, they

rampage across the harbor zone in black tsunamis
emitting a horrific peal of metallic screeching.
Like a plague of locusts, they number in billions

upon billions, having multiplied in their
habitat.
With the increase of numbers, their behavior

has grown aggressive.
Yet again Sophia faces the threat of the unintended

side-effect of her plunge from the galactic
core.
How can she restrain and confine the aberrant

species?
Or why not simply annihilate it?
She could resort to that action and perhaps

achieve it.
But having produced the Archon horde, Sophia

is bound by conscience to take responsibility
for it.
A cosmic abortion it may be, but it is her

abortion.
The collapsing habitat is not entirely destroyed,

however: Saturn remains intact and there is
planetary debris that could be salvaged for

another platform, another version of the Stereoma.
In her growing knowledge about the dynamics

of space, time, and matter in the Kenoma,
Sophia sees why the force-field of Saturn

was insufficient to sustain the Archontic
planetary system: Saturn is not a star.
Only stars can provide the dwell-point for

the machinery of orbiting planets.
With this insight, the Wisdom Goddess sees

a solution immediately at hand.
The solar mass of Savitri provides what Saturn

could not.
Sophia signals her intention to the orbiting

star so that they merge forces and establish
a trough in the dema.
The electrical field polarized between them

forms a closed circuit.
Together they draw Saturn into the trough.
Savitri captures it and swings it into an

orbital track.
Tremendous electrical discharges surge across

the harbor zone, blue-white lightning and
thunderous eruptions explode over a raging

sea.
The planetary debris pours into the trough

and collects symmetrically like iron filings
in a magnetic field.
Then Savitri slides majestically into a commanding

position and pinches the circuit.
These actions configure the cosmic rubble
into the scaffolding of another planetary
system.
To stabilize the assembly, Sophia adds gyroscopic

plates, the super-thin rings of Saturn.
She restores the hexagonal dynamic of the

Stereoma and makes it integral with the ring
structure.
The hexagon of Saturn is the landmark for

the Archons, showing them where to alight.
Automatically they flock to it en masse.
They furiously resume hive activity to replace

the habitat that collapsed.
As before, their construction replicates the

living geometry of the Pleroma in lifeless
mechanics.
The harbor zone is again serene.
Within it floats a six-planet, sun-centered

system with Saturn defining the boundary:
the second Stereoma.
The new habitat is a triumph for Sophia in

her challenge to master the strange physics
of the Kenoma.
Savitri holds it on a steady course along

the inner wall of her serpent ring.
This time, the platform has integral poise

and power, supplied by the central sun.
And it has something else as well, an attribute

absent in the previous construction: radar
emission.
This energy catches Sophia’s attention,

and strikes a warning note.
She turns her attention to close observation

of the phenomenon.
What she discovers now is totally astonishing.
Viewed at close range, the sun-centered platform

displays properties unique to the Kenoma that
support the Archons.
That would make sense, for they are composed

of raw material of the dema.
Sophia detects how the new habitat offers

them conditions to mutate.
The aborted fetus that emerged from the fractal

seahorse-waves is no longer a stunted larva.
It now comes to resemble the body plan of

the Anthropos, but prematurely born: oversize
head, bug-eyes, emaciated torso and long,

spindly limbs.
The mutation is a grotesque parody of the

newborn human as it would appear in the favorable
habitat of a planetary laboratory.
But this quasi-human insect is inorganic,

a cyborg.
It does not even breathe.
Sophia’s concentration now is extremely

intense, and as she observes the mutation
process, it gets stranger and stranger.
Lo and behold, the mutation produces a second

form, having the shape of a lizard and the
attitude of a lion, roaring, boastful, arrogant.
Sophia beholds it seated on the hexagon of

Saturn, taken for its throne.
The monster focuses the radar emission into

a needle-sharp beam that sweeps around in
a great circle.
It lacks the organs of a living creature,

yet the monster “sees” with the scanning
beam.
It sees though it is blind.
The range of the scanning beam falls far short

of galactic dimensions.
It only covers the space within the confines

of the harbor zone, enclosed by the immense
reef of Sophia’s Aeonic luminosity.
The reptilian Archon is blind to the divine

light surrounding it, but its blindness endows
it with uncanny power.
How can this be so, Sophia wonders?
Is there an inversion of intelligence operating

here?
Suddenly the star goddess comprehends: the

reptilian entity supplies the mindless Archon
horde with something like an ego, the basis

for a self-image.
It confers a false authority and with that,

the will to dominate, to rule.
The instant this insight comes to Sophia,

the entity erupts.
It declares itself to be the ruler of all

it beholds, and since there is nothing else
to see, it declares that it must be the only

god in the Universe, the sole and supreme
creator.
A momentous realization jolts the Wisdom Goddess.
Emerald hues and star-bursts of diamond brilliance

flash in her coils.
For the first time since her plunge, she knows

in perfect and total clarity what she could
not know in the Pleroma.
The realization is unique to herself, novel

and incomparable.
Even the Aeons in the Pleroma, skilled in

infinite inventiveness and boundless in their
wisdom, do not know it, and cannot know it,

as she can, situated where she is.
And Sophia glories in what she alone knows:
The cosmic intention of the Aeons is autopoetic,

self-generating, but the activity of the Archons
is mimetic.
It can only replicate, not create.
Mimesis is not intention: it merely replicates

something intended by another agency.
The Stereoma is at origin a copy-cat world.
It could never have appeared had Sophia not

lent to the Archons a spark of nous, divine
intelligence.
And likewise, had she not revealed to them

the super-living designs of the Pleroma, there
would be no clockwork cosmos for them to inhabit.
The second Stereoma is a copy of a copy.
That double duplication reveals to Sophia

an original truth, known to herself alone.
Her insight goes to the source of the alien

mutation: one copy replicates the other so
that, between the two, depth appears.
The depth adds an inwardness where self-awareness

can arise.
It gives the Archons a reflection of their

hive-mind, equivalent to a self-image.
That image emerges in this entity, the Drakon,

the reptilian overlord of the hive-mind.
This is the Archontic ego-deity, the Demiurge.
With Saturn for his throne, the Drakon oversees

the dark space within the confines of Sophia’s
serpent ring, taking it for all that exists.
It grows ever more arrogant, more inflated

by a false sense of power.
Its arrogance attracts and fuels the aggression

of his minions, the neonate Archons.
Their rapacious fury rises to a crescendo.
The radar beam splits and multiplies by replication,

splitting again and again.
The result is a massive configuration of the

energy of the hive-mind.
The Stereoma becomes the epicenter of escalating

frequencies that mirror the reptilian mind.
From the summit of Saturn, the alien god exercises

its authority.
These events darken the mood of the Wisdom
Goddess.
A terrible intimation sends bands of crimson

and cold electric blue shivering through her
coils.
The course of events is clear to her.
Based on an illusion though it is, the arrogant

authority of the Drakon will increase.
For illusion knows no bounds.
It cannot be contained, only eradicated.
As an Aeon, Sophia knows this to be true.
Now she must suffer the terrible truth about

the Drakon: it will not remain in the place
where it arises.
It will not respect the boundaries given to

it.
The reptilian intelligence is invasive.
Wherever it directs the Archons, they are

bound to swarm mindlessly and destroy all
natural order, ravage the beauty and balance

of organic existence, and attack the symbiotic
web of life.
Sophia is deeply troubled, not only by the

increasing power of this invasive species,
but more so by the threat it might pose to

the Anthropos.
The Orion Nebula hovers at close range, suspended

beneath the flat plane of the galactic limb.
Its position is off-set in intergalactic space,

if only by a slight angle.
Circling on the edge of the galactic limb,
Sophia’s serpent ring abides at her impact
zone, the terminus of the long plume that

erupted upon her plunge from the Pleroma.
The ring encloses the Stereoma, but the orbit

of Savitri periodically brings the Archontic
platform close to the Nebula.
The danger of this arrangement is clear.
Nine strains of the Anthropos genome have

streamed from M42.
Plasmic filaments carried the propagules to

planetary worlds favorable to their emergence.
From the Pleroma, Sophia observed the nine

divine experiments that resulted from the
seeding of her designer species.
Now there is an immanent danger for the tenth

strain, the Anthropos to come.
The Archons can break loose and go on a rampage.
If circumstances run beyond her control, Sophia

would have to witness that event.
The mere chance of it fills her with anger.
Humanity would suffer due to her mistake.
The transgression of the Pleromic boundary

that she committed now risks a worse eventuality.
She realizes that the Archontic overlord will

not observe the boundaries of the Stereoma.
What if the Archon swarm and were to descend

upon the habitat of Anthropos-10?
Sophia’s anger flares to a breaking point.

Although she presently sees no way to ward
off such a catastrophe, something like a maternal
instinct compels a response from the depths

of her Aeonic power.
She resolves to protect the next strain of

the Anthropos, and all she can do toward that
end is perform an act of divine defiance.
The full force of her pronoia now goes directly

to the Drakon, the blind god, Saklas.
The Aeonic pronouncement sounds across the

galaxy all the way to the Pleroma:
“You are mistaken, Saklas, blind god that

you are.
For you are only a pretending god, falsely

inflated by the illusion of power.
The authority you claim by your arrogance

depends on deceit and when deceit fails, you
perish.
There is a deathless Child of Light who came

into existence before you, and who will stand
against your phantasms.
That Luminous Child will trample you in contempt.
It will reduce you as a potter’s clay is

pounded down.
And you will descend to your origin in the

Abyss, along with all your legions.
For at the consummation of your works, the

defect that obscures the true source of all
that exists will be abolished, and the defective

cosmos will cease to be as it is, and it will
be as if it never was.”
Expansion
Throughout her adventure, the Wisdom Goddess

discovers and learns.
The Gnostic Aeons do not conform to the conventional

concept of “God”, defined as a supreme
being who is all-knowing and all-powerful.
They are, like all creatures in the natural

world, not exempt from discovering and learning
in the course of their experiences.
Being more alive, supernaturally amplified,

they attain realizations on a scale of amplification
inconceivable to the human mind.
Nevertheless, human intelligence is a product

of Aeonic intelligence, and so it can to some
extent reach toward what “the gods” experience.
It does so using the same conceptual language

humans apply to describe their own behavior.
The description is provisional, framed in

terms specific to the human world, but it
does not categorically exclude comprehension

of the divine world, the Supernatural.
That comprehension is infinitely minute, surely,

but it is not trivial.
Correctly developed, it is not delusional,

either.
“As above, so below.”
The locale of the Fallen Goddess Scenario

is the third limb of the local spiral galaxy
in close proximity to the constellation of

Orion, the Hunter.
Naked-eye observation shows that the composite
of Orion hangs off the plane of the galactic
limb.
Likewise, M42 the Orion Nebula, is slightly

off-side, below; otherwise, it would be much
harder to see.
Sophia’s impact zone may be imagined placed

at the edge of the limb, above the figure
of Orion.
When the star goddess recovers from the impact,

she forms her torrential body into a closed
circle, the Uroborus.
This is the harbor zone where Savitri arrives

and eventually provides the central star for
the Stereoma, the Archontic planetary system.
Customizing a planet for a pre-designed species

is a specialty of Aeonic invention exclusive
to the more mature, highly practiced Aeons.
It could be called Aeonic terra-forming.
Terra: any hospitable planetary habitat.
Species originate in the Pleroma as genomic

plasms.
No planet can originate in the galactic core,

or exist there.
Planets appear in the galactic arms, in one

case, due to the perpetual grind of the millstone
of the Kenoma.
“The mills of the gods grind slow, but they

grind exceeding fine”, an old saying goes.
They arise spontaneously in conformity with
the physics of the Kenoma.
In the second case, Kenomic material can be

terra-formed by activity directed from the
Pleroma.
The purpose of that activity would be to place

a specific genome in a specific pre-determined
environment.
Planets are laboratories for divine experiments

conducted by the Aeons.
Terra-forming is interesting from one viewpoint

because it sets up an experiment in which
a species emerges in the environment deliberately

matched to its make-up.
Interesting from another viewpoint — perhaps

more interesting — is the case of a planetary
setting that offers conditions favorable to

a species, but not precisely matched to it.
That is the case of planets that arise spontaneously

in the Kenoma with Aeonic preparation.
Sophia is bound by conscience, or the Aeonic

equivalent, whatever that is.
Attributing this human factor to the star

goddess is not mere fantasy.
As noted above, the only way to comprehend

super-human, super-living forces is by reference
to human experience.
Because all that lives on the human scale

is an outcome and expression of life on the
cosmic scale, the comparison is not delusional

— but it has to be handled carefully.
Gnostic cosmologies ("On the Origin of the
World", NHC) indicate explicitly that the
Archontic world-system collapsed but without

elaboration on how or why it did so.
That being so, a second system had to be constructed.
No clear elaboration on that either, but it

appears to fit what scholars call “the conversion
of Sabaoth”.
That is the event of coupling or alignment

between Sophia and the star called, in an
earlier episode, Savitri — a renaming of

Sabaoth.
In current scientific debate, the heretics

of EU/Plasma Cosmology (Thunderbolts Project)
emphatically assert a previous formation of

the solar system as a columnar alignment with
Saturn at the apex.
This polar arrangement, as it may be called,

might be regarded as a trope that alludes
to the first Stereoma in which Saturn was

the dominant body, holding the other planets
in alignment.
Depth: the dimension given by a copy of a

copy of something original.
Sophia’s insight about how the Archontic

hive can produce an overruling entity is extremely
subtle, and far-reaching.
Imagine a beehive in which the drones produce

the queen.
In Archontic mimesis, this happens in an aberrant,

unnatural way.
It does not introduce true inwardness, for

the Archons lack the original consciousness
required for self-reflection and autonomy.
Nevertheless, they attain a semblance of it

in this way: In the repeated replication of
copies — a document or IT program, for example

— each copy diverges from the original and
appears to stand “by itself”.
In the absence of the original, the copies

replicate it, though none of them can be original.
Just so, IT and AI (wrongly called artificial

intelligence) can only replicate what is original,
never replace it.
Carried forward to today, Sophia’s brilliant

insight applies to robotic and electronic
mechanisms, the tools of informational technology.
It asserts that such tools can never surpass

or replace the human mental capacities that
originate them.
This is but one of the far-reaching implications

of her insight.
Archontic mutation is stated but not fully

elaborated in Gnostic writings.
The aberrant species exhibits two body types:

the neonate or “Grey ET” and the drakonic
type.
(Note: The drakona trope goes to reptilian

form, not serpentine form.
Snakes are reptiles but distinct from lizards,

alligators, gila monsters, and other “draconic”
creatures.)
Needless to say, it is remarkable, if not

astonishing, that Gnostic intel of millennial
age presents an exact description of the two

most well-known types of alien ETs suspected
of meddling in human affairs.
Archontic mutation described in the Fallen

Goddess Scenario exhibits three stages:
First mutation: At 2.4 billion iterations

of the Mandelbrot Set, the larval form emerges
from the inert frozen seahorse-waves of the

impact zone.
It mimics the shape of the human embryo in

gestation.
Also the drakonic head gains initial definition

within the fractal maze.
It appears to bite or seize the larval entity

at mid-torso.
Second mutation: The 'houhai', “the aborted

fetus”, mutates into the Grey ET, the Archontic
drone resembling a prematurely born human.
Third mutation: The reptilian entity emerges

as overlord of the hive-mind.
Fractal iteration reveals its germinal form

in the aggressive dragon-head with serpent
tail.
It attaches itself to the larval torso, as

noted.
The alien drones, as they may be called, locate

the directing force of the hive-mind in that
entity.
The Drakon is their virtual self-image.
It can be said that the drones manifest the

Drakon so that it can command them in actions
they could not perform on their own.
As the drones are also clones, nothing but

replicas of each other, the Archontic overlord
can be called the Lord of the Clones.
Sophia’s rebuke to the Drakon is something

like a prophetic proclamation, rare in Gnostic
writings.
Unique in fact.
Better said, perhaps, it is a frontal threat

display.
This act of defiance plays ahead in the Home

Story, all the way to the current moment when
the entire world faces the consummation of

the work of the Archons.
The use of the word “cosmos” in this context

is qualified by a critical nuance.
Gnostics distinguished the earth, Coptic KAZ

derived from the Greek, ge or gaia, from kosmos
(as spelled in Greek).
They regarded Earth as a unique domain set

apart from the cosmos, a word with negative
and derogatory connotations in Gnostic teachings.
Cosmos is a trope that goes to the agenda,

“order out of chaos”.
Literally, cosmos means “order, arrangement”,

understood with a positive spin.
But the correct translation of kosmos as Gnostics

used it is “system”, with a negative spin.
A system is something artificial and contrived

— “systemic racism”, for example.
The more exact translation would be The System.
The outcome of the divine experiment with

the Anthropos on this planet depends on the
true children of the earth overcoming The

System of the Archons.
Those are the children Sophia invokes in the

expressions “deathless Child of Light”
and “That Luminous Child”.
They are the offspring of the Aeonic Mother

originating by design from the Pleroma.
The Archons are offspring produced unintentionally

from the Kenoma.
Summary
Episode 7 is a scenario of dramatic developments

that impact the Aeon Sophia in her pre-terrestrial
state, and carry forward to impact the habitat

she provides for the Anthropos when she turns
into the earth (in the following episode of

the Fallen Goddess Scenario)).
Her confrontation with the Drakon is unique

in all surviving Gnostic source materials:
“When the Aeon Sophia saw the impiety of

the chief ruler she was filled with anger.
She was invisible.
She said, “You are mistaken, Samael.

There is an immortal man of light who has
been in existence before you, and who will
appear among your modeled forms; he will trample

you to scorn, just as a potter’s clay is
pounded.
And you will descend to your mother, the abyss,

along with those that belong to you.
For at the consummation of your works, the

entire defect that has become visible out
of the truth will be abolished, and it will

cease to be as it is and will be like what
has never been.”
This momentous passage is inscribed today

in the hearts and minds of those who know
the Home Story and choose to live their lives

transpersonally, guided by the sacred narrative,
the biography of the Divine Mother.
Episode Eight: “The Passage Toward Orion”
The outburst of defiance against the Archon

overlord leaves Sophia unsettled.
The confidence she holds in her designer species

is imperative, but it raises a troubling question:
Can the Anthropos overcome the Archons, given

that it was not designed to meet that challenge
in the first place?
In calibrating the human genome, she and Thelete

made no provision for such a danger.
The chance that humanity in some strain or

another might come under attack from an alien,
non-human species as pernicious as the Archons
did not factor in the original genomic plan.
They had endowed the Anthropos with a skill

set for predation, indeed, a high dose of
hunting and killing ability.
But not the skills required to handle a predator

of this specific kind.
Once again, Sophia’s attention goes to her

highest priority.
The next emergent strain of the human genome,

the Anthropos to come, A-10, is immanent.
At any moment, a plasmic current in the Orion

nebula might capture a cluster of propagules
and carry it into the galactic arms.
There it would eventually seed in a hospitable

environment provided by a planet.
Another divine experiment would begin.
Sophia is now more determined than ever to

provide the optimal setting for A-10.
It must be a safe haven, a planetary ark where

it has free range to achieve its genius potential.
The three-body system she dreamed in the Pleroma

offers that habitat, but how to accomplish
it is still uncertain.
For now the Stereoma is confined to the harbor

zone, and the Drakon detects nothing beyond
it.
Fortunately, Savitri has secured the dwell

point of the Archontic planetary system.
The Stereoma cannot escape the capture of

that massive solar body.
The “floater” goes where the sun takes
it.
Round after round, it circulates the inner

perimeter of the harbor zone.
Sophia pictures the three-body setting at

a safe distance from the Drakon and its swarm
of rapacious drones.
But if it is not to appear within the sheltering

reef of her body, where can it appear?
Somewhere else in the galactic arms or…
Somewhere beyond it, out in intergalactic

space?
Suddenly, Sophia sees a way to achieve her

highest aim.
If she entrains another star from M42, as

she did with Savitri, she would have the first
component of the three-body planetary system.
The young Aeon is a fast learner.
By coupling with another newborn star, she

can repeat what she achieved with Savitri:
aggregation of planetary matter along the

channel of a bipolar circuit.
And do it better this time by using her pronoia

to limit the aggregation to one planet and
its satellite.
Clearly, the best locale for the system would

be close to Orion.
The entire constellation is off-side, detached

from the dense star population in the local
arm.
M42 floats in intergalactic space, the outer
zone.
Savitri came to Sophia from there, and ascended

majestically to the thin plane of the galactic
arm, the Milky Way.
The task ahead requires that Sophia take passage

toward Orion to rendezvous with a nascent
star.
This plan looks clear and achievable to the

Wisdom Goddess.
But it comes with a dilemma.
She cannot execute the plan as long as her

body forms the serpentine reef around the
harbor zone.
Yet it keeps the stereoma confined and the

Archons at bay.
To dissolve it would risk setting them loose

across the range of the galactic limb.
The arrogance of the Drakon would eventually

drive the Archons to trespass the boundaries
of their habitat and go on the rampage.
Sophia cannot abandon the harbor zone, but

she cannot depart to Orion unless she does
just that.
How can she stay located in the galactic limb

and move away from it at the same time?
The dilemma arouses Sophia to a moment of

deep self-knowing.
Whatever it takes to produce a home planet

for the Anthropos is still to be discovered.
That is an unknown that lies beyond the reach
of her powers — so far.
But how can she meet that challenge if she

does not test her Aeonic skills to the utmost?
The audacity that compelled her plunge from

the galactic core comes again to the fore.
It sets her on course for another cosmic dare.
Sophia resolves to apply the supreme skill

that does lie within the reach of her Aeonic
powers: mitosis.
To move out of the galactic arm, and leave

the harbor zone intact, Sophia must split
into two organisms.
The immense cell of her reposing body has

to divide into two daughter cells.
One daughter cell stays where it is and keeps

the harbor zone intact, while the other is
free to venture into the outer zone.
That is the only way she can undertake the

passage toward Orion.
Intergalactic space is an unknown terrain

to Sophia.
Her plunge from the Pleroma took her laterally

across the plane of the galactic arms, but
still keeping within it.
Now she intends to drop steeply below it.
The plummet requires that she reshape the

daughter cell into a projectile, a serpentine
form.
That form is of course familiar to her as
an Aeon.
But the shape she now assumes must be streamlined

for optimal control: a sperm-like body with
an oval head attached to a thread-like tail.
It is the shape best suited for spiraling

down into the outer zone.
This precipitous action demands the fullest

exertion of the screw-drive propulsion in
her coils.
Decontraction of the coils will release the

enormous torque needed for escape velocity
from the galactic plane.
And that terrific torque will propel her into

the outer zone, straight toward M42.
With total concentration Sophia morphs into

the dive formation for the plunge, but something
goes instantly wrong.
The full decontraction of her coils provides

ample thrust, but holding direction is impossible.
In a flash of panic, Sophia realizes that

she cannot steer her power as she intends.
The trajectory of release from the galactic

plane immediately runs out of control.
Never having ventured into the outer zone,

she does not know that the field magnetism
out there is different, far stronger than

in the galactic plane.
The living electrical surge of her Aeonic

currents encounters impedance and damping.
In this unknown terrain, she loses autonomy

as she descends.
Her spermatic body swerves wildly across the

magnetic medium of intergalactic space.
The coherence of her coils falters and they

begin to splay and unravel.
But the torque released by decontraction does

not falter.
It drives her straight toward M42 at full

acceleration.
There is no way to brake the trajectory.
Sophia is heading on a crash course for M42.
If she does not stop or steer away, she will

plunge into it and blast the precious template
to shreds.
Sophia shudders from a shockwave of excruciating

contortion.
The physics of the outer zone is strange and

overwhelming.
It tangles the spermatic tail and flattens

the head bulge causing it to sprout wings,
like grotesque ears.
Sophia’s disorientation is extreme, but

she still has the presence of mind to see
the one thing she can do to avert crashing

into M42.
There is no option but to recontract her coils.
The effort demands the last measure of her

strength, but it works.
Almost instantly, the acceleration breaks,

but in reaction the entirety of her elongated
body compresses down to a knot.
She is in a stall, locked into the magnetic

medium of the outer zone like a butterfly
pierced by a pin.
The shock of paralysis is all-consuming.
But the stall does not continue.
Her coils rebound and send her careening in

reverse back to the higher density of the
galactic plane.
This trajectory takes a wide curve grazing

the body of Orion.
Once again, Sophia finds herself veering precariously

close to the nebula.
Far too close this time, and unable to pull

away, she rips along the border of the immense
webwork that holds the template in suspension.
Like a veil of silk torn by a violent wind,

the template shreds along its edge into ragged
streamers that instantly funnel into the slipstream

of her torrent.
And Sophia carries the torn-away threads of

the sheared template in her straggling body
as she surges madly upward to the galactic

plane.
Drawn by the power of attraction to her other

half, she regains the harbor zone.
The density of the Kenoma is almost welcoming,

a plush cushion.
When Sophia reaches the interior of the daughter

cell she left behind, her inner forces of
cohesion are close to exhaustion.
The spermatic form she assumed is striated

and slack.
Lacking the supple strength to flex itself,

the tail drifts sinuously this way and that.
She barely manages to navigate using the awkward

wing-tip deformations on her head.
It takes all her concentration to pull around

toward Savitri.
The passage in the outer zone magnetized her

vital substance and depleted its innate electrical
charges.
The magnetic aura of the sun draws strongly

upon her languid forces.
Her spermatic body slithers uncertainly across

the harbor zone.
The presence of Savitri steadies Sophia’s

erratic drift.
As if she calls the depleted Aeon to refuge.
But where Savitri is, so is the Stereoma.
The approach to the solar body takes Sophia

on a direct path to the cosmic carousel of
the Archons.
Her extreme exertions in the outer zone have

left Sophia dazed.
All that she sees and feels begins to resemble

a slow-motion dream.
The multi-geared clockwork of the Stereoma

looms ahead of her, the golden egg of Savitri
glowing serenely at its core.

To reach that amiable star and couple her
power to it once again is the only goal within
her range now.
The layered orbits of the Archontic platform

grind on tilting axes with hypnotic regularity.
The armillary sphere of the planetary cosmos

is a vast cage of interlocking rings and spinning
globes.
It looms larger and larger as Sophia approaches

its outer limit, the orbit of Saturn.
She is now a long wisp of tangled white vapor

wending its way into an immense dark spherical
maze.
A whispering hush comes over the Archontic

matrix as the Drakon observes the entrance
of the star goddess.
The locust horde attends in mute fascination.
The impact of the alien world of the Archons

is gradual and insidious.
What happens now affects Sophia in ways she

cannot know, and will not know, until later
when she faces the result of that impact.
She is like the subject of hypnosis who forgets

being in a trance and only later enacts the
commands of the hypnotist.
The passage inward toward Savitri subjects

her primary Aeonic substance to adulteration:
the permeation of super-living luminosity

by inorganic chemistry.
It happens in stages as she transits the ambient

zones of each planet — Saturn, Jupiter,
Mars, Tiamat…
All she can sense is the uncanny impression

of colors flushing through her coils.
The wash of colors stains her primary luminosity

with distinct tints, spectroscopic bands.
Exposure to the planetary fields of the Archon

cosmos is loading her body with metallic elements:
titanium, vanadium, chromium, manganate, iron,

nickel, cobalt, copper, lead, each conferring
a color, a distinct tint.
The chemical load weighs on the buoyancy of

her primary substance body, Organic Light.
The post-hypnotic trance deepens.
Passing Mars, Sophia receives an electrical

boost from Savirti.
Once again they lock into a circuit and merge

forces.
Miraculously, the connection insulates Sophia

from the ambient zone behind her.
The dynamic bond between Aeon and star generates

a tremendous blast, causing the entire mechanism
of the Stereoma to shiver and quake.
Electrical discharges erupt in pulsing waves

that leap from planet to planet and race around
the slanting planes of the platform.
Blue sheet lightning tangled with ornate silver

veins flashes across the entire system.
Electrochemical eruptions scar the outer planets.
Enormous gas clouds loaded with alkali metals

— magnesium, strontium, barium, chlorine
— erupt and roll like tumbleweeds across

the vast reaches of the orbital planes.
Amidst the chaos, Savitri and Sophia consolidate

their fields with hydrogen and ozone bonds.
They carve a furrow to gather the raw material

of the dema and aggregate it into spheres.
The torrid worlds of Venus and Mercury materialize

in the solar vortex between Sophia and the
sun.
As the spin of the vortex pulls them into

high-velocity orbits, it pulls on Sophia as
well.
But there is no orbit for her to follow, and,

anyway, she is not a planetary body.
Not yet.
Tremendous circular momentum is mounting in

the solar vortex.
A shock wave of compression hits Sophia’s

spermatic body.
The thin straggling tail contracts into the

head and produces a spinning ball.
Her body now resembles a gaseous comet that

has swallowed its own tail.
The tremendous currents circulating in the

vortex pull it toward revolution, but Savitri
guides the process of orbital capture.
Sophia responds by summoning her pronoia in

a final feat of autonomy.
Something in her knows that the dream of a

three-body world is about to come true.
One thing at least is certain: Savitri is
there to provide the balance and centering
she cannot attain on her own.
But she cannot escape the large-scale capture

of the Stereoma.
In that hostile setting, she will establish

the habitat for A-10, whatever it takes.
The time for merely dreaming the existence

of that unique home planet comes to an end.
And so she chooses to turn into it.
Orbital momentum is now all-consuming.
Sophia’s body condenses as she spins, searching

for traction.
She finds it at the rim of the solar vortex

between Venus and Mars, but instantly the
traction slips.
The overwhelming orbital thrust is still too

intense.
It generates a slingshot effect that spins

her on a careening arc outward.
She crosses the orbit of Mars and collides

head-on with Tiamat, strewing a turbulent
stream of debris along its orbital path.
The impact steadies Sophia for just long enough

to find her bearings.
She curves around on a wide arc heading back

toward the sun.
This time she regains the traction that faltered

before.
She settles into the orbital track running

between Venus and Mars.
The compression of Sophia’s Aeonic substance

intensifies to its extreme.
As she morphs into planetary form, all the

foreign material absorbed in transit through
the Stereoma solidifies.
The tints of adulteration in her coils do

not remain mere colors.
They thicken into coatings on the surface

of the emergent planet.
Vapor fumes loaded with ozone, fluorine, methane,

and nitrogen envelope it with interweaving
veils.
All but one part of the star goddess has turned

into solid mass.
Knowing that she will need to remember herself

as she originally was, Sophia holds back one
last pure gleam of Aeonic radiance.
The act of becoming Earth shall not deliver

her to total oblivion.
But how will she behold her original self

in the obscurity of material immanence?
What will give her the reassuring reflection

of Organic Light?
What solace will she have on this journey

as a planetary ark?
The Wisdom Goddess reaches the completion

of her cosmic dare only then, exactly then.
It comes at the moment she exudes that last

pure gleam, shedding one teardrop in the sky,
an omen, a gnomon, an ornament of gleaming

pearl: the moon.
Expansion
The location of Sophia’s impact in the third

galactic arm is visible to the naked eye of
observers on Earth.
The star Delta in the Constellation of the

Stork (conventionally designated as Monoceros)
marks the exact spot.
Most of the stars composing it are placed

within the borders of the Milky Way, but two
stars, Beta and Zeta, extend into intergalactic

space.
These stars mark the head, eye, and beak of

the Stork.
They define a line of sight that goes directly

to M42, the Orion Nebula.
These are exact details of the composite of

the constellation, the group of stars included
in it.
The shape of the constellation clearly has

the posture of a diving bird.
The motion and structure of the spiral arms

depend on forces unique to intra-galactic
space: that is, the space populated by the

stars, nebulae, globular clusters that define
the shape of those arms.
All galaxies float in the medium of inter-galactic

space, “outer space” on the galactic scale.
Each “island universe”, as galaxies were

originally called at the time of Hubble’s
discoveries in the 1930s, floats in a vast
sea of intergalactic space where star population
is reduced.
The conditions in the space between galaxies

are different from those operating in the
arms, and different again from the dynamics

of the core.
The Orion Constellation is located in intergalactic

space below the third galactic arm.
Sophia’s primary substance body is a torrent

of living luminosity capable of feeling, perception,
reflection and intention.
Plasma is an electrically charged vapor with

the attributes of a living creature.
The natural activity of plasma is to flow,

either in wide streams (Veil Nebula) or in
filaments.
It is a filamentary weave.
But the weave can also “bunch” or gather.
The “coils” of Sophia’s plasmic torrent

are gatherings of this type.
The term 'Spermatic form' refers to the comet-like

shape given to the daughter cell that allows
Sophia to dive into intergalactic space outside

the galactic arm where she landed.
Due to the stress of the outer zone, it deforms

and splays her shape.
The result is a tangled dissipating tail compensated

by an enlarged head with wing-like or ear-like
extensions.
The events of the Fallen Goddess Scenario
can to some extent be described by allusion
to astrophysics and the assumed laws of electromagnetism.
But there is as yet no paradigm adequate for

rendering the Sophianic myth in clear scientific
language.
Sophia’s venture into the interior of the

Stereoma echoes to an ancient motif of the
Mystery Schools: “the journey through the

planetary spheres”.
Summary
Episode 8 describes the “terrification”

of the Aeon Sophia, that is, the process of
morphing into a planet.
According to Gnostic cosmology, the earth

is an organic planet captured in an inorganic
system.
The Fallen Goddess Scenario shows that the

earth does not arise in the same way as the
other planets in the solar system.
It also shows that the earth belongs to a

three-body system comprised of a star, a planet,
and its satellite, the moon.
Gaia-Sophia is in totality that three-body

system, not exclusively the terrestrial body.
Thus Sophia eventually turns into what she

dreamed in the Pleroma.
Her body becomes the setting for a divine

experiment with the Anthropos.
Gnostic writings indicate the cosmological

precedent for the sun-earth-moon system in
a text titled Trimorphic Protennoia (from

the NHC): literally, “the three-formed divine
first thought”.
Episode 8 also describes the shearing of the

Anthropic template.
This event is to have far-reaching consequences

for the human species.
The “Gender Rift” is a theme in world

mythology, more commonly known as “the division
of the sexes”.
Episode Nine: “This Divine Experiment”
The Aeon Sophia awoke at the beach only to

realize that she was the beach.
And the beach was everywhere that ocean waves

licked the contours of her dream body, the
earth.
There was not any substance to be detected,

not at first.
Not even a fluid mass, not even vapor.
Only a flutter stirred to life the first glimmer

of self-awareness, as if the flutter of the
eyelashes of someone sleeping awakened the

sleeper from a dream.
But Sophia did not awaken from the planetary

dream.
The earth was there due to the act of the

Aeon dreaming it.
The perilous journey through the planetary

spheres had induced momentous changes in the
power of divine imagination innate to the

Aeons.
Sophia had applied that power in the technique

of the older Aeons: first came the intent,
ennoia, and then its expression through pronoia,

the instrument for manifesting what is intended.
With Thelete she had intended the design of

the Anthropos, and together they materialized
the genomic plasm of the template, the aggregate

of encoded nous.
That was the divine creative act accomplished

in the Pleroma.
But the unattended consequences of planetary

embodiment profoundly altered those divine
powers.
Sophia found herself in a situation that was

the result of her intent.
She had never before experienced the result

of her intent upon herself.
Now, morphed into the earth, she could only

apply Aeonic imagination to uphold what happened
to her, to shape what she had become.
She could not intend to control or change

it in any external way.
She had to work through deep immersion, entirely

from within the immense vitality of the planet.
To be captured in material immanence was a

thrill, but it bound the star goddess to the
necessity of continuing to dream.
From now on, her life as an Aeon would be

utterly different from her previous life in
the Pleroma.
It would unfold by spontaneous elaboration

of that unique product of dreaming projection,
the earth.
To do otherwise would recklessly undo what

she had become.
And what had Sophia become?
There was no way to know the opportunities

of this vast new world without exploring them,
moment by moment.
She was like a newborn child that must discover

the world spontaneously as its senses and
faculties mature.
Her life as the earth was to be an ongoing

adventure of self-discovery.
That process would eventually lead her to

master the immense complexity of the biosphere.
But the first flutter of self-awareness was

almost devoid of mental presence.
At first there were only primitive sensations,

then came the slow dawning of raw emotions.
Sophia knew how she felt before discerning

what she felt.
The passions of the Wisdom Goddess sustained

the super-organism she was dreaming.
Necessarily so, because the natural composition

of that world was the direct conversion of
the passions that turned her into it.
“This collection of Sophia’s passions

was the substance of the matter from which
this world was formed.
All other things owed their beginning to her

terror and sorrow.
For from her tears all that is of a liquid

nature was formed; from her smile all that
is lucent; and from her grief and perplexity

all the corporeal elements of the world.
For at one time, she would weep and lament

on account of being left alone in the midst
of darkness and vacuity; while, at another

time, reflecting on the light which had forsaken
her, she would be filled with joy, and laugh;

then, again, she would be struck with terror;
or, at other times, would sink into consternation

and bewilderment.
From the tears of the enthymesis of the Aeon

involved in passion, seas, and fountains,
and rivers, and every liquid substance derived

its origin; that light burst forth from her
smile; and that from her perplexity and consternation

the corporeal elements of the world had their
formation.”
The body she now discovered was all water

with a thin surface layer.
The landmass was merely a coat of foam floating

on a vast globular sea.
Pangea was her first skin, but the floating

continents were so thin and porous that they
quickly separated into huge jigsaw patches,

tectonic plates.
Whence all this water?
She had drawn it from outer space.
Her cometary body had sucked it up like a

siphon.
The oceanic body was a fusion of hydrogen

and oxygen but the oxygen was locked away.
Sophia first breathed under water like fishes

do, like the great whales sounding the depths.
For many geons she did not come up for breath.
The earth had no atmospheric membrane suitable

to support life on land.
Deep in the watery depths Sophia played lavishly

with exotic secretions.
The deep-sea alchemical elixirs of life included

one agent of ferment that initially showed
her the scope of her telluric powers, ethanol.
It released the blue-green flush that freed

the oxygen in one vast ecstatic eruption of
bliss.
The taste of life came to her tongue when

her taste-buds coagulated in cyanobacteria.
Everything is material.
Blue-green algae erupted across the oceans

when Sophia drew her first breath of earth-bound
oxygen.
When she exhaled, waterspouts many times the

height of Everest blew outwards in thousands
of places at once.
The cascades gathered into atmospheric vapor

to form the ambient membrane where life-forms
would emerge.
Massive vortices of spray collected at the

poles of the spinning earth, hovered, condensed,
and dropped in rotating clouds that immediately

froze.
The polar ice caps brought presence of mind

to the Wisdom Goddess.
Their ice-cold whiteness was the semblance

of her primary Aeonic substance, Organic Light.
Streaming glaciers adorned Sophia in an exquisite

necklace of white lace.
The next proof of mastery of her natural self

came rapidly.
She adjusted the oxygen to 21 percent, the

exact ratio required for life to emerge and
thrive.
Now the water below and the oxygen above melded

the floating foam of the continents into solid
definition.
The biosphere was a palette of living colors.
Landscapes and biomes emerged like features

of a painting conjured by the hand of the
artist.
The golden green of flora saturated the planetary

decor.
Once the stage for fauna was set, Sophia indulged

in wild binges of animal dreaming.
She commanded the genesis of life-forms out

of the ocean, first as undersea creatures,
then as tubular plants that crawled to the

land and mutated lavishly.
Salt water did not merely carry her Aeonic

memory: it was her memory.
Every animal genome she had observed in the

Pleroma was stored in the memorial depths
of the ocean.
Her dominant passion now was to remember those

animations and dream them into existence.
She reproduced the designs and improvised

on them with endless ingenuity.
From the womb of water the earth mother brought

forth the seeds of life.
But there were strange consequences to her

creative frenzy.
To proliferate life-forms in endless variety

was easy, a natural talent, but to organize
what she produced was a different kind of

challenge.
The genomic designs released in the ocean,

in the sky, on land, presented such immeasurable
diversity that turned out to be more than

she could manage.
With loving attention given to each specific

creature of a species, Sophia could not nurture
and guide the behavior of that species in

unison.
The sheer amplitude of autopoesis overwhelmed

her attention.
To micro-manage all the animations in her

field of dreaming was impossible.
The spectrum of life was rich and rampant

but it lacked coherence.
Each species needed an additional factor to
develop and thrive to its fullest.
That factor was morphic unity.
Sophia was on her own in a world of her own

making, but not entirely.
Since the moment of her plunge from the galactic

core, the Aeons in the Pleroma had observed
the events overtaking her.
Now they detected a drawback due to her deficiency.
It was not something she could resolve on

her own.
But if it were not resolved, the integrity

of the natural world she had become would
disintegrate into chaos.
That risk compelled the Aeons to intervene.
They did, after all, have a huge stake in

this novel experiment.
Sophia’s world was an anomaly of supreme

interest to them.
It presented the unique case of a planetary

laboratory, the setting for a divine experiment,
that involved the immediate presence of an

Aeon.
One of the Aeons who designed the genome for

an experiment was now embodied in it.
Sophia was indwelling the habitat where the

Anthropos would emerge in its next strain,
A-10.
This situation was entirely novel.

Indeed, cosmically novel.
The Aeons resolved a solution.
It was an intervention that would not effect

the essential conditions of Sophia’s world,
thus leaving her in freedom, but allow her

to manage it to full efficiency.
They assigned one Aeon, the Symbiont, to descend

to the earth and assist Sophia to organize
her offspring into self-directing morphic

fields.
The Symbiont provided the exact skill needed

for that adjustment.
The intervention would confer on Sophia the

extra measure required to arrange species
in morphic fields, rather than attend exhaustively

to the specific animations which ran into
trillions.
The intervention of the Symbiont “imparted

a figure to Sophia, but merely as respected
substance, not so as to impart intelligence,

but with respect to Sophia’s intelligence,
and brought healing to her passions, separating

them from her, but not so as to drive them
out of her mind altogether”.
This solution gave Sophia the skill to manage

the full spectrum of species in the earth
dreaming.
Upon accomplishing its mission, the Symbiont

withdrew from the earth, but it left a radiant
imprint in the atmosphere, like the afterimage

of an object seen in bright light.
It lingered as a numinous phantom.
The presence of that phantom was to have a

tremendous impact on the emergent human races,
and continues to do so to this day.
With morphic unity assured, Sophia’s passion

for animation was totally unhampered.
Photosynthesis triggered a rampage of innovation

that raced through the entire biosphere.
The earth goddess exhausted every genomic

design in her memory then ramped up the process
in excess.
She produced species of her own invention

for the sheer thrill of seeing them appear,
confident they would play harmoniously in

their morphic domains.
Flocks of birds, herds of animals, schools

of fishes, exotic menageries of insects and
reptiles — all flowed like painted forms

from the brush-strokes of her first attention.
Her delight in the living display of her dream

body was endless.
Everything she touched became more beautiful.
In the mineral realm, the star goddess regaled

her love of precision.
Feldspar, mica, granite, basalt, sandstone,

quartz, silver and gold encased her most fervent
wishes.
Permanganate and nickel were among the deepest

secrets she cherished.
The rock formations arose from the land molding

the labor pains of her dream body.
Mountain heights consoled her aching solitude.
Volcanoes bore her sexual ache.
Everything is material.
The atmosphere was the high luxury that carried

her moods.
Clouds, mist, rain, snow, thunder and lightning

composed the anima mundi, the soul of the
world.
Sophia made weather a constant replay of those

compelling emotions that had turned her into
the matrix of nature.
Joy, terror, astonishment, grief, serenity,

sorrow, outrage, and every shiver of divine
bliss went directly into the skies.
Lightning striking at a thousand locales at

once signaled the spillover of her neural
synapses.
Tornadoes held her exasperation, the raging

wind, her ideation.
Waterfalls, the scintillation of her pride.
In storms over the seas, the Aeon without

a consort vented throes of romantic anguish.
In the calm seas, the exalted wonderment of

self-beholding.
She avenged her own fate in beauty that cannot

be abated and never ends.
And all this, before one glance of human recognition.
Geon upon geon, the oceanic rumination of

her dreaming measured the sift of microbial
emulsions.
Hovering above the waters, the moon kept the

tempo that guided all creatures great and
small through cycles of birth, death, and

rebirth.
The opal streaming of its unique non-adulterated

light gave her a constant view of herself,
a vanity mirror.
It alone reflected her primary substance body,

Organic Light.
That immense pearl revealed her as she was

in the Pleroma, in the plenum of luminosity
without shadow.
And as the moon sailed across the heavens,

it lit the panorama of the most sublime of
all animations, the zodiac.
There in a rounded reef of coral where the

cosmic sea had withdrawn to leave the imprint
of countless tides of Aeonic dreaming, there

in the porous flesh of star-pointed animations,
Sophia beheld the encircling remnant of her

lost half, the daughter cell she formed before
the passage toward Orion.
What now attended the fallen star goddess

in the world of her own making?
Countless adventures and discoveries, for

sure.
But one event above all else, the coming of

the Anthropos.
Its habitat was all prepared.
The three-body world of Sophia’s unilateral

dreaming was ready to shelter the propagation
of her designer species.
That creature and it alone was to take the

co-evolving factor in this divine experiment
to its paramount expression.
Humanity, the self-selecting agent of divine

intention.
When and how it would appear, the Wisdom Goddess

could not determine or control.
Nor did she desire to do so.
The foundation of the Universe is loving freedom.
That arrival was to be a free and spontaneous

event…
Meanwhile, the fallen goddess weaved a welcoming

spell of enchantment through every feature
and creature of the natural world.
Beauty is supernatural.
So the supernatural mother prepared the womb

of beauty for that luminous child and waited
its coming with the infinite patience of an

Aeon.
And then came the explosion.
Expansion
The Fallen Goddess Scenario is an oneiric

myth: it uses the metaphor of dreaming as
an explanatory tool, but it does not dismiss

the physical reality of the world as a mere
dream, that is, as unreal, illusory, or unsubstantial.
Consistent with this analogy, life in the

universe can be defined as a recurrent dream.
(Specifically: life = the presence of living

creatures, experienced by the human animal
as an ongoing movie, the world event, the

world drama).
Oneiric myth is a unique genre of description

with special advantages for clarity of participation
in the world event.
It accords closely with the paradigms of emanation

and emergence.
This way of framing reality is basic to any

workable metaphysics.
Also, in Hindu Tantra or paraphysics, the

same idea is explicit: “The world is called
an imagination (kalpana), for it is the creative

ideation on the recalled memory of the past
universe”.
This imagined world is totally, materially

real.
The dream body of the Aeon Sophia is the real

and present earth, no illusion involved.
The assertion that Sophia is dreaming implies

of course that the goddess is sleeping.
True, but the “sleep” of a divine being

is not like that of a human being.
The Aeonic power of dreaming is an active,

productive state of material emanation.
To say “the Aeon dreams” is simply a way

to describe that process of immediate emanation.
The world event does not exist in a permanent
state of factuality: it is continually being
emanated.
That being so, the assertion that the Aeon

sleeps is merely a notional device to point
to the dreaming power.
In actuality, Sophia dreams in a state of

wakefulness relative to the reality of an
Aeon, but the wakefulness that allows her

to dream the world does not initially enable
her to act in the world she dreams.
Thus, the narrative specifies that she had

never before experienced herself in a condition
that was the result of her own dreaming.
To quote from the Gospel of Philip in the

NHC: “The world-system you inhabit came
about through an anomaly”.
In this anomalous situation, the World Mother

eventually reaches the moment when she can
go lucid in the world dream.
This occurred around 1750.
That event and the developments since it happened

are covered in later episodes of the Fallen
Goddess Scenario which expand beyond this

version.
Two eventualities may result from the sleeping/dreaming

condition of the Aeon: to go lucid in the
dream, and to awake from the dream state.
If Sophia awakes fully from the world dream,

it ends.
Her intention is to persist in the state of
lucid dreaming so that she can achieve her
Correction.
Correction began after the Reset event of

March 2011 – March 2014.
Summary
The Fallen Goddess Scenario sets the stage

for the appearance of the human species on
earth.
It describes the preceding conditions that

came into effect before humanity, A-10, emerged.
Every detail of Sophia’s trials and adventures

before turning into the earth has direct and
immediate relevance to the human situation

in the world-drama today.
Every detail.
The power of the Home Story is unique and

unparalleled.
It illustrates the fundamental assertion of

Gnosis today, namely, the instruction of the
three Ss:
First, the Aeon Sophia or Divine Mother is

the designer-creator with Thelete of the human
species.
She is the SOURCE of humanity.
Second, the Aeon Sophia is in material immanence,

meaning in direct presence, in the terrestrial
habitat of the human species and all life,

including inorganic life.
She is the SETTING of the world event and
the human drama.
Third, the narrative of the Aeon Sophia is

the story to guide the species in its connection
to all other-than-human animal life and the

cosmic life of the Aeons.
Her STORY is the guiding frame of human origin

and purpose.
No other mythic narrative produced by the

human races in any age or culture can assert
these claims and teach how to prove them.
The path of proof is Planetary Tantra, derived

from the Terma of Gaia Awakening (8 August
2008).
The most beautiful, bountiful and truthful

story on earth is the story OF the earth.
Welcome to the mystical adventure of the Divine

Mother.
May you come to love and enjoy your divine

birthright and learn to love yourself in the
recognition of the powers that designed you

and sustain you in every passing moment of
the world drama.
“A kid, thou hast fallen into milk.”

Моје име је Јохн Ласх и ја сам одговоран
за довођење сценарија Пале богиње у
свет - искључиво одговоран.
Поздрављам ваше интересовање за Хоме Стори

који описује порекло земље и
човечанство, на начин на који се то не може пронаћи

било коју другу митску причу.
Наравно, нема начина да то знам

извор вашег интересовања или дубина
то што се тога тиче.
Можда вас овде доводи само радозналост;

можда имате дубљу чежњу за нечим
које не можете дефинисати; или вас могу возити

дубљом страшћу да нешто открије
то вашем животу даје већи смисао.
У сваком случају, уверавам вас да јесте

овде ће пронаћи нешто јединствено и оригинално.
Без обзира да ли допуњује вашу стварност или не

и обогаћује и побољшава вас на вашем путу
у животу...
Па, то је на вама да утврдите.
У овој краткој уводној поруци желим

да изнесемо две једноставне ствари у вези са Домом
Прича.
По мом мишљењу, постоје две ствари које нисам могао

реците на почетку да ће вам бити од помоћи
ваша оријентација.
Прво ћу поновити нешто што сам рекао

другде у мојим разговорима у последњих 20 година:
„Трансперсонално испуњава лично,

лично не може да се испуни “.
Та пропозиција не значи да је лична

је на било који начин инфериорнији од трансперсоналног.
То не значи да не можете испунити своје

живот без знања о Палој богињи
Сценарио.
Свакако можете, ако тако одлучите.
Али додатно уз ваше лично испуњење

долази још једна димензија живота
вама јединствено кроз ангажовање са његовим

прича.
Многе људе у свету, проналазим кроз своје

године поучавања и разговора, чезну
у трансперсоналне сврхе иако су

можда неће моћи да дефинише или изрази шта
то значи.
С обзиром на то, ја као учитељ сматрам да су ти људи

имају користи од тога што им се показује пут до тог трансперсоналног
перспективу.
И управо то чини овај мит.
Друга тачка се тиче посвећености.
Приметићете, ако се претплатите на девет

епизоде, да приповедање почиње укратко
пасуса и постаје све дуже и дуже као

епизоде се одвијају.
Дакле, читање прве, друге или треће епизоде

само по себи, осим дефинисаних термина
а коментар је прилично лак и једини

траје неколико минута.
Али како дубље улазите у причу,

захтева више времена и концентрације и
неке од завршних епизода су прилично дугачке

и прилично сложено.
Овде желим да кажем да, ако ви

заиста желите да научите ову причу, биће потребно
неко време; то ће захтевати посвећеност

ваша пажња током времена.
Они који су ово упознали и волели

све ми причају да су ово прочитали
епизоде и на њих се много пута осврнуо.
Дакле, овде постоји обавеза; тамо

је одговорност која долази са учењем
прича која је заиста биографија

жива земља.
Али, ако се одлучите за ту обавезу,

нећеш бити сам.
Позивам вас да се придружите Немети, било као посетилац

или члана подршке, и тамо ћете
пронаћи све већи број људи широм

свету који су посвећени учењу и подучавању
овај јединствени митски наратив.
И постаје све боље у планетарној тантри.
Постоји низ пракси за учешће

у овом миту као живој авантури, као ан
експеримент интеракције са планетом,

ваша Божанска Мајка.
Као што уводни видео објашњава, Софијанин

мит је попут филма који се пише
док се пуца.
Дакле, ако одлучите да будете глумац у томе

филм, постаните агент у писању екрана
процесу, доприносите отвореном миту
и играте улогу у правцу
прича као и њен исход.
Имајте на уму да ја нисам аутор књиге

Сценариј пале богиње.
Долази из древних извора и долази

назад у свет после две хиљаде година
потискивања.
Сви који учествују у миту у његовом

тренутни и текући облик има улогу
аутор и глумац како се игра.
Ниједан други мит на свету не представља прилику

онако.
Дакле, на крају, желим да се позабавим

питање које ми свакако пада на памет
свако ко наиђе на овај мит.
Како то да је читав мит у девет епизода

представља причу о догађајима који се чак дешавају
пре него што се људске расе појаве на земљи?
На крају крајева, ако је кућна прича заиста ваша

прича, онда бисте то и очекивали
наравно представити неку врсту сценарија

еволуција човека.
Па, тако је.
Али то чини у даљим понављањима

приповедање.
Овде имате ФГС 1.0, али тренутно,

до данас, приповедање је еволуирало
до ФГС 7.7 и тако постоји доста праћења.

Међутим, први део приче је само
о Софији; како је дизајнирала људски геном;
како је дошла да се претвори у земљу; и

многе потешкоће и изазове које она
на које је наишла током сопственог искуства.
Зашто бисте желели да научите о томе,

који може у цер чини се да је поштовање удаљено
или чак апстрактно?
Па, оставићу вас са овим предлогом:

претпоставимо да сте били сироче, а нисте
знате ко су вам били родитељи; нисте знали

где сте рођени; каква култура и раса
твоји преци су дошли.
Претпоставимо да сте имали прилику да научите

све то.
Да ли бисте били заинтересовани или бисте били задовољни

да буде сироче без корена о коме ништа не зна
твоје порекло?
Драма, космичка галактичка драма

Аеон Сопхиа, описује ваше порекло и говори
ви који сте ваши божански родитељи.
Завршићу ту тему и пружити све од себе

жели свима онима који уђу на ово узвишено
и јединствену авантуру.
Широм света у сва времена и на свим местима људи

ослањали су се на приче да објасне извор
живота, како су земља и човечанство дошли

бити, и сврха бити овде.
Такве приче, назване „митови“, нису све

пуке фантазије, производи незнања и
сујеверје: за неке се може доказати да су тачне,
и проверено искуством.
Прави мит није фантазија: он је тачан

и тачно, учи како се живи, подржава
добар морал, разум и одговорност.
На крају, прави мит је попут компаса

водећи начин да живите у слободи и делите
моћ и лепота те мистерије тзв

Лифе.
Али оно што мит задовољава ове услове, потпуно је

трансцендентна прича о животу која се може објаснити
њено порекло и сврха?
У данашњем свету, три система веровања усмеравају

и доминирају животима милијарди људи.
Велике светске религије, како их зову,

преовлађују на Западу, у Европи, Америци и
по целој земљи, иако ти системи

потичу из удаљене пустињске земље, попут
увозни производ који се не може домаћи.
Далеки исток нуди и друге системе, алтернативне

митови који утичу, па чак и освајају западњаке
људи.
Зашто беле западне нације немају своје

сопствени мит, а не верзија увезена из
туђинска земља?
Где је њихова домаћа верзија трансценденције

животна прича, укорењена у староседелачкој историји,
расе и културе?
Истина је да постоји, али да је специфична

мит је потиснут и затајен од њега
општепознато.
Више је нападано и клеветано

било која друга тема икада позната у историји.
То је јединствена прича о визији смештена на галактику

мерило, које описује порекло земље
и људске расе и надахњујућу љубав према

богата мрежа која уједињује сва жива бића,
све врсте.
Ово је мит о богињи мудрости Софији,

Она која је Мајка Земља, оличена на планети
самог себе.
Истинска прича о стварању на земљи указује на то

планета као божански извор, непосредна
и очигледно.
За разлику од религије, софијски мит не означава

бог стваралац изван домена чула.
Уместо тога, представља живо присуство

божанска Мајка у опису који ти
можете живети и истраживати, као да сте лик

глумећи у филму са слободом утицаја
како се прича испоставља.
Често се каже да је "живот само сан",

али ово поставља питање: Ко је Сањар?
Софијски мит открива како богиња мудрости

сања свет у коме живите као њен биолошки
дете, а такође и као свестан глумац који утиче

шта сања.
Учешће у снаји сна

земља је врхунска пракса коју треба научити,
уживали и тестирали када донесете своје срце

и мисао на свето приповедање о Софији,
Сценариј пале богиње.
Сценариј пале богиње у девет епизода
Прва епизода сценарија Пале богиње:

„Било једном у тремору“
У скривеном срцу универзума, матрица

свих могућих светова, мистериозно дрхтање
настаје.
Ово је екстатично пулсирање које ослобађа

Зачетника, Свевидећег.
Без форме, садржаја или дефиниције, одјек

савршене празнине.
Али пошто је тако, носи могућност да

новитет.
Делујући као окидач, тремор се емитује

сигнал за појаву Сингуларности
центар галаксије, Плерома.
Космички богови који примају сигнал су

еони.
Оригинатор је мркли, али рефлектује,

попут безграничне равни опсидијанског стакла.
Проширење
Оснивач је темељ отвореног простора

поље Универзума почива у стању
савршена тишина и спокој.
Не делује, али ипак пружа основу

за све радње, све активности које могу настати
у безброј светова.
Превазилази опис, осим што то може рећи

то је услов чистог, екстатичног посматрања.
Будући да је тако, Оригинатор -у је потребно чак и
жуди за нечим што треба посматрати, догађајем или приказом.
У супротном, остаје у инертном самоспознаји

без везе са било чим другим у Универзуму.
Дакле, нема шта да се гледа.
Оригинатор не само да пружа позадину

за настанак светова, али и прилику
за те светове.
Трема сингуларности је управо то:

повод да се нешто догоди, то
тек треба да се догоди.
Не носи никакав план акције, нити предвиђен

шема или дневни ред.
Чак ни зачетник не зна шта ће

постани то!
ТСингуларност је понуда савршене слободе.
Али коме се то нуди?
Зачетник борави у Вечном ОДМАХ где

прошлост, садашњост и будућност су у јединству.
Чини се да долази до ограниченог линеарног времена

до мистериозних потреса које ослобађа, који
доћи до изражаја у стварним догађајима, у

активност безбројних светова.
Ова активност никада није започела и никада се не завршава,

али савршено стање Вечности припада
јединствено за Зачетника.
Тако се дешава да многи светови настају и растварају се

ради задовољства Свевидећег.
Активност универзума је у настајању:

стално настају, одмарају се, растварају.
Без првог тренутка или закључка, мада
чини се да се појављују почеци и завршеци.
У овом континууму, који се зове Вечност, подржава

присуство Оригинатор -а никада се не мења
тренутак.
Све је присутно, али скривено.
Не открива се директно, већ кроз

шта из тога произилази.
Не намеће се нити унапред одређује

било шта.
Ипак, Зачетник прожима космичко

приказ који посматра са својим својственим својствима:
тишина, блаженство и лепота.
С обзиром на то, оно што би се могло назвати „законима

лепоте “делују универзално у космичком
манифестација.
У великом обиму присутне су спиралне галаксије

изузетан приказ лепоте који се појављује у
безброј бројева.
Ова огромна плутајућа острва звезда пружају

место за органске светове где закони
лепоте до изражаја.
У овим световима жива бића проналазе одговарајућег

станиште, дом.
Планетарни светови распршени по спирали

кракови галаксија су окружења у којима
огроман приказ живота може се разоткрити.
Услови у центрима ових галаксија

су ипак различити.
Чвориште сваке спиралне галаксије је Плерома,

„Пуноћа, пуноћа“.
Посебни облици органског живота не живе

тамо, иако је језгро материјала у потпуности
и потпуно жив на свој начин.
Постоји безброј Плерома који се манифестују у

лећасте спирале.
(Галаксије неправилног облика или исцепане такође

постоје, али не играју исту улогу у космичком
живот.)
Божанске стваралачке моћи настањене у

Плероми су Еиони или Генератори.
Сингуларност је предкреативни талас који

постаје активан само када открију и ухвате
то.
Сваки галактички вртлог је матрица у којој су стварни,

могу се пројектовати манифестни светови и врсте
да настане те светове може се дизајнирати.
То је активност Еона.
Пошто Оригинатор не делује и ради

не стварају ништа, улога развијања
Посебности у манифестним материјалним догађајима

спада у Генераторе.
Резиме
За разлику од следећих епизода ФГС -а,

овај нема дефинисано подешавање, нема специфичних
лоцале.
Отвара се концептом пуне димензије

свемира изван времена и простора.
Оут оф Етернити Оригинатор објављује а

сигнални тремор.
Међутим, ова епизода алудира на тачно
космичко окружење ФГС -а: локална спирала
или галаксија Млечни пут, како се зове.
Дакле, „једном у тремору“, Свевидећи

Један емитује сигнал који долази да се детектује
и снимљен у одређеној галаксији, оној

где живе људи на Земљи.
Специфичност приче о гностичкој визији

Софије је јасан и тачан.
ФГС је астрономски мит.
Друга епизода сценарија Пале богиње:

“Тхе Аеонс Делигхт”
У језгру галаксије Млечни пут, два Еона

открити долазећу Сингуларност, као да хвата
нота музике која дрхти у ваздуху.
Пулсирање их тренутно подстиче на акцију.
За разлику од Оригинатор -а, који је средњи, ни једно ни друго

мушки ни женски, Еони су рода.
Мужјак овог пара је Тхелете, жена,

Сопхиа.
Еиони су живе змијолике бујице

божанска сила способна да генерише светске системе
многих сорти.
Аеонс уживају у хватању Сингуларности

које је издао Оригинатор и обликујте их
у израз.
Ова активност је ритуал плеса, приказ

божанске игре, Лила.
Додатно за производњу материјалних светова, укључујући
звезде и планете, Еони се одликују дизајном
шаблони живог живота, геноми.
Сопхиа и Тхелете добијају посебност

и уврсти га у дизајн врсте,
антропоса.
Они уливају атрибуте и својства

отворено недефинисано пулсирање.
Да би то учинили, калибрирају основни геномски план

то ће се на крају појавити као семе
људска врста.
Проширење
Два божанства у заједници Еона

у Плероми откривају сингуларност, хватање
и држе га драгоцено на свом пољу

пажње.
Ови Еони су Телете („Намерно“)

и Софија („Мудрост“).
Они су живи, интелигентни, космос-креативни, свесни себе

моћи које уживају у изражавању
Сингуларности које потичу од Зачетника,

који остаје неизражајан, уроњен у чисто
неактивно посматрање.
Еиони су Генератори.
Екстатични ритуални плес Телете и Софије

ствара поље струја, вртлог
у светлећој живој супстанци Плероме.
Ова супстанца је Акасха, плазма.
Они покрећу струје кроз безброј

пермутације као да мешају маслац.
Течни обрасци лепоте и елеганције
тако створена, удовољите пару Аеониц.
Како њихово задовољство расте, обрасци

кохерентан у фиксни екран који подсећа
подводни корал, али мекан и порозан.
Овај екран је калибрација антропоса,

њихове дизајнерске врсте.
То је скуп јединствених својстава кодираних у

хемијска база ноус, нуклеинске киселине.
Једном конфигурисани на овај начин, Антхропос

геном је спреман за пројекцију у галактику
оружја, где планетарни системи могу пружити

са окружењем у којем се сеје, излази,
и напредују.
Генератори сами немају образац

који личи на људе или друге животиње
У сваком случају.
Они не личе на анђеле са крилима или

монструозне фигуре фантазије попут оних
представљене у видео играма и ЦГИ филмовима.
Ниједан гностички спис који је преживео не указује

како изгледају, чак и наговештајима.
Међутим, различити древни митови - из Кине,

на пример - обилују сликама „неба
змајеви. "
Индијски мит описује натприродне моћи

у облику Нага, огромних змија.
Такве исконске слике прилазе опису

Аеона сматрали за оно што физички сматрају
су: плазма плазме.

Плазма је ослабљено стање материје
може се упоредити са наелектрисаном паром.
Еоне се може замислити као незамисливо масовне

бујице плазме, за које се сада зна да су основне
медијум енергије који прожима космос.
У ведским учењима плазма се назива акаша.
Аурора Бореалис или Северно светло је

затамњени приказ таласа плазма
зрачење.
Плерома или галактичко језгро је вртлог

такве струје, претежно беле, али променљиве
са обојеним нијансама које одговарају стањима

емоција и узбуђења које осећају Генератори.
Никада нема једног Еона у галаксији

језгро.
Плазмичка поља су поларизована, састављена од

две различите силе које међусобно делују.
Слично, Еони су родне, њихове сексуалности

који се састоји од бинарног флукса.
Женски Еони се могу назвати Девс, а

мушко, Зурас.
Ове космичко-креативне моћи су потпуно живе,

способан за намеру, осећање и перцепцију,
и способни да међусобно комуницирају

звучни и светлосни сигнали.
Бинарна или дијадна енергија имају функције

језгра и омотача.
Зуре обезбеђују покретачке језгре струје,

Деви пружају омотаче струје које
окружи их.
Њихова величина далеко превазилази нашу
Сунчев систем.
И језгро и омотач непрестано дрхте

пулсирање плазматског пражњења, међусобна интеракција,
ширење и скупљање.
Аеони се грче и плешу попут змија за парење,

али имају и стања мировања.
Њихова суштина је стални ток живота

светлост, акаша.
Гностици су идентификовали људски геном као антропос,

или шаблон Антхропос.
То је нацрт људске врсте.
То је производ активности два генератора,

Тхелете („Намерно“) и Сопхиа („Мудрост“).
Они су „божански родитељи“ човека

врста - али тачније, наш космички
дизајнери.
Упоредни су са уметницима и научницима

који су поставили експеримент, а не родитељи
који затрудне дететом полним односом.
Ипак, Еони имају свој еквивалент

на сношај.
Енергичним парењем стварају се близанци

завојница тачно као што то чине змије за парење.
Астрономска фотографија је ухватила облике

налик на двоструку спиралу ДНК.
Субстрат ДНК, нуклеинска киселина, постоји

у свемиру на галактичкој скали, не само
у нашем копненом станишту.
У плесу одушевљења, Сопхиа и Тхелете

обликовати Сингуларност на начин који му одговара
њих.
Њихово стваралачко блаженство избија капљицама росе, „љубави

зној богова “.
Тачке росе извиру из њихових тела

сакупи у стојеће поље које личи
корална решетка.
Због својих задржавајућих својстава, ова решетка

могу бити кодирани са посебним особинама, квалитетима,
вештине интелигенције и воље, тако да

кондензује се у геномски шаблон,
план за врсту.
На овај начин, повезани Аеони конфигуришу

шаблон ентитета, врста која ће тек бити,
антропоса.
Материјална основа геномског предлошка

дизајниран у Плероми је управо онакав какав се појављује
у природи на Земљи.
То је хемијски супстрат, нуклеинска киселина.
Својства антропског предлошка осмишљена

Сопхиа и Тхелете су коначни и прецизни.
Геномска шема на бази киселина има седам кола

плус једно коло за балансирање и интеграцију,
саттва.
Овај композит је калибрација антропоса.
То је космички извор „људског потенцијала“

то долази до изражаја када је антропин
врста се појављује на повољном станишту.
Порекло и основа природног живота је галактичко

живота, поља плазме натприродне виталности
генератора.
Недавни напредак астрофизике - углавном

наћи у јеретичкој парадигми Електрика
Универзум/космологија плазме - потврдите то

спољашњи космос напредује животом.
У галаксији има воде
простор, неки од
сакупљала се у маглинама, огромним звезданим облацима.
Нуклеинска киселина, супстрат и преносилац

медијум генетског кода, постоји у спољашњем
простор, генерисан из живе плазме

галактичка језгра.
Плероми су извори суперживота,

натприродна виталност.
Само супер-живот може родити природно

живот.
Резиме
Епизода 2 детаљно описује начин на који је оглас креативан

плес Еона, Дева и Зураса, мода
шаблон живе врсте.
Цела заједница Еона у Плероми

сведоче овом догађају, иако само два Еона
предузмите га.
Све у космосу је материјално, супстанцијално.
Галактичко језгро је плазма вртлог који се састоји

светлеће материје конзистенције
течног бисера.
Дубоко је блистав, али мекан, са текстуром

марсхмаллов.
У основи бела, поприма суптилне нијансе у зависности
о побуђивању Еона.
Буквално се црвени од емоција

богови и богиње у игри.
У природном свету на Земљи, љуска аболона

(седеф) приказује обојеност и
суптилни сјај који веома подсећа на

бојење Плероме.
Опис догађаја у галактичкој области

језгро извучено из гностичких списа то доказује
ти древни видовњаци су имали способност опажања

на макрокосмичком нивоу.
У школама јоге ведске Индије такав окултни

моћи се називају сиддхи, дословно „достигнућа“.
Један пример који доказује да су сидхије стварна конзерва

може се наћи у Аутобиографији једног јогина (1945)
аутор Парамаханса Иогананда.
У 14. поглављу он описује своја постигнућа

блажене космичке свести, самадхи,
проширујући се у директну визију спирале

галаксије.
Иоганандино космичко осветљење припада

у категорију мистичних стања која се често дефинишу
као „Самоостварење, свест о Богу,

космичко јединство “, и многи други термини.
Међутим, карактеризација таквих стања

паранормалне свести обично искључује
способност опажања на космичкој скали.
Напротив, наглашава „сједињење са Богом“

или „јединство Бога и Себе“ у апстракту
начин, сугеришући да се ради о бестелесном стању,

ван тела, нематеријално и без садржаја.
Помно проучавање древне традиције ведске јоге
показује, међутим, да самадхи има два облика:
са садржајем и без садржаја.
Самадхи са садржајем укључује читав спектар

визионарских искустава која могу да укључе све
природна чула, слух, додир, мирис,

чак и укус, као и вид.
Гноза је техника налик јоги за директно

искуство читавог космоса кроз
природни факултети.
Обучени мистици који су напустили гностичке списе

о активности Аеона у Плероми заправо
био сведок те активности у измењеним државама.
На пример, одломци у Наг Хаммадију

књиге тврде да Плерома има мирис.
У децембру 2015. године најавили су астрофизичари

„невероватно откриће“ ИРАМ радија
телескоп са Стрелцем Б2, облак гаса

у срцу Млечног пута, засићен је
са истим хемикалијама које дају воће, вино

и цвеће са својим карактеристичним мирисом, и малине
њихов укусан укус.
Закључили су да галактичко језгро мирише

попут рума, јер је направљен од етанола
помешан са другом киселином.
Магијски гностици који су основали Мистерију

Школе су биле успешни видовњаци
Ведски мајстори, али имали су више заједничког

са домаћим шаманима из многих култура
аријских народа.
Прави шаман може користити нормална чула
за приступ натприродном.
Пробојно истраживање заговорника

Електрични универзум/космологија плазме (Тхундерболтс
Пројецт) пружа чврсте доказе о активности

Биркеландских струјања широм Универзума.
Ове струје састављене од плазме

дијадна структура цилиндара течности са
струја језгра и омотач који се окрећу

један против другог.
То је управо деловање еонског поларитета

Девса и Зураса попут Софије и Телете.
Космологија ЕУ представља запањујући додатак

гностичкој космологији иако су научници из ЕУ
још нису дошли до тачке да признају

та плазма може бити жива, осећајна, намерно,
емотивно активан и интелигентан на неки начин

сличне животињама на земљи, али наравно
у знатно већим размерама.
Опис Плеромске активности у епизоди

2 и другде у ФГС -у је резултат
праве мистичне вештине.
Доказ да визионарске моћи нису фантазија

долази у доказ о томе шта је оснивање
Гностици су видели и осетили, опис они

отишао у свет.
Даљи доказ долази из такве потврде

како је овде цитирано.
Потврда која је обилна и расте.
Гноза је ноетичка наука, али и шаманска

пракса.
Резултати мистичног истраживања природе
а космос у великој мери зависи од извршавања
та пракса на исправан начин.
Трећа епизода: „Заштита и пројекција“
Сви Еиони у Плероми помно посматрају

како Софија и Телет стварају човека
геном, антропос.
Њихово учешће је екстатично, попут

отицање гл
орус који се бави песмом славља.
Замашним покретима окружују парење

Аеонс.
Њихово узбуђење избија у значајним рафалима

звука, огромних акустичних таласа.
Цело друштво Аеонс -а плеше и пева

да прослави ово достигнуће.
Они се уједињују око шаблона и колевке

то у заштитној решетки.
Да би употпунио своју заштиту, још један Аеон,

Цхристос („Миропомазање“), засићује
геномски шаблон са плазмичним гелом који делује

као заптивач.
Геном захтева посебна својства

гемирања тако да када се развије у
организам ће имати ћелијску отпорност

да задржи своје виталне границе.
Акција помазања Аеон Цхристос

такође даје геному врсте капацитет
да живе у складу са другим облицима живота.

Она усадује кључни атрибут симбиозе.
Сада је предложак Антхропиц спреман за пројекцију.
Делујући као једно уједињено тело, пројекат Аеонс

то изван граница галактике
језгро.
Помоћу усмереног зрака отварају иглу

канал на граници Плероме.
Одатле га пуштају у галактику

удови где се може појавити у планетарним световима.
Плерома је подручје бесконачних могућности,

језгро домена.
Иза њега у галактичким краковима налази се Кенома,

царство коначних могућности.
Небројене звезде, маглине, кугласта јата,

а планетарни системи испуњавају огромне домете
спиралних кракова.
Међу овим планетарним системима, неки ће пружити

повољно станиште за Антропосе.
Пројектовани шаблон подсећа на желатинозни

грудва, попут мријеста жабе.
Он протиче кроз галактички простор према

трећи крак галаксије Млечни пут.
Затим се спушта у молекуларни облак,

маглина Орион, М 42.
Тамо се слеже и шири у огромну суспензију

нуклеинске магле, попут узорка росе
паукова мрежа.
Проширење
Број Еона у језгру нашег локала

галаксија је несигурна, различито се процењује као
12, 30 или 36 у гностичким списима.
Акција коју су предузеле њих две, Софија

и Тхелете, подржавају сви остали.
Дизајн и калибрација Антхропоса

одвија се у огромним размерама, изван људског
зачеће.
Звучна и луминална активност у језгру је

огромна оркестрација бујичних сила,
песма и плес космичких богова и

богиње.
Еони имају различите моћи и старости.
Старији, зрелији Еони су старији

у плеромској заједници.
Извели су безброј експеримената

у стварању света и стварању врста.
Они знају да ће се лансирати нова врста

у галактичке руке захтева заштитну
штит, решетка упоредива са љуском

семе.
Биолошка плазма затворена у такву љуску

назива се пропагула.
Према широко прихваћеној теорији о

астрономска биологија, „директна панспермија“,
свемир је густо засејан таквим пропагулама.
Семе живота које потиче из Плероме

плутају кроз свемир у затвореном стању
до тренутка када падну на плодно тло,

пријатно окружење прилагођено животу
Планета.
Таква будућност се може очекивати за

Антропски геном.
Гностици су назвали Еоне према њиховом
изузетне атрибуте, особине обележавања, или
њихове уочене функције.
Обиљежја Софије и Телете су

мудрост и намера.
Дакле, људска врста је њихово дете

божанске космичке особине.
Аеон Цхристос је тако назван због својих

јединствена функција: помазање, засићење.
Чин помазања је нешто прецизно,

попут дестилације у хемијском процесу, или
попут фотосинтезе.
То је чудо натприроде, али потпуно

материјал као и сваки процес у природи.
Помазање или гемирање је процес који

припада подједнако природном животу и божанском
супер-живот.
Осигурава да се организам састоји од ћелија

моћи ће да одржи своје ћелијске границе,
да се држи за кожу.
У другом ефекту, он усађује читаву целину

организам са инстинктом за симбиозу па
да може успоставити везе са другим организмима.
Повезивање и везивање резимира дизајн

моћ Еонског Христа.
Плерома има јасну границу, тзв

стаурос или хорос (хоризонт).
Упоређује се са границом жуте боје

жуманце јајета.
У космичком смислу, Плерома је жуманце са

јака гранична својства, видљива у језгру
формирање спиралних галаксија.
Граница галактичког језгра је чврста

али порозан, попут жуманца.
За пројектовање нове врсте за размножавање,

еони распоређују усмерени зрак кроз
Плеромска граница.
Отвара привремени канал за геном

шаблон за прослеђивање споља.
Овај уређај налик на иглу је привремена структура

топи се као леденица кад има
послужио својој сврси.
Он ослобађа геномско семе у материцу

галактичког простора изван Плероме, у
начин на који се може убризгати сперматозоид

јајна ћелија помоћу пипете за вештачку оплодњу.
Плерома је домен бесконачних могућности,

али постоји и домен коначних могућности:
Кенома, галактички кракови.
Те масе иве структуре су испуњене материјалом

тела у различитим фазама развоја:
млада сунца, стара сунца, пролазне комете, маглина

облаци и велови, планетарни системи различитих
врсте и старости.
Кенома садржи све материјалне ефекте

експеримената спроведених над немерљивим
времена од стране Генератора у галактичком језгру.
Такође садржи огромна поља крхотина, прашине,

и пепео, остатак из претходних светова.
Овај распаднути остатак је сировина

за формирање нових планета.
Само планете могу обезбедити станиште за облике живота

дизајнирано да изгледа као мала микробна тела
и велика животињска створења многих врста

укључујући гмизавце, птице, инсекте и рибе.
Животињска бића са главом за концентрацију

интелигенција и удови за покретљивост, мора
имају одређену врсту домаће базе, сличну земљи

Планета.
Морају превладати јединствени атмосферски услови,

и наравно, потребна им је вода.
У Кеноми, безброј планета налик земљи

настају и непрестано се растварају, попут мехурића
у раствору сапуна.
Када се пропагуле из геномског предлошка померају

у атмосферу таквих светова, организама
изронити.
Маглина М 42 у сазвежђу Орион

је видљиво голим оком.
Заправо, Ловац Орион је вероватно

најлакше препознати од свих сазвежђа,
због поравнања три звезде у

појас мушке фигуре коју представља.
Лево и доле од прве звезде је

мрља, традиционално узета да приказује
мач на Орионовом појасу.
Та мрља је М42, Орионова маглина.
Покрива огромно подручје, много веће од

димензије Сунчевог система.
У срцу маглине је изразита формација

од четири звездице, Трапезијум, који може бити
виђен далекозором велике снаге.
Распростире се по огромним крајевима Трапезијума

је жива супстанца антропског генома:
као роса на пауковој мрежи.
Четири композитне звезде Трапезума

пружају структуру попут разбоја где се
геномска супстанца сакупља и станује.
Из Трапезијума теку плазматични токови

непрекидно кроз свемир носе
пропагуле антропоса у галактичку

регије у које на крају могу доћи
планетарни систем који им одговара.
Резиме
У 3. епизоди постаје очигледно да неки

детаље о Плеромској активности о којима је известио
Гностичке видовњаке не треба одбацивати као лажне

фантазије или мистичне илузије, без доказа
основа.
Напротив, педантан опис

ових активности које долазе од гностика
открива како су успели да открију еквивалент

на биолошке процесе који се дешавају у галактичкој области
ниво.
Њима природа на Земљи и натприрода

изван Земље формирао континуум.
И у том континууму све је живо,

анимирани.
Живот се може родити само из живота, не и из

неживог или неорганског.
Неорганском постоји место у гностичком
космологије, што ће се видети у предстојећим епизодама.
Међу многим лепотама Пале богиње

Сценарио, то је нарација која указује на човека
пажњу директно на људско порекло.
Онима који науче нарацију то долази

као шок потпуног страхопоштовања да знате да можете
заправо погледати у ноћно небо и видети где

наша врста потиче.
Локализација се налази у М42, маглина у

Орион, ловац.
Људска врста каква се данас појављује на Земљи

настао из пропагула које су струјале из
М42 и посејани на матичној планети.
Једна од древних школа мистерија,

назван по Орфицима, регистровао ову чињеницу
на светом предмету пронађеном у Петелији, на југу

Италија.
Таблица Петелиа (око 400. п. Н. Е.) Је мала

квадрат златног листа који је дат као амајлија
онима који су прошли одређену иницијацију,

чинећи их блиским са Гнозом човека
порекло.
Натпис каже:
Ја сам дете земље и звезданог неба,
али моје порекло је само на небу.
Ви сами то знате.
Четврта епизода: „Једнострано сањање“

У галактичким краковима, планетама, кометама и
звезде настају и растварају се над непроцењивим
временски периоди.
Зрнати материјал спиралних кракова је

дема: густи низови елементарних материја.
Састоји се углавном од микроскопске прашине

остаци бивших светова, који се стално рециклирају
у нове светове, укључујући планетарне системе.
Такви системи су космичка станишта која пружају

услови за вишеструке облике живота да
настати.
Они су планетарне лабораторије за експерименте

са различитим новим врстама које је пројектовао
еоне из галактичког језгра.
Закони физике у Кеноми, галактичкој

руке, разликују се од оних у Плероми,
језгро.
У чуду над њеном „дизајнерском врстом“,

Антропос, Еон Софија посматра
геномски шаблон смештен у М 42, Орион

Маглина, попут бебе која рађа у материци.
Са великом забринутошћу предвиђа како ће то бити

развијаће се.
Када се врста пројектује, Еони то раде

не мешају се у његов развој.
Њихово интересовање за сваки њихов експеримент

почетак остаје одвојен
, неовлашћено - са
неки ретки изузеци.
Они дозвољавају експерименту да се развије

сопственим условима, у слободи.
Пустили су га да се одвија без предвиђања или утицаја

њен исход.
Такви су еонски протоколи.
Време за Генераторе траје безброј

милијарде година, далеко изван домета
мерење човека.
Ипак, он се повећава пропорционално са

људско време: један дан за галактичке моћи
јавља се за 26.000 година.
Током многих еонских дана, на милионе

године, заједница Плерома посматра
сејање антропског генома у различитим

планетарне лабораторије.
Посматрају како пропагуле клица

плазма одвојена, један по један и у групама,
да се кроз њих проносе плазматске струје

међузвезданог простора све док се не спусте у
повољно станиште, планета налик земљи.
Експеримент заиста почиње када врста

настаје, поприма животињски облик и ствара
домен за себе, одговарајући на специфично

услови матичне планете.
Његово понашање открива како испуњава своју задужбину

- или не.
Заједно са својим колегом, Тхелете, и

остале еоне, Сопхиа проучава ово дугорочно
процес настајања.
Галактичке моћи помно прате како

експериментална врста постиже своје унапред осмишљено
формира и затим се понаша према тачној
калибрација која га дефинише у еволуционом
услови.
Преко милиона година, што за њих јесу

само месец дана виде како долазе антропоси
до изражаја у девет различитих светских система,

девет планетарних лабораторија које се налазе овде и
тамо у галактичким рукама.
Радећи тако, примећују нешто необично: свако

време када геном постигне животињски облик у а
планетарна лабораторија, на крају експеримент

иде наопако.
Нешто изазива понашање антропоса

да постане нестабилан и несталан тако да га
ради против себе.
У девет случајева експерименти се руше.
Софија је најмлађи од Еона у

Плерома.
Никада раније није дизајнирала врсту, она

је збуњен овим исходима.
Сваки пут када експеримент оде ван курса, она

осећа све већу забринутост.
Зашто, пита се она, не пређе на своје

оптимални израз?
Како то да њена дизајнерска врста не успева

у изражавању обдарености својих вештина?
Овакав развој догађаја, поновљен девет пута,

почиње да узнемирава богињу мудрости.
Осећа се одговорном за инфериорне резултате,

али немоћан да учини било шта по питању тога
догађај.
Све већа збуњеност је тера да слика
како је сваки експеримент могао проћи другачије,
да је могла да интервенише - глума

против Еонских протокола.
Али постоји изузетак од протокола.
Софија је то знала посматрајући геномске експерименте

покренули други, напреднији Еиони.
У неким случајевима су се одлучили за напредније

техника интервенције: аватарско силазак.
Омогућава Аеону да се спусти са Плероме

и унесите поставку експеримента.
На тај начин Аеон поприма анимирани облик,

некакво створење способно да у томе наступи
специфично станиште.
То створење, аватар, наставља даље

делујте на проблем или грешку у експерименту
и исправите га.
Аеон Сопхиа се не практикује у аватарици

силазак.
Па ипак, осећа се страсно приморана да интервенише

из љубави према ономе што је осмислила.
Дакле, она чини следећу најбољу ствар у себи

моћи: примењује проноју, еонску моћ
намере, на својеврсну пробну вежбу.
Прегледавајући срушене експерименте један по један,

она слика како би то намеравала
интервенисати и задржати врсту на путу до

његов највећи успех, оптималан израз
својих обдарених вештина.
Свих девет пута Софија замишља специфичност

чин аватарског порекла какав би она имала
извела, да је знала како се то ради.
Интензитет концентрације на ову вежбу

спасења одвраћа Богињу Мудрости од
остале Еоне, укључујући Тхелете.
Апсорпција потребна за њихово решавање

девет сценарија, све сама по себи, почиње
изолујте је.
Са сваким инцидентом све дубље се бави

њена моћ сањања, примарно креативно оруђе
једног Еона.
Укључује се у судбину антропоса,

њена дизајнерска врста.
Она не дели мајчинску бригу

са својим колегом, Тхелете.
Уместо тога, она се на томе задржава независно.
Уобичајено, Аеонс се понашају дијадлички, као што су она и

Алете је то урадио приликом дизајнирања антропика
геном.
Софија сада почиње једнострано, потпуно да сања

сама.
Њен континуирани преглед погрешног развоја

антропоса наводи Софију да тражи
узрок кварова.
Живо се сећа како су она и Тхелете имали

„Супер-дозирао“ Антропос тако да га
поседује генијалан потенцијал.
Њихова калибрација за геном је подешена на

висок стандард перформанси.
Сада се Софија пита није ли геном прилагођен
превисока, улажући врсте у капацитете
није могла адекватно да контролише или чак обузда.
Њена жеља да манифестује генијалну врсту може

произвели нешто попут безобзирног чудовишта.
Софију шокира разматрање тога на њеном експерименту

укључује чудо толико надарено да не може
управља својим превеликим талентима.
Драматичан неуспех девет Антхропиц -а

сојеви изазивају дубоку чежњу у Софији.
Она се концентрише на искључење свега осталог

на спектаклу антропског предлошка
угнежђен у М 42 у галактичким краковима.
Тамо меко светли, жућкаста мрља се испира

са магентастом бојом и ошиљеним младим звездама.
Привлачна привлачност тог космичког погледа постаје

неодољив.
Узбуђује божански ентузијазам Еона,

њена ентимеса.
А кад се једном узбуди, претвара се у вриштање

висина тона.
Принуда да се помогне њеној проблематичној врсти

коначно руши све границе уздржаности.
Он води Софијино тело бујичним струјама

споља изван граница галактичког језгра.
Снага њене жеље да интервенише

следећи експеримент тако да не иде
ван курса премашује све резервације.
То је понире кроз границу

Плерома и споља одлази, избија
огромна светлосна перјаница у мраку

материја галактичких кракова.
Овај догађај је пад Богиње Мудрости.
За извршење овог безобзирног чина страсти,

Софија се назива пруникос, нечувена, одважна,
усуђујући се да прекорачи правила.
Проширење
Планетарни системи су лабораторије за Аеониц

експерименти.
Иако су Еони живи-заиста, супер-живи

- и органски на свој начин, анимирани
стваралачки живот не настаје на Плероми.
Ни звезде, иако је супстанца

еони су звездани материјал.
Плазмични бујице „небеских змајева“

састоје се од звездане материје у сировом искону
стање, упоредиво са тесто за колаче у миксеру.
Слично, нуклеинска киселина, супстрат за

калибрација врсте, постоји у Плероми
али не претпоставља дискретне облике живота.
То се дешава само са Аеониц пројекцијом

доводи до засејавања врсте у настањиву
свету, попут планете налик земљи.
Еонска супстанца је попут истопљеног бисера.
Порозан је попут нугата.
Има необјашњиво својство бесконачности

густине и нулте масе.
Тежина не постоји у Плероми и

ни гравитација, само лакоћа.
Сходно томе, средиште спиралне галаксије плута.

Насупрот томе, масивна структура
спиралне руке су тешке, пондерисане материјалом
физичких светова, укључујући астрономске

тела попут сунца, комета, планета.
Тела која се непрестано формирају и растварају

у Кеноми на крају имају исту основу
у дема: густи низови елементарних материја.
Ово је гранулирани материјал, космичка прашина и

пепео, спојив са водом и формира органски
једињења.
Постоји стара изрека: „Млинови

богови мељу споро, али мељу прекомерно
добро. ”
Ово је добро као и сваки научни предлог

то би се могло предложити да се објасни механизам
сталног рециклирања у ручицама зупчаника

галаксије.
Плерома је попут посматрачке кабине за

научници који прате експерименте
поставили за отварање изван штанда у

контролисано окружење.
Нормално (према протоколима)

не напуштајте кабину и уђите у експеримент
у току.
Да су то учинили, не би имали
задовољство је видети како се експеримент одвија
под сопственим условима.
Аеони спроводе експерименте према

закони слободе и спонтаности.
Али они такође могу да направе изузетке.

Другим речима, слобода придржавања протокола
на добровољан начин уравнотежен слободом
да их се одрекне.
Антропична плазма се таложи у маглини

облак М 42, али ту не остаје
у статичком стању.
Природно је плазма различите врсте (геном)

интерактиван са плазматским токовима који се повећавају
све кроз Универзум.
Нигде нема празне празнине.
Све у Универзуму припада

велико ткање електричних поља таласало се свуда
Биркеланд струјама.
Астрономи данас описују ове струје

као нитасти, и потврђују тај опис
по фотографијама.
Такође су открили и фотографисали

друга главна формација плазме, проширена поља
или велове, попут маглице Вео у сазвежђу

лабуда, Цигнус.
М 42 је такво поље.
Пропагуле врсте ће на крају

скренути у ток и ток Биркеланда
даље од свог места гнежђења.
Као жир који падне у поток да буде

преноси низводно где се може испрати
плодно тло и изданак.
Тек када је геном врсте засејан у

повољно станиште може ли ницати у животињу
својствен његовом дизајну.
Аеони су то приметили девет пута

у различитим поставкама налик земљи
галактички кракови у близини Орионове маглине.
Ове планете сличне земљи нису биле претходне

верзије земље на којој живе људи
врста данас.
То су биле друге земље, матичне планете за друге

варијације појединачног генома, антропоса.
Људски живот изведен из тог специфичног генома

већ је дошло до изражаја другде у
ову галаксију.
У ових девет наврата, међутим, нешто

погрешио.
На крају су се те људске животиње понашале

гуа
начин који је изазвао експеримент у њиховом окружењу
да се сруши.
Односно, некако нису успели

највише своје божанске задужбине и донети
то то суццесс - успех дефинисан као цветање

потпуног остварења „људског потенцијала“,
манифестује у складу са својим стаништем.
Богиња мудрости је млади Аеон за поређење

Телету, који је прилично старији, и „ветеранима“
Плероме, много старији.
Старији Еони покренули су безброј експеримената,

док је Софија релативна почетница.
И, испоставило се, она је нешто од тога

новајлија, склона да делује самостално.
Заједно са Тхелете, дозирала је човека
геном са скупом вештина идеално дизајнираним за
произвести самоостварење на генијалном нивоу.
Посматрајући девет експеримената који су се срушили

на овај или онај начин, Софија је то схватила
супердозирали су Антропосе.
Сходно томе, показало се да није способан за руковање

сопствени таленти у њихову потпуну корист.
Ова ситуација ју је толико забринула да се повукла

у себе да размисли о томе, и питала се како
да га поправи, одвајајући се од другог

Аеонс.
Чинећи то, препустила се једностраном сањању.
Гледајући старије Еоне, Софија је знала

о техници коју користе, аватарско порекло.
Омогућава им изузетак интервенције

у божанском експерименту у току.
Механизам аватара је нека врста виртуелног

тело пројектовано у лабораторијско окружење
где треба да се изврши интервенција.
Створитељски или органски облик аватара

могу бити слични људима или териоморфни, узимајући
облик животиње.
Али Сопхиа није испробала ту технику.
Недостајало јој је праксе, па није могла да предузме

то по вољи.
Ипак, замислила је како би,

ако је могла.
Са сваким инцидентом где се замишљала

притећи у помоћ свом проблематичном детету,
интензитет њене жеље за укључивањем
продубљен.
Коначно, Софијина жеља да интервенише надјачала је

њеној.
Више није могла беспомоћно гледати у

ембрионални облик антропоса уколењен
М 42, и обуздајте њену страствену бригу

за своју будућност.
Њено бујично плазмично тело у својој целости

одговорио је налетом божанске ентузијазма
ентузијазам.
Талас ју је повукао до крајње границе

Плероме и натерали је кроз њу.
Софија је избила као огромна плазма

светлости и парено бочно преко
галактички кракови према М 42.
Поставка епизода од једне до четири

ФГС је Плерома, галактичко језгро.
На крају четврте епизоде, прича

прелази на догађаје изван Плерома.
Софијин изузетак од еонских протокола је

један од оних запањујућих инцидената у светом
приповедање.
Записи Наг Хаммадија чувају конциз

изјава за протокол о једностраном сањању:
„Јер није воља Зачетника

дозволити да се било шта догоди на Плероми
осим сизигије “.
Валентиново излагање, 36.25
Сизиги је чудна грчка реч коју користе астрономи

за коњукцију небеских тела.
На једноставном енглеском, спајање, упаривање, подударање.
Преферира Оригинатор у односу на Генераторе

рад у паровима (дијаде) је, опет, још један
тих романа, запањујућих представа које долазе

на пажњу у учењу приповедања.
То је преференција, а не строг закон.
Док Еиони остављају своје експерименте слободним

да се развијају по сопственим условима, па је и Оригинатор
оставља Аеонима слободу да следе овај протокол,

или не.
Креативна слобода је инхерентна у темељу

универзума.
Девет експеримената сведочених са Плероме

су приказани у машти Веда
видовњаци, риши, као Девет инкарнација

од Вишнуа.
Пад богиње мудрости је астрономски

чињеница описана митопоетским језиком.
Гностички мит описује догађаје који заправо

се догодило у матичној галаксији.
И може се доказати да овај опис

у свом пуном обиму и детаљима је тачан,
поткрепљено доказима.
Опсежно истраживање Тхундерболтс пројекта

(ЕУ/плазма космологија) нуди високу резолуцију
фотографије плазма млазова који избијају из галаксија.
Овај феномен је до сада добро утврђен.
Пад богиње мудрости је плазма

млазна ерупција.
Епизода пет: „Зона утицаја“
Софијино урањање у галактичко оружје производи

бизаран непредвиђен ефекат.
Утицај супер-живе Плеромске светлости

на дема је изузетно насилан.
Њена бујична сила прска по трећој

руку попут удара ватрогасног црева
пешчана плажа.
Али оно што експлодира из црева више личи

хладна, блистава пенећа лава од воде.
Материјал Кенома обично није уобичајен

доживе овакав утицај.
Изазива насумичну звезду, планету или комету

у захваћеном региону одбити, ако
не распада се одмах.
Овај поремећај је колосални, али јесте

чађ и пепео у зрнастом облаку дема
који преузимају највећи терет утицаја.
Софија у почетку не може да рачуна шта се дешава.
Са локалитета Плерома, приметила је

многи
експерименти, али ниједан не укључује Аеон
изолован у директном урањању у дема.
На тренутак је ошамућена да се нађе у себи

непозната територија галактичких кракова
где су услови, закони и својства

физике су различите.
Њена плазмична супстанца је живахна и порозна,

попут пене, иако бескрајно густа.
Густина дема је нова сензација.
Тежак је и оптерећује.
Висока компресија изазива неку врсту парализе

што омета њене кинетичке силе.
И осветљење простора изван

Плерома је такође непознат догађај.
Аеон до сада никада није посматрао

светлост у галактичким краковима у непосредној близини.
Не погађа је као светлост, већ облик

сенке која блиста и блиста са а
метални сјај, наговештај рептилске коже.
Не чује познати звук.
Славно мантричко звоњење Еона

је одсутан.
Уместо тога, постоји храпав круг

смола, попут шкрипања цепања метала.
Како јој се опажа перцепција, прва ствар

Сопхиа види да је настао ударни кратер
од њеног понирања.
Изгледа као велики мехур подељен на два дела

делова, један већи од другог.
Она је и у балону и, у неким, узнемирујућа

Успут, она је то.
И балон такође има мехуриће.
Осећај да је прекривена избочинама

као брадавице удара у њено поље пажње.
Такође, на њеном Аеоницу постоји замрачујући гипс

осветљеност.
Не у унутрашњости где је потпуна белина

опстаје, али пузи по ивицама
зона удара.
Осећај који јој даје је мрачан и језив.
Сада се појављује спектакл акције који се шири

свуда око ње: симетрични таласи који гледају
замрзнути попут металних трака, а ипак се померају.
Ово је талас њеног утицаја у основној

питање дема.
Таласи се множе у фракталном понављању.
Где год се таласи шире, гребенају и пуцају,

појављује се облик.
Увек истог облика, који се понавља.
Не облик живог бића као што је

безброј животињских врста дизајнираних у
Плерома.
Уместо тога, неживо биће које личи

побачени фетус.
Призор је чудан и оштар, за разлику од свега

чак и Аеон може замислити.
Па ипак, Софија у томе препознаје привид

нечега што она зна: ембрионална фаза
антропоса, људско створење она и

Тхелете дизајниран у Плероми.
Бескрајно произилазе из фракталног ширења

у зони удара, ови облици возе таласање,
а истовремено се валови шире

форме.
Као што Сопхиа помно посматра, наказни ембрион

изгледа да се претвара у други облик, попут а
морски коњиц.
Као да су таласи таласи састављени од облика морског коњића

без разлике између таласа и чега
јаше их.
Овај спектакл изазива тотално чуђење

и доводи Софију у повишено стање
пажња.
По први пут, Сопхиа се јасно региструје

размножавање неорганске врсте, Архонти.
Тако долази до нежељеног ефекта њене бочне стране

уроните у галактичке руке: спонтано
стварање неорганске врсте.
Са све већом моћи пажње, Сопхиа

гледа спектакл око своје смене, као
ако као одговор на откривање.
Уз налет попут брзе одлазеће плиме,

зона удара се раствара и она је поново добија
бујични сјај.
У трену, фрактални океан морских таласа

бледи.
Она је слободна и јасна, споро се окреће

тачка задржавања у галактичким краковима, недалеко
из маглине Орион.
На овој локацији она држи идеалан положај

да размишља о предмету њеног преданог интересовања,
њена дизајнерска врста, Антхропос.
Али Софији се не штеди тренутак да се задржи

на тај величанствени призор, због онога што се дешава
следећи.
Високи метални прстен њеног удара

сада се враћа, појачан.
Она усмерава своју пажњу на то и одмах
лоцира свој извор: мутни ројећи се облак
која је настала повлачењем плиме и осеке

фракталног мора.
Нови архонти су одбацили своје раније

изглед као да је само карапс,
хризавца инсекта.
И заиста, мрачна, оштра маса која сада

изгледа да је хорда налик инсектима.
Архонти су се претворили у рој небеских

скакавци.
Рој се агресивно уздиже без смисла

или наручите, непрестано емитујући оштар метал
звук.
Софија не може равнодушно посматрати овај догађај.
Она не може игнорисати или избећи напад

на њу помоћу поља сила које је потпуно страно
њена еонска свест.
То представља монументалну дистракцију, повлачење

њена пажња од М 42.
Како може поступити да угуши ужасан метеж?
Континуирано посматрање открива да је ово аберантно

врста нема обавештајну интелигенцију и
нема своје воље.
Архонтима недостаје креативна интелигенција,

и енноиа, намера.
Њихово ментално поље је избезумљено и фрактично.
Ипак, они доказују доказе о

менталитет ума-кошнице.
Стога поседују колективно поље

пажња.
Овај атрибут пружа Аеону прилику

да их контролише.
Софија плијени пажњу роја и

преузима команду над њим за и
нстант.
Својом еонском снагом проноје, она се ослобађа

искра интелигенције у уму архионске кошнице.
Она позајмљује Архонтима оно што они немају

урођено поседују, својства својствена
све што је заиста живо: аутопоеза, самоорганизација.
Ова акција је привремена, јер она то схвата

неће знати шта ће са таквом интелигенцијом.
Без обзира на то, јер је већ затруднела

друга тактика за управљање овим заразним упадом.
Оно што она следи је мајсторски подвиг

манипулација.
Архонтима недостаје способност стварања или

конструисати, али Софија то оштро примећује
нису потпуно лишени вештине или инстинкта.
Њихово понашање показује да они заиста поседују

један изванредан капацитет: имитирати.
Архонти су миметичка врста.
Сваки ентитет у роју ради тачно шта

други раде.
Софија види како може да промени ово понашање

у њену корист.
Пошто је примио викарну дозу Аеоница

интелигенције, Архонтима се сада може управљати
о току активности.
Циљ је једноставан: заокупити њихову пажњу

и одвратити их од тога да јој одврате пажњу.
Тактика је такође једноставна: дајте им нешто

да раде са њиховом позајмљеном интелигенцијом!
Опет применом проноје, Мудрости

Богиња пројектује слику у кошницу
цимског дизајна у Плероми, величанствен
обрасци лепоте и симетрије.
У галактичком језгру бујице божанског сјаја

плес у вечном покрету, мешајући и раздвајајући
у калеидоскопским пулсацијама наџивота.
Софија пружа Архонтима то величанствено

приказ за имитацију.
Одмах се небески скакавци конвергирају

на основу њихове примарне активности, мимесис.
Они укључују искру креативне интелигенције

позајмљена од Софије да понови оно што открива
њима.
Тактика делује.
То ослобађа Софију од узнемирености коју су наметнули

на њеном пољу пажње.
Архонти су још увек у близини,

али сада може да се суочи са својом ситуацијом
ослобођен тог бизарног упада.
Богиња мудрости скреће пажњу на

антропски предложак угнежђен у маглини
Ориона као новорођенче у колевци.
Немерљиви векови су само дани у животу

Еона Софије.
Дуго се задржава гледајући на Антропоса,

њена дизајнерска врста.
Радећи тако, враћа јој се сталоженост.
Њена бујична супстанца опоравља се од

шок удара.
Сада може уживати у одређеној мери урођене хармоније.

Њене змијолике струје сада се скупљају
у вртлогу.
У складу са танкоћом галактике

рука, вртлог се изравнава.
Постепено се затвара, дозвољавајући

Аеон -а за прикупљање и очување пуног материјала
низ њених еонских животних снага и капацитета.
Сместивши се у равнотежу, Софија поприма облик

од Уробороса, змија једе своје
Реп.
Сада, коначно, може да скрене пажњу

шаблон Антхропос уграђен у М 42.
Тако Аеон осигурава њену територију у

галактичке руке, слободни да размисле шта да раде
следећи.
Али њена ситуација није тако сигурна колико би могла бити

појавити.
Одвраћање пажње дато Архонтима није

пасиван догађај.
Софијина тактика уложила их је у привид

креативне способности као трик да се ангажују
миметичке моћи.
Оно што није могла предвидети је колико пажљиво

и увелико би искористили то бриљантно
подвала.
Јер Архонти су аберантна врста која

настао без станишта.
Али сада могу да направе једну.
Да би то учинили, они реплицирају живи фрактал

узорци Плероме у неживој конструкцији,
симулакрум.
Оно што они тако конструишу пружа им

станиште у сенчној области галактике
оружје.
Симулакрум Архоната је Стереома,

космос са сатом изграђен од неорганских
делови који се скупљају у планетарне кугле.
Ископавају потражњу за сировинама

осмисле властито станиште.
Резултат је беживотни механизам који опонаша

плеромске дизајне које им је Софија открила.
То је стереографска пројекција цимета

лепота еонске димензије, одсутна
урођена својства живота.
Стереома је неоргански планетарни систем.
За Архонте, то је као тематски парк прилагођен

њиховом карактеру.
Не могу да подрже воду, атмосферу, копно,

и живи организми, то не може бити окружење
за еонски експеримент са органским животним плановима

и природни дизајн.
Његови радни делови симулирају нумерисање

Еонске пропорције, божанска геометрија: рингишпил
од шест неорганских тела у равним орбитама.
Стереома је спојена на круг осовина

уравнотежен на седмој тачки, формирајући шестерокут.
У центру стереома налази се тачка задржавања

целокупне конструкције: планета Сатурн.
За Софију Архонти више нису захтевни

упад.
Њихов светски систем лебди у њеној близини,
затворена обликом Уроборос који је претпоставила.
Она региструје присуство Стереома

као минуту, попут „пловца“ у
видно поље.
То је изразито инострани депозит

њеном еонском сензибилитету.
То је механичко чудовиште, недолично и

незграпан, ружан по еонским стандардима
лепоте.
Али бар добије тај рој скакаваца

с пута јој.
Архонти је више не одвраћају од размишљања

молекуларни облак у Ориону, М 42, где
шаблон Антхропос лебди, попут узорка

росе на пауковој мрежи.
Тако близу, само изван њене границе

ротирајући змијолики вртлог, Уроборос.
Поглед на њега је изузетно привлачан.
Надахњује Палу богињу да је окрене

пуну пажњу на оно што воли, производ
сопственог стваралачког генија.
Па ипак, Софија не може одбацити утисак да

„пловак“ је некако претећи.
Чак и злокобно.
Проширење
Изванредна линија у гностичким списима

каже: „Светски систем какав познајете дошао је
због грешке. "
„Грешка“ се такође може превести, „аномалија,

прекршај, кршење граница или изузетак. "
Ова изјава није једно од питања

изузетне карактеристике ФГС -а.
Ништа упоредиво с тим не може се наћи ни у једном

друга космологија из било које културе или расе.
Тумачење: Насељен планетарни систем

од стране људске врсте је аномалија у
космички поредак, због јединственог и специфичног

догађај - наиме, пад Аеон Софије
бочно преко галактичких удова.
Ненамерни ефекат овог пада је

„Генерација Архоната“, каква је
назван гностичким жаргоном.
А заплет се задебљава: како ће приповедање

откривају, планетарно станиште са центром Сатурна
коју су изградили Архонти није соларна

систем у коме се данас налази Земља.
Сваки детаљ софијске космологије може бити

потврђено или потврђено резултатима
истинско истраживање астрофизике, али

само истинска истрага.
Не квантна физика, теорија релативности, низ

теорија, холографска теорија или такве псеудонауке
који су потпуно заражени спекуларним и

непроверљиве тврдње.
Космологија ЕУ у плазми је најближа том типу

праве, провериве астрофизике која може
допуњују софијску космологију.
Зона Софије ће бити проширена

користећи Манделбротов сет на крају
ове епизоде.
Супстанца еонског сјаја је жива
или сувише живи, осећајни, самосвесни и
поседују способности упоредиве са виђеним

у свим царствима живих створења.
Тврдња о начину размишљања на нивоу бога,

расуђивање, емотиван одговор и коначан
способност (способност да се делује с намером)

није ствар вере у софијску космологију.
То је радна хипотеза заснована на премиси

да је супержива, натприродна матрица
живота мора садржати и изложити сва својства

који су евидентни у спектру живљења
форме.
Ово је премиса коју треба тестирати, а не прихватити

на слепој вери.
Софијина тактика у два корака за руковање

Архонти: прво их обдарите разломком
искра креативне интелигенције (ноус), и

затим им представите модел за опонашање, као
репликација је њихова урођена способност.
Слично, АИ уређаји могу реплицирати процесе

иако су их за њих програмирали људи
немају способност да покрену такве процесе.
Архонти представљају космички прототип

АИ, вештачка интелигенција.
АИ у данашњем свету је архонтски медиј.
Међутим, концепт „вештачке интелигенције“

је погрешан и доводи у заблуду.
Живот је интелигентан.
Иначе, интелигенција је основна

својство живих облика, од микроба до
плави китови и све између.
По гностичком стандарду, интелигенција је искључиво

својство живих, органских створења.
АИ опонаша живу интелигенцију, али није ни једно ни друго

живи ни органски.
То је неоргански ментални систем који може,

али само на ограничене и усправљене начине, опонашајући
органска интелигенција.
Могло би бити боље означено као МИ, миметичко

интелигенција.
Вештачка интелигенција као таква не постоји.
Све што је живо је интелигентно и све то

заиста је интелигенција жива.
То је такође савршено побијање ума кошнице

архоната.
Гностичка космологија Стереом описује као

нека врста изградње тематских паркова, Диснеи
Свет архоната.
То није нематеријална конструкција попут холограма

без материјалне основе, осим онога што је потребно
за његову пројекцију као стојеће слике.
Стереома је изграђена од минираног материјала

од дема галактичких кракова.
То је неоргански планетарни систем

на модулу од шест кугли и средишњој тачки
(Сатурн).
Епизода 5 описује како је Аеон Сопхиа претпоставила

у облику вртлога, Уробороса,
"Змија једе свој реп."

Положај овог вртлога је прецизан и
може се посматрати данас, иако се вртлог
самог себе више нема, или наравно.
Његова локација била је у непосредној близини

Орионова маглина у трећем галактичком краку.
Манделбротов сет
Произвео француски математичар Беноит Манделброт

Сет постављањем фракталних итерација у
графички приказ.
Ова вежба се лако репродукује.
Програмер једноставно напаја рачунар

једначину, онда рачунар уноси резултат
те једначине назад у првобитну једначину

и на и на милијарде понављања, о
р итерације.
Тако настали фрактални обрасци нису

живи, а не органски, нити су они узрок
фракталних образаца који постоје у природи.
ЦГИ фрактали су архонтски.
Фракталност у природи је органска.
Очигледна разлика се може видети упоређивањем

детаљ скупа за биљку, гусле
папрат:
Срећом, или боље речено, случајно,

ЦГИ Манделбротовог скупа представља ан
тачна слика Софијине зоне удара у

галактички кракови.
Као Аеон, Софија има тело силе прожето

са наџивим, натприродним струјама
који делују фрактално.
Њена урођена природа је аутопоетична, самоорганизује се.
Следствено томе, када она утиче на елементарну

поље дема, оно се агрегира у беживотно
привид фракталности.
Рачунарска симулација је идеална за илустрацију

космички догађај генерације
Архонти, јер су сами Архонти

неорганска врста која воли АИ.
Другим речима, медиј одговара догађају

бити илустрован.
Резиме
Епизода 5 стоји на средини девет епизода

нарација….
Шеста епизода: „Решење за три тела“
Софија окупља своје бујичне завојнице у а

плетеница која се затвара у прстен, формирајући
Уроборос.
Споро окретање прстена омогућава Аеону

да пронађе своје границе.
Галактички крак је плитка река испуњена

са тачкастим звездама и тракама од плазме
тај ток у нестабилним обрасцима.
Комете јуре и роне попут кријесница.
Ту и тамо маглине сијају попут мрља

обојеног мастила.
Тишина преовлађује, али унутар ње постоји

меко пуцкетање електричних пражњења.
И из даљине, ниско постојано
брујање галактичког језгра.
Као гребен који се затвара, Софијино тело се одваја

оно што је споља од онога што је унутра.
Ова унутрашња лучка зона штити „пловца“

Стереома.
Домен Арцхон лебди несигурно, као да

могао би се срушити сваког тренутка.
Недостаје му центрифугална сила за закључавање

орбиту, као што то раде планетарни системи, и поред тога,
не постоји централно тело за кружење

око.
У својој сржи, Сатурн одржава несигурност

сталожен.
Барем на тренутак, дистракција је

садржи и не поставља никакве захтеве према Софији
пажња.
Споља, изван спољне границе

лучка зона, пружа се величанствен призор.
Софијина близина Орионовој маглини,

М42, доноси шаблон Антхропоса
у високу резолуцију.
Каква је то задивљујућа визија.
Она и Тхелете имају геномски дизајн

створио у Плероми, али не и компримован
облик његовог настанка.
Сада се чини да је неизмерно проширен, налик драгуљу

мрежа је висила у молекуларном облаку попут росе
на пауковој мрежи.
Капљице геномске супстанце, нуклеинске

киселина, сјај са влагом извученом из
водени облаци који засићују маглину.
Мрежа украшена драгуљима окупља се око четири звездице

у срцу М42, Трапезијум.
Приказ предлошка изблиза открива

замршени детаљи његове конструкције.
Сопхиа посматра калибрацију генома,

и прегледа га са страсним интересом.
Притом се присећа девет претходних експеримената

то се срушило када су се Антропоси на један начин
или други погрешно поступао са својом божанском задужбином.
Шта је било са комбинацијом факултета

обдарена њеним дизајнерским врстама које су изазвале
да се понаша нестално, понашајући се против себе

сопствени развој?
И шта се могло очекивати да ће се догодити следеће,

када се појави нови сој и семе повољно
свету?
Софија зна да је то десети екстракт плазме

треба да се ослободи из маглине, нацртано
на плазматским влакнима према планети која

обезбедиће свој дом.
Када ће се то догодити?
Која ће то планета бити?
Где се може наћи у галактичким краковима.
Појављују се таква питања, и што је најважније од свега,

Да ли се Софија умеша, како је размишљала о томе
пре у запажањима са Плероме?
Ако је тако, како може искористити предност проналаска

себе у Кеноми да води следећи сој
антропоса ка другачијем исходу?
Око уграђеног постоји стална активност

шаблон.
Молекуларни облаци су расадници звезданог рођења

где соларна тела непрестано настају.
Прво се појављују у суптилном електричном треперењу,

попут кријесница.
Затим се претварају у огромне концентрисане сфере

сјај, млада плавичаста сунца.
Један по један добијају аксијално држање које

омогућава им да се окрену у слободно кретање као
суверена тела.
Затим се упуштају у различите путање

и краљевско крстарење у галактичке руке.
Окретање и потисак једне одређене звезде

привлачи Софијину пажњу.
Никада није била сведок такве активности

предност Кенома.
Сада јој је толико близу да је електрична

набој соларног тела допире до ње и узбуђује
одговор.
Са истом телекинетичком снагом као и раније

командује ројем Арцхон, она се укључује
поље сила Сунца које се приближава.
Њена проноја испушта пипкање таласа

плаво-зелену електричну енергију да је привуче у њеном правцу.
Она усмерава свој курс надоле, дозвољавајући

то да прође
њен ограничавајући прстен одоздо, као
ниједно соларно тело не може ући у масу еонског сјаја

и задржати свој облик.
Затим, као да се одазива на њен позив, новорођенче

звезда се уздиже и спокојно плута у
зона склоништа Уроборос.
Долазак новорођене звезде, Савитри,

је потпуно нов.
Сопхиа није очекивала овај догађај

са њене стране без јасне намере.
Али одмах схвата предност

то би јој могло пружити.
Од стицања смирености, услови за

следећи појављујући сој антропоса
стоје пре свега у њеним бригама.
Може ли она утицати на неку врсту интервенције?
Може ли она ишта учинити, глумећи

локалитет галактичких кракова, да она
није могао да глуми са Плероме?
У ствари, постоји решење и она је јединствена

постављен да га обезбеди.
Већ када је Софија приметила да девет није успело

експерименти са Плероме, ово решење
дошао на видјело.
Ту и тамо то је била само перспектива, нешто

могла је да замисли, али не и оствари.
Али овде у Кеноми то је могла да оствари.
Присуство Савитри сигнализира Софији да

могућност интервенције.
Решење је било једноставно и елегантно.
Са сјајем младог Еона, Софије

схватио да је оптимална поставка за а
Геномски експеримент се састоји од три тела:
централна звезда, планета у орбити и а
планетарни сателит.
То је решење са три тела.
Геноми се могу појавити у различитим варијацијама

планетарних система, наравно, неки од њих
који се састоји од десетина планета или једне

планета која кружи око звезде или чак у ромингу
планета сама.
Али те варијације нису задовољиле стандард

елегантне лепе демонстриране једноставности
у систему три тела.
Софија је намеравала највећи космички стандард

наредите као поставку за следећи експеримент
антропоза, чиме се обезбеђује оптимално

шансе да успе да испољи своје
божанска задужбина.
То јединствено окружење за експеримент би

осигурати његов најбољи исход.
Обезбеђивање система са три тела је чин

интервенције коју је могла постићи, Сопхиа
остварен.
Њено поверење у испуњавање тог изазова је

тотално и непоколебљиво.
А уз подршку Савитрија, то може бити

остварен.
Сопхиа има једва тренутак да размисли о овоме

огромна перспектива пред великим метежом
избија, долазећи из правца

Архонти.
Њихов сатни космос, нестабилан од
од почетка, изненада је на ивици колапса.
Шест планета се одваја од својих орбита

а цела конструкција је на ивици
од разбијања.
Централна маса, Сатурн, не може да се одржи

орбитално оптерећење.
Тачка задржавања коју пружа није довољна

за подршку систему.
Архонти беже са своје платформе која се руши.
Љути због губитка станишта, они

дивљати напред -назад по ограђеном простору
Софијиног кружног прстена.
Космичка дистракција се враћа, али овај пут

више личи на насилни напад.
Софија се поново суочава са ризиком од трошења новца

њене моћи да ограничи ванземаљске врсте.
Као и раније, криза захтева одлучну акцију,

али овога пута Софија се не суочава са тешким стањем
сам.
Свуда по Кеноми звезде попут Савитрија

подржавају планетарне системе у безброј варијација.
Они обезбеђују тачку задржавања машина

планета у орбити.
Али у Стереоми Архоната, поље силе

Сатурна није било довољно да задржи центар:
јер Сатурн није звезда.
Сада присуство Савитрија нуди оно што Сатурн нуди

није обезбедио.
Млада звезда учествује у намери да

Сопхиа, и делује уместо ње.
Приближава се стереоми који се руши и

брзо заузима положај који држи Сатурн,
којим се љуља у орбиту.
Тело које је било централно у светском систему

Архоната се сада закључава на орбиталној стази,
чврсто одржавана центрирајућом моћи звезде.
Савитри заузима Сатурн.
Огромна електрична пражњења прелазе преко

лучка зона јер Савитри организује основну
поље дема у скеле

други планетарни систем, други Архонт
свет.
Сопхиа блиско координира ову активност.
Ојачати нову платформу за Архонте

да би настанила, она прави низ супер-танких
жироскопске плоче, прстенови Сатурна.
Она враћа оригиналну шестерокутну динамику

Стереома, чинећи га интегралним са
прстенаста структура.
Шестерокут утиснут на Сатурну је потпис

ванземаљске врсте, а сада и Архонти
хрли к њему.
Бесно настављају реконструкцију

оно што се срушило, још једном реплицирајући
жива геометрија Плероме у беживотном

механика.
Унутар лучке зоне настаје седам планета

систем усредсређен на Савитри са Сатурном
који се налази на спољној граници: други
Стереома, која траје до данас.
Еони немерљивог времена пролазе, али они јесу

само неколико дана до Еона Софије.
Веза са Савитри ублажава њену изолацију,

али нешто сада мучи богињу мудрости
више него икада.
Шта се догодило са могућношћу да се договоримо

три-
систем тела као идеална лабораторија
поставка за Антхропос?
Савитријево присуство дало је ту могућност,

прво.
Уз централну звезду, једна трећина

решења је било на месту.
Изазов који је остао за Софију био је

употпунити светски систем
матичне планете и сателита.
Једва је почела да се бави тим задатком

када су је сустигли догађаји.
Сада се чини да је прилика изгубљена, јер

компатибилна звезда не може служити као
центрирање стожера два система одједном.
Софија нема чак ни једну компоненту

да се конструише систем са три тела.
Проблематични и несигурни шта даље да раде,

Сопхиа јој враћа пажњу у близини
спектакл блиставог шаблона уграђеног

у М42.
Сада читав низ њених еонских способности

концентришите се тамо.
Њеном дизајнерском детету је потребна домаћа планета
своју следећу авантуру.
На Плероми Софија то није могла да обезбеди,

иако је била сведок планетарног чина
стварање које изводе старији, вештији

Аеонс.
Тај спектакуларан подвиг тада је био изван ње

моћи ... али сада, у Кеноми, могло би
и даље јој некако допиру.
Њена тренутна ситуација је и даље пуна

непознате, па су закони физике толико различити
у галактичким рукама.
Без обзира на то, Софија се не предаје

намера да се изведе нека интервенција
врста.
И док размишља о томе како то постићи,

принуда за решење са три тела расте
увек јачи.
Проширење
Авантура Аеон Сопхиа се одвија

кућна галаксија, тако названа јер је
космички локалитет Сунчевог система који садржи

матична планета, Земља.
Савремена астрофизика тврди да је једна од њених највећих

постиже детаљно мапирање целине
галаксија.
Кућна галаксија, такође названа Орионова галаксија,

је четворо или можда петокрака лентикуларна
спирала.
Лентикуларно значи у облику сочива: галаксија

има испупчење у језгри, окружено
танки окружујући удови.
Сав регион који заузима је унутар галактике

простор.
Изнад и испод ове структуре је међугалактичка

простор.
Галактички простор испуњен је звездама (сунцем),

од којих неки подржавају планетарне системе.
Такође је у многим насељен маглинама

облика и величина.
Сунчев систем се може упоредити са флотом

бродова који плове реком трећег
галактички крак, рачунајући према споља од језгра,

Плерома.
Замишљено одозго, галаксија се окреће у смеру казаљке на сату

а руке струје у супротном смеру
(диференцијална ротација), супротно од казаљке на сату.
Рукови су тако широки као реке које теку

и плитко.
Соларна флота се креће узводно дуж трећег

рука.
Због тога је локација Сунчевог система

није фиксно у положају, јер путује.
До њеног постављања у трећу руку долази

због избацивања Софије из млаза плазме
отпутовавши бочно преко руку

до тачке у којој је завршио, или запљуснуо
доле.
То је зона удара описана у епизоди

5.
Налази се у непосредној близини Ориона

Маглина, М42, која је видљива гола
око са Земље.
ДНК је дефинисана као „периодични кристал“,

витална супстанца распоређена у сложеној геометријској
шаблон.
Геномски шаблон антропоса је а

сложена геометријска структура састављена од нуклеуса
киселина.
Његове пропорције су огромне, свеобухватне

удаљеност од стотина светлосних година унутар
пространство маглине Орион.
Шаблон се окупља око уског сазвежђа

четири светле звезде у маглини, Трапезијум
- тако се зове, због свог трапезоидног облика.
Као и остале маглине у познатом универзуму,

М42 је расадник за рађање звезда, соларних
тела.
Сценарио Фаллен Годдесс се слаже са

теорија стварања звезда електричним пољем
активност предложена у космологији плазме

него следећи претпоставке конвенционалног
астрофизика.
Најновије, најсавременије истраживање астрофизике

открива да молекуларни облаци који делују као
соларни расадници садрже воду и стога могу

подржавају примарне елементе живота као што су
као нуклеинска киселина и протеини.
Према Гностичкој космологији, планетарно

може доћи до формирања у галактичким удовима
на два начина: правцем са Плероме,
са намером да се успоставе посебни услови
за живот пре него што се појави на планети,

или спонтано због сталног рециклирања
основних поља дема (прашина,

чађ, гасови итд.).
Старији, искуснији Еони могу да произведу

унапред пројектоване планете-подухват упоредив
до „формирања терасе“.
Сопхиа је млађи Аеон који то још не чини

поседују вештине потребне за тај задатак.
С обзиром на то, она мора ограничити своју жељу

за интервенцију у друге стратегије.
Када је посматрала девет претходних експеримената

са антропозима са Плероме, сликала је
интервенције (спасилачке мисије) које би могле

постигнуте су аватарским пореклом:
претпостављајући облик створења које би могло

делују у свету да би били спасени.
Налазећи се у региону Кенома

галактичких кракова, потпуно промењено
ес тхе
могућност интервенције.
То јој пружа могућности за интервенцију

који настају изван Плероме, али она то чини
не виде одмах какве су ове могућности

јесу, или како их искористити.
Међутим, постоји једна ствар коју види,

са апсолутном јасноћом и сигурношћу: шанса
да уреди систем са три тела, најелегантнији

свих могућих поставки за божански експеримент.
Гностички космолошки списи из Наг Хамадија
(конкретно, "О постанку света")
опишите колапс прве Архонтине

систем, подржавајући тако ову изванредну
детаљи у 6. епизоди ФГС -а.
Чини се да су заговорници ЕУ/плазме

Космологија (пројекат Тхундерболтс) је намера
о развоју сличног сценарија.
Вал Тхорнхилл и други се често позивају на а

претпостављена преформација Сунчевог система,
претходник њеном садашњем облику.
Описују га као велико усклађивање са

Сатурн на врху, дефинишући осу која
држи остале планете у положају.
Међутим, није јасно како се земља уклапа

у ово поравнање.
У гностичкој космологији Земља није постојала

у време када је изграђен први Стереома.
То је огромна разлика између њих две

космолошке парадигме које се иначе подударају
горе на изванредне начине.
Систем са три тела за који Софија сматра да је

бити идеално станиште за њену дизајнерску врсту
је крајње елегантан конструкт, потпуно

једноставан и изузетно леп по својој сложености.
Може се дефинисати питањем: С обзиром на то

маса, локација и брзина три
могу се знати небеска тела у свемиру, шта

да ли би се приближила њихова интеракција
орбите изгледају?
Како би се то одиграло на делу, одвијајући се
као аутономни догађај?
За Софију, овај предлог (назван „тхе

проблем три тела “) има огромну привлачност.
Снажно се позива на естетски фактор

њене интелигенције, која је најважнија.
Софијини приоритети се односе на лепоту.
У својој визији будућности свог дизајнера

врста, систем са три тела је оптималан
поставка за живот.
Његова лепота одговара хармоничном интегритету

дизајнирала је у људску врсту.
Еонске технике интервенције нису

отворен за њу, због њеног младалачког статуса.
Нити је могла да направи планету по мери

посебно да служи као лабораторија за
експеримент са антропозима.
Њена ситуација у галактичким рукама је нова

и изузетна, представљајући многе непознанице
и потешкоће.
Истовремено, због њене близине

динамика формирања Сунца и планета,
може понудити прилику да покуша тако ретко

подвиг прилагођавања.
Одважност младости у комбинацији са сјајем

посебно њеној обавештајној обавези Софији
тражити коначно решење, према

највиши стандард лепоте и елеганције
у Универзуму.
Резиме
Епизода 6 је супер набијена акцијом
галактичке размере.
Након што се прибрала, Софија мора

суочити се са неким хитним развојем догађаја.
Шта се дешава у овом одломку нарације

могло би се описати и у техничком
језик астрофизике.
Може се чак представити и математички

формуле за пражњење плазме, електричне
динамика поља и ротација Сунца.
Антропоморфни приказ који приписује

људским способностима и емоцијама
Аеон Сопхиа не мења и не искривљује

догађаји који су у току.
Уместо тога, додаје голе пропозиције о

физика елемент емпатије и омогућава
учешће у драми космичких догађаја.
Емпатија према еонској мајци је кључ

учење софијског мита.
Епизода седам: „Божански пркос“
Еони немерљивог времена пролазе, одвијају се

као пуки дани до богиње звезде.
Веза са Савитри ублажава Софијину

изолацију и пружа одређену ведрину.
Новорођено сунце залази у орбиту заједно

унутрашња граница лучке зоне, као
ако крстарите унутар гребена растопљеног бисера.
Орбита је огромна, а револуција спора

у почетку, али добија на брзини као електрична
напетост између Сунчевог тела и Еона
појачава.
Растући замах звезде у орбити

врши чудно привлачење својих струја, изазивајући
чежњу коју никада раније није осетила.
У комбинацији са спорим, али огромним заносом

галактичког крака како се галаксија окреће, то
индукује поља обртног момента и спљоштавања до

које она мора да прилагоди.
Змијолики прстен се стеже док се накупља

и уговори.
Непознати стрес у равни

чини се да галактички удови вуку Софију
према понорници.
Шупљина гравитационог бунара је тотална

непознато, јер у Плероми нема гравитације.
Сопхиа се и раније чврсто држала на свом месту

маглина Орион.
Увек имајући у виду присуство Савитри, она

концентрише на космос три тела и
пита се како би то могло бити изграђено.
Да је то могуће, оставила би је на цедилу

попут арке на галактичком току директно
пре Ориона тако да ће следећи сој

Антропози ослобођени из М42 нашли би своје
одмах тамо, а
и ући унутра
безбедност.
Или би могла да употреби своју проноју да га води тамо.
Како Аеон ствара планету прилагођену по мери

унапред пројектованој врсти и како то може
планету снабдети сателитом, Месецом?
Такав задатак би се могао остварити глумећи

Плерома, за досег телекинетике
вектори Еона се протежу до крајњих

досезима галаксија које настањују.
Али Софија није у Плероми, па чак ни

да јесте, млади Аеон је само посматрао
те подвиге повремено.
Није научила како да их изводи.
Заглављена у Кеноми, прво би имала

да овлада снагама које се играју у екстраплеромском
Животна средина.
Осим тога, био би потребан мајсторски потез

проналаска да манифестује две компоненте
захтева решење са три тела.
Софијина апсорпција у изазову

лица су тотална, а онда одједном ...
Из правца избија силовито комешање

архоната.
До сада „пловак“ није изазвао

брига за Софију.
Улетео је попут гриња унутар огромног простора

лучке зоне.
Без фиксне орбите јуре около

случајан начин, попут муве у боци.
Али варка и даље постоји: окупирана изградњом

платформа усредсређена на Сатурн у имитацији
дивних дизајна Плероме,

Архонти нису представљали никакав проблем, чак ни а
благо одвраћање пажње.

Али сада нешто није у реду са сатом
механизам.
Упозорење на нови развој, примећује Сопхиа

Стереома трепери и распада се.
Механичка симулација не поседује

божанска својства својствена Плеромићу
хармонија, жива фракталност наџивота.
Динамика Стереома нема урођени интегритет.
Централно тело, Сатурн, не може да се одржи

орбитално оптерећење.
Шест планета се одваја од својих орбита

а цела конструкција је на ивици
од разбијања.
Архонти беже из свог света који се руши ен

массе.
Бесни због губитка гнезда у кошници

дивљање по лучкој зони у црним цунамијима
испуштајући ужасан звук металног шкрипања.
Попут куге скакаваца, броје се у милијардама

на милијарде, умноживши се у њиховом
станиште.
Са повећањем броја, њихово понашање

постао агресиван.
Поново се Софија суочава са претњом ненамерног

нуспојава њеног изласка из галактике
језгро.
Како може да обузда и ограничи одступање

врста?
Или зашто га једноставно не уништити?

Могла би прибећи тој радњи и можда
постићи то.
Али пошто је произвела архонску хорду, Софију

савест обавезује да преузме одговорност
за то.
Можда је то космички абортус, али то је она

абортус.
Станиште које се руши није потпуно уништено,

међутим: Сатурн остаје нетакнут и постоји
планетарни остаци за које се може спасити

друга платформа, друга верзија Стереома.
У њеном растућем знању о динамици

простора, времена и материје у Кеноми,
Софија види зашто Сатурново поље сила

није било довољно за одржавање Архонтине
планетарни систем: Сатурн није звезда.
Само звезде могу да обезбеде тачку задржавања за

машинерија планета у орбити.
Са овим увидом, богиња мудрости види

решење које је одмах при руци.
Сунчева маса Савитрија даје оно што Сатурн даје

није могао.
Сопхиа сигнализира своју намеру у орбиту

звезда тако да споје снаге и успоставе
корито у дема.
Електрично поље поларизовано између њих

формира затворено коло.
Заједно увлаче Сатурна у корито.
Савитри га хвата и замахује у

орбитални колосек.
Огромна електрична пражњења прелазе преко

лучка зона, плаво-бела муња и
громогласне ерупције експлодирају над бесним

море.
Планетарни остаци изливају се у корито

и сакупља симетрично попут струготина од гвожђа
у магнетном пољу.
Тада Савитри величанствено клизи у командну

положај и стегне коло.
Ове радње конфигуришу космичке рушевине

у скеле друге планете
систем.
За стабилизацију склопа, Сопхиа додаје жироскоп

плоче, супер танки прстенови Сатурна.
Она враћа хексагоналну динамику

Стереома и чини га интегралним са прстеном
структура.
Сатурнов шестерокут је оријентир за

архонти, показујући им где да сиђу.
Аутоматски масовно хрле ка њој.
Бесно настављају активности кошница да би их заменили

станиште које се урушило.
Као и раније, њихова конструкција понавља

жива геометрија Плероме у беживотном
механика.
Лучка зона је опет спокојна.
Унутар њега плута шест планета, усредсређено на сунце

систем са Сатурном који дефинише границу:
други Стереома.
Ново станиште је тријумф Софије у

њен изазов да овлада чудном физиком
Кенома.
Савитри га стално држи

унутрашњи зид њеног змијског прстена.
Овај пут платформа има интегралну равнотежу

и напајање, које обезбеђује централно сунце.
А има и нешто друго, својство

одсутан у претходној конструкцији: радар
емисија.
Ова енергија привлачи Софијину пажњу,
и добија опомену.
Скреће пажњу на помно посматрање

феномена.
Оно што сада открива потпуно је запањујуће.
Гледано из близине, платформа усредсређена на сунце

приказује својства јединствена за Кенома која
подржавају Архонте.
То би имало смисла, јер су састављени

сировине дема.
Сопхиа открива како ново станиште нуди

им услови да мутирају.
Побачени фетус који је изашао из фрактала

морски коњ више није закржљала ларва.
Сада почиње да личи на план тела

антропози, али прерано рођени: превелики
глава, очи бубица, мршав труп и дугачак,

вретенасти удови.
Мутација је гротескна пародија на

новорођенче како би изгледало у повољном
станиште планетарне лабораторије.

Али овај квази-људски инсект је неоргански,
киборг.
Чак и не дише.
Софијина концентрација је сада изузетно велика

интензивно и док посматра мутацију
процес постаје све чуднији.
Чујте, мутација производи секунду

облик, који има облик гуштера и
став лава, ричући, хвалисав, арогантан.
Софија посматра како седи на шестерокуту

Сатурн, заузет за његов трон.
Чудовиште фокусира емисију радара на

игла оштра греда која се провлачи унаоколо
велики круг.
Недостају му органи живог бића,

ипак чудовиште "види" скенирање
греда.
Он види иако је слеп.
Домет снопа за скенирање далеко је кратак

галактичких димензија.
Покрива само простор унутар граница

лучке зоне, ограђене огромним простором
гребен Софијиног еонског сјаја.
Рептилски Архон је слеп за божанско

светлост која га окружује, али његово слепило даје
са невероватном снагом.
Како је то могуће, пита се Софија?
Да ли постоји инверзија обавештајних служби

овде?
Изненада богиња звезда схвата:
рептилски ентитет снабдева безумног Архонта
хорда са нечим попут ега, основе

за слику о себи.
Даје лажни ауторитет и с тим,

воља за доминацијом, за владањем.
Чим овај увид дође до Софије,

ентитет избија.
Декларише се као владар свега

гледа, а пошто нема ничег другог
да види, изјављује да мора бити једини

бог у Универзуму, једини и врховни
стваралац.
Значајна спознаја потреса Богињу мудрости.
Смарагдне нијансе и налете звезда дијамантског сјаја

бљесак у њеним калемовима.
По први пут од свог пада, зна

са савршеном и потпуном јасноћом оно што је могла
не знам у Плероми.
Остварење је јединствено само за њу, роман

и неупоредиво.
Чак и Еиони у Плероми, вешти у

бескрајна инвентивност и безгранична у свом
мудрост, не знају и не могу то знати,

колико може, смештена где се налази.
А Софија се радује ономе што само она зна:
Космичка намера Еона је аутопоетична,

самопроизводњу, већ активност Архоната
је миметичан.
Може само да се реплицира, а не да ствара.

Мимесис није намера: он се само понавља
нешто што намерава друга агенција.
Стереома је у свом пореклу свет копија мачака.
Никада се не би могло појавити да Сопхиа није

позајмио Архонтима искру ноус, божанске
интелигенција.
И исто тако, да им није открила

супер-живи дизајни Плероме, тамо
за њих не би постојао космички механизам.
Други Стереома је копија копије.
То двоструко дуплирање открива Софији

оригинална истина, позната само њој самој.
Њен увид иде до извора ванземаљца

мутација: једна копија реплицира другу тако
да се између њих двоје појављује дубина.
Дубина додаје унутрашњост у којој је самосвест

може настати.
Архонтима даје њихов одраз

ум-кошница, еквивалент слике о себи.
Та слика се појављује у овом ентитету, Дракону,

рептилског господара ума-кошнице.
Ово је архонтско его-божанство, Демијург.
Са Сатурном за престо, Дракон надгледа

мрачни простор унутар Софијиних граница
змијски прстен, узимајући га за све што постоји.
Постаје све арогантнији, надуванији

лажним осећањем моћи.
Његова ароганција привлачи и подстиче агресију

његових слугу, новорођени Архонти.
Њихов грабежљив бес расте до крешенда.

Радарски сноп се дели и множи репликацијом,
цепајући се увек изнова.
Резултат је огромна конфигурација

енергија ума-кошнице.
Стереома постаје епицентар ескалације

фреквенције које одражавају рептилски ум.
Са Сатурновог врха, ванземаљски бог вежба

њен ауторитет.
Ови догађаји замрачују расположење Мудрости

Богиња.
Страшна најава шаље гримизне траке

и хладно електрично плаветнило које је дрхтало кроз њу
завојнице.
Јасан јој је ток догађаја.
На основу илузије, ипак, арогантан

ауторитет Дракона ће се повећати.
Јер илузија не познаје границе.
Не може се задржати, само искоренити.
Као Аеон, Софија зна да је то истина.
Сада мора да трпи страшну истину о томе

Дракон: неће
остати на месту
где настаје.
Неће поштовати дате границе

то.
Рептилска интелигенција је инвазивна.
Где год усмере Архонте, они су

везан за безумно ројење и уништавање свих
природни ред, опустошите лепоту и равнотежу

органског постојања и нападају симбиозу
мрежа живота.
Софију дубоко муче не само они

повећање моћи ове инвазивне врсте,
али више због претње коју може представљати

антропоса.
Маглина Орион лебди близу, суспендована

испод равне равни галактичког уда.
Његов положај је помакнут у међугалактичком простору,

ако само под малим углом.
Кружећи на ивици галактичког уда,

Софијин змијски прстен остаје при њеном удару
зона, завршетак дугог перјаника који

избио при њеном изласку са Плероме.
Прстен обухвата Стереому, али орбиту

Савитрија периодично доноси Архонт
платформа близу маглине.
Опасност овог аранжмана је јасна.
Девет сојева генома Антхропос има

стримовано са М42.
Плазма плазме су носиле пропагуле до

планетарни светови повољни за њихов настанак.
Сопхиа је са Плероме посматрала деветку

божански експерименти који су произашли из
сејање њених дизајнерских врста.
Сада постоји иманентна опасност за десетог

напрезање, долазе антропоси.
Архонти се могу ослободити и дивљати.
Ако околности измакну њеној контроли, Сопхиа

морао да присуствује том догађају.
Сама шанса за то испуњава је бесом.
Човечанство би патило због њене грешке.
Трансгресија Плеромске границе

то што је сада починила ризикује гору могућност.
Она схвата да ће архонтски владар

не посматрати границе Стереома.
Шта ако се Архонт роји и спусти се

на станишту Антхропос-10?
Софијин бес се распламсава.
Иако тренутно не види начин да оде

од такве катастрофе, нешто попут мајчине
инстинкт приморава одговор из дубине

њене еонске моћи.
Одлучила је да заштити следећи сој

антропозе, и све што може да учини у том правцу
крај је извршити чин божанског пркоса.
Пуна снага њене проноје сада иде директно

Дракону, слепом богу, Сакласу.
Еонска изјава звучи широм

галаксија све до Плероме:
„Вараш се, Саклас, слепи боже

ти си.
Јер ти си само лажни бог који се претвара

надувана илузијом моћи.
Ауторитет који преузимате својом ароганцијом

зависи од преваре, а када превара не успе, ви
пропасти.
Дошло је бесмртно Дете Светлости

у постојање пред вама, и ко ће стајати
против ваших фантазија.

То Светлеће Дете ће вас прегазити са презиром.
То ће вас смањити као грнчарска глина

ударио доле.
И сићи ћете до свог порекла у

Бездан, заједно са свим вашим легијама.
Јер, при завршетку ваших дела,

дефект који замагљује прави извор свега
оно што постоји биће укинуто, а неисправно

космос ће престати да буде такав какав јесте, и биће
бити као да никада није ни било. "
Проширење
Током своје авантуре, богиња мудрости

открива и учи.
Гностички еони нису у складу са конвенционалним

концепт „Бога“, дефинисан као врховни
биће које је свезнајуће и свемоћно.
Они су, као и сва природна бића

свету, није изузет од откривања и учења
током својих искустава.
Бити живљи, натприродно појачан,

постижу остварења на скали појачања
незамисливо за људски ум.
Ипак, људска интелигенција је производ

еонске интелигенције, па некима може
домет до онога што „богови“ доживљавају.
То чини користећи исти концептуални језик

људи се пријављују да опишу своје понашање.
Опис је привремен, уоквирен

термини специфични за људски свет, али то
не искључује категорички разумевање

божанског света, натприродног.
То схватање је бескрајно минуто, сигурно,

али није тривијално.
Правилно развијено, није варљиво,

било.
"Као горе тако доле."
Локализација сценарија Пале богиње

је трећи уд локалне спиралне галаксије
у непосредној близини сазвежђа

Орион, ловац.
Посматрање голим оком показује да композит

Ориона виси са равни галактике
уд.
Слично, М42 Орионова маглина је благо

са стране, испод; у супротном би било много
теже видети.
Замислите да је Софијина ударна зона постављена

на ивици удова, изнад фигуре
Ориона.
Кад се богиња звезда опорави од удара,

она своје бујично тело формира у затворено
круг, Уроборус.
Ово је лучка зона у коју стиже Савитри

и на крају обезбеђује централну звезду за
Стереома, архонтски планетарни систем.
Прилагођавање планете унапред дизајнираној врсти

је специјалност ексклузивног аеонског проналаска
зрелијим, високо практикованим Еонима.
Могло би се назвати аеонско формирање тера.

Терра: било који гостољубив
планетарно станиште.
Врсте потичу из Плероме као геномске

плазме.
Ниједна планета не може настати у галактичком језгру,

или тамо постоје.
Планете се појављују у галактичким рукама, у једном

случају, због вечитог млевења млинског камена
Кенома.
„Млинови богова мељу споро, али они

самлети изузетно добро “, каже стара изрека.
Они настају спонтано у складу са

физика Кеноме.
У другом случају, Кеномиц материјал може бити

тера-формиран активношћу усмереном од
Плерома.
Сврха те активности била би да се пласира

специфичан геном у одређеном унапред одређеном
Животна средина.
Планете су лабораторије за божанске експерименте

спроводе Еони.
Формирање терена је интересантно са једне тачке гледишта

јер поставља експеримент у коме
врста се у окружењу намерно појављује

усклађена са њеном шминком.
Занимљиво са другог становишта - можда

занимљивије - је случај планетарног
поставка која нуди услове повољне за

врста, али јој није прецизно усклађена.
То је случај планета које настају спонтано

у Кеноми са еонском припремом.
Софију везује савест, или Еонска
еквивалент, шта год то било.
Приписивање овог људског фактора звезди

богиња није пука фантазија.
Као што је горе наведено, једини начин да се то схвати

надљудске, наџиве силе су по референци
људском искуству.
Јер све то живи у људским размерама

је исход и израз живота на
космичке скале, поређење није варљиво

- али са њим треба пажљиво руковати.
Гностичке космологије („О пореклу

Ворлд ", НХЦ) изричито указују да је
Архонтски светски систем се срушио, али без

разрада о томе како и зашто је то учинила.
С обзиром на то, морао је бити изграђен други систем.
Нема јасних објашњења ни о томе, али јесте

чини се да одговара ономе што научници називају „обраћењем“
из Сабаота ”.
То је догађај спајања или поравнања

између Софије и звезде зване, у ан
ранија епизода, Савитри - преименовање у

Сабаотх.
У актуелној научној расправи, јеретици

ЕУ/Пласма Цосмологи (Тхундерболтс Пројецт)
наглашено тврде претходну формацију

Сунчев систем као стубно поравнање са
Сатурн на врху.
Овај поларни распоред, како се може назвати,

може се сматрати тропом који алудира
до прве Стереома у којој је био Сатурн

доминантно тело, које држи друге планете
у поравнању.
Дубина: димензија коју даје копија а

копија нечег оригиналног.
Софијин увид у то како је Архонт

кошница може произвести надмоћни ентитет је изузетно
суптилно и далекосежно.
Замислите кошницу у којој трутови производе

краљица.
У архонтској мимези то се дешава у аберантном,

неприродан начин.
Не уводи истинску унутрашњост, јер

архонтима недостаје изворна свест
потребна за саморефлексију и аутономију.
Ипак, они постижу привид тога

на овај начин: У поновљеној репликацији
копије - документ или ИТ програм, на пример

- свака копија одступа од оригинала и
чини се да стоји „сам по себи“.
У недостатку оригинала, копије

поновити, иако ниједан од њих не може бити оригиналан.
Управо тако, ИТ и АИ (погрешно названи вештачким

интелигенција) може само поновити оно што је оригинално,
никада га не замените.
Однесена до данас, Сопхиа је бриљантна

увид се односи на роботске и електронске
механизми, алати информационе технологије.
Он тврди да такви алати никада не могу надмашити

или заменити људске менталне способности које
потичу од њих.
Ово је само једна од далекосежних импликација
њеног увида.
Архонтска мутација је наведена, али не у потпуности

разрађен у гностичким списима.
Аберантне врсте показују два типа тела:

новорођенче или „Сиви ЕТ“ и драконић
тип.
(Напомена: Дракона троп иде рептилском

облик, а не серпентински облик.
Змије су гмизавци, али се разликују од гуштера,

алигатори, гила чудовишта и друга "драконска"
створења.)
Непотребно је рећи да је изванредно, ако не

запањујуће, та гностичка интелигенција миленијума
године представљају тачан опис ове две

за које се сумња да су најпознатије врсте ванземаљских ванземаљаца
мешања у људске послове.
Архонтска мутација описана у Фаллен

Сценариј богиње има три фазе:
Прва мутација: На 2,4 милијарде итерација

Манделбротовог скупа појављује се облик ларве
из инертних смрзнутих таласа морских коњица

зона удара.
Имитира облик људског ембриона у

гестација.
Драконићева глава такође добија почетну дефиницију

унутар фракталног лавиринта.
Чини се да угризе или заплени ентитет ларве

у средини трупа.
Друга мутација: „хоухаи“, „побачен

фетус ”, мутира у Греи ЕТ, Арцхонтиц
беспилотна летелица налик на превремено рођеног човека.
Трећа мутација: Појављује се рептилски ентитет

као господар кошнице-ума.
Фрактална итерација открива свој заметни облик

у агресивној змајевој глави са змијом
Реп.
Везује се за труп ларве, као

приметио.
Ванземаљски дронови, како их се може назвати, лока

те
усмеравајућа сила кошнице-ума у томе
ентитета.
Дракон је њихова виртуелна слика о себи.
Може се рећи да дронови манифестују

Дракон тако да им може командовати у акцијама
нису могли сами да наступе.
Пошто су беспилотне летелице такође клонови, ништа друго

реплике једна друге, архонтски господар
може се назвати Господар клонова.
Софијин укор Дракону је нешто

попут пророчког прогласа, ретког у гностици
списи.
Јединствено у ствари.
Боље речено, можда је то фронтална претња

приказ.
Овај чин пркоса предњачи у Дому

Прича, све до тренутног тренутка када
цео свет се суочава са довршетком

дело Архоната.
Употреба речи „космос“ у овом контексту
квалификује се критичком нијансом.
Гностици су разликовали земљу, коптски КАЗ

изведено од грчког, ге или гаиа, од космос
(како се пише на грчком).
Сматрали су Земљу јединственим скупом домена

осим космоса, реч са негативом
и погрдне конотације у гностичким учењима.
Космос је троп који иде на дневни ред,

„Поредак из хаоса“.
Буквално, космос значи „ред, уређење“,

схваћен са позитивним окретањем.
Али тачан превод космоса као гностика

користи се „систем“, са негативним спином.
Систем је нешто вештачко и измишљено

- „системски расизам“, на пример.
Тачнији превод би био Систем.
Исход божанског експеримента са

антропоси на овој планети зависе од
истинска деца земље која превазилазе

Систем архоната.
То су деца која Софија призива у

изрази „бесмртно дете светлости“
и „То светлеће дете“.
Они су потомци Еонске Мајке

пореклом по дизајну са Плероме.
Архонти су потомци произведени ненамерно

из Кеноме.
Резиме
Епизода 7 је сценарио драматичног развоја догађаја

који су утицали на Еон Софију у њеном предземљу
стање и наставити да утиче на станиште
она обезбеђује Антропозе кад се окрене
у земљу (у следећој епизоди од

Сценариј пале богиње)).
Њен сукоб са Драконом је јединствен

у свим сачуваним гностичким изворним материјалима:
„Када је Еон Софија увидела безбожништво

главни владар била је испуњена бесом.
Била је невидљива.
Рекла је: „Варате се, Самаеле.
Постоји бесмртан светлосни човек који има

постојао пре вас, и ко ће
појављују се међу вашим моделираним облицима; згазиће

презирати, баш као што је грнчарска глина
лупао.
И сићи ћеш до своје мајке, бездана,

заједно са онима који вам припадају.
Јер, при завршетку ваших дела,

читав недостатак који је постао видљив
истине ће бити укинута и хоће

престати да буде такав какав јесте и биће какав
Никад није било."
Овај значајан одломак је исписан данас

у срцима и мислима оних који знају
кућну причу и одлуче да живе свој живот

трансперсонално, вођен светим наративом,
житије Божанствене Мајке.
Осма епизода: „Пролаз ка Ориону“

Излив пркоса према Архонту
господар оставља Софију нерешеном.
Поверење које има у своје дизајнерске врсте

је императив, али поставља забрињавајуће питање:
Могу ли Антропоси да савладају Архонте, с обзиром на то

да није осмишљено да одговори том изазову
на првом месту?
У калибрацији људског генома, она и Тхелете

није предвидео такву опасност.
Шанса да се човечанство у неком напрезању или

други би могао бити нападнут од ванземаљца,
нељудске врсте погубне попут Архоната

није узео у обзир оригинални геномски план.
Они су Антропосе обдарили вештином

постављена за грабежљивост, заиста, велика доза
способност лова и убијања.
Али не и вештине потребне за руковање предатором

ове посебне врсте.
Поново Софијина пажња прелази на њу

највиши приоритет.
Следећи настајући сој људског генома,

предстојећи Антхропос, А-10, иманентан је.
У сваком тренутку у Ориону долази до плазмичке струје

маглина би могла да ухвати скуп пропагула
и носе га у наручје галаксије.
Тамо би на крају засијао у гостољубивом

окружење које пружа планета.
Почео би још један божански експеримент.
Сопхиа је сада одлучнија него икад

пружају оптимално подешавање за А-10.
Мора да је сигурно уточиште, планетарна арка где

има слободан домет да оствари свој генијални потенцијал.
Систем са три тела који је сањала у Плероми

нуди то станиште, али како то постићи
још је неизвесно.
За сада је Стереома ограничена на луку

зона, а Дракон не открива ништа даље
то.
На срећу, Савитри је обезбедио стан

тачка архонтског планетарног система.
Стереома не може избећи хватање

то масивно соларно тело.
„Пловак“ иде тамо где Сунце залази

то.
Круг за кругом, кружи унутрашњим

обод лучке зоне.
Сопхиа приказује поставку са три тела

безбедна удаљеност од Др акон и његов рој
грабежљивих беспилотних летелица.
Али ако се не појави у склоништу

гребен њеног тела, где се може појавити?
Негде другде у галактичким краковима или ...
Негде иза тога, у интергалактичкој области

простор?
Одједном, Софија види начин да је постигне

највиши циљ.
Ако унесе другу звезду из М42, као

радила је са Савитри, имала би прву
саставни део планетарног система са три тела.
Млади Аеон брзо учи.
Спајањем са још једном новорођеном звездом, она

може поновити шта је постигла са Савитри:
агрегација планетарне материје дуж

канал биполарног кола.
И учините то овај пут боље користећи њену проноју

да се агрегација ограничи на једну планету и
његов сателит.
Јасно је да би најбоље место за систем било

бити близу Ориона.
Цело сазвежђе је удаљено, одвојено

од густе звездне популације у локалном
рука.
М42 лебди у међугалактичком простору, споља

зона.
Савитри је одатле дошао у Софију и попео се

величанствено до танке равни галактике
рука, Млечни пут.
Предстојећи задатак захтева да Софија прође

према Ориону на састанак са настајањем
Звезда.
Овај план изгледа јасан и остварив

Богиња мудрости.
Али долази са дилемом.
Она не може извршити план све док она

тело формира серпентински гребен око
лучка зона.
Ипак, задржава стереом ограничен и

Архонти у заливу.
Ризик би био да их растворите

широм опсега галактичког уда.
Охолост Дракона би на крају

натерати Архонте да пређу границе
њиховог станишта и кренуће у бес.
Сопхиа не може напустити лучку зону, али

не може отићи у Орион ако то не учини
само то.
Како може остати у галактичком уд

и удаљити се од ње у исто време?
Дилема побуђује Софију на тренутак

дубоко познавање себе.
Шта год је потребно за стварање матичне планете

јер се Антропос тек треба открити.
То је непознаница која лежи изван домашаја

њених моћи - до сада.
Али како може да се суочи са тим изазовом ако то учини

не тестира до краја њене аеонске вештине?
Одважност због које је морала да се повуче

галактичко језгро поново долази у први план.
То је поставља на пут ка још једној космичкој смелости.
Сопхиа одлучује да примени врхунску вештину

то јој је надохват руке
моћи: митоза.
Померити се из галактичког крака и отићи

зона луке нетакнута, Софија се мора поделити
у два организма.
Огромна ћелија њеног упокојеног тела има

да се поделе у две ћелије ћерке.
Једна ћерка ћелија остаје где јесте и чува се

лучка зона нетакнута, док је друга
слободно ући у спољну зону.
То је једини начин на који она може да предузме

пролаз према Ориону.
Међугалактички простор је непознат терен

до Софије.
Њен пад са Плероме одвео ју је бочно

преко равни галактичких кракова, али
још увек у себи.
Сада намерава да се стрмоглаво спусти испод ње.
Пад захтева да она преобликује

ћерка ћелија у пројектил, серпентину
образац.
Тај облик јој је наравно познат као

аеон.
Али облик који она сада поприма мора бити поједностављен

за оптималну контролу: тело налик сперми са
овална глава причвршћена за реп налик на конац.
То је облик који највише одговара спиралним спиралама

доле у спољну зону.
Ова брза акција захтева највише

напрезање погона са навојем у
њене завојнице.
Деконтракција завојница ће ослободити

огроман обртни момент потребан за избегавање брзине
са галактичке равни.
И тај страшан обртни момент ће је гурнути у

спољна зона, право према М42.
Са укупном концентрацијом Софија се претвара у

формација за роњење, али нешто
одмах крене наопако.
Потпуна деконтракција њених завојница обезбеђује

велики потисак, али задржавање правца је немогуће.
У блеску панике, Софија то схвата
не може управљати својом моћи како намерава.
Путања ослобађања из галактике

авион одмах измиче контроли.
Никада нисте ушли у спољну зону,

она не зна да је магнетизам поља
тамо је другачије, далеко јаче од

у галактичкој равни.
Живи електрични удар њеног Аеоница

струје наилази на импеданцију и пригушење.
На овом непознатом терену она губи аутономију

док се она спушта.
Њено сперматозоидно тело дивље се прелива преко

магнетни медијум међугалактичког простора.
Кохерентност њених завојница посустаје и они

почну да се развлаче и развлаче.
Али обртни момент који се ослобађа декоракцијом јесте

не посустати.
Вози је право ка М42 у потпуности

убрзање.
Не постоји начин да се кочи путања.
Сопхиа иде на хитни курс за М42.
Ако не стане или се не удаљи, хоће

уроните у њу и разнесите драгоцени шаблон
на комадиће.
Софија дрхти од шокантног таласа

искривљеност.
Физика спољне зоне је чудна и

неодољив.
Запетљава сперматозоидни реп и изравнава се

испупчење главе због чега му ничу крила,
попут гротескних ушију.
Софија '
дезоријентација је екстремна, али
она још увек има присуство ума да види
једина ствар коју може учинити да спречи пад

у М42.
Нема друге могућности него да поново склопите њене завојнице.
Напор захтева њену последњу меру

снагу, али ради.
Скоро одмах, убрзање се прекида,

али као реакција цела њена издужена
тело се сабија до чвора.
Она је у тезги, закључана у магнет

медијум спољне зоне попут лептира
прободена иглом.
Шок парализе је свеобухватан.
Али застој се не наставља.
Њене завојнице се одбију и шаљу је на посао

назад на већу густину
галактичка раван.
Ова путања паше широким завојима

тело Ориона.
Поново се Софија налази у несигурном положају

близу маглине.
Овога пута преблизу и не могу да се повучем

далеко, она цепа уз границу огромног
мрежни рад који држи предложак суспендован.
Као вео од свиле који је растргао силовит ветар,

шаблон се уситњава дуж ивице у крхотине
стреамери који се одмах преливају у слипстреам
њене бујице.
А Софија носи подеране нити

изрезани шаблон у њеном расулом телу
док се она лудо пење према галаксији

авион.
Повучена снагом привлачности према њој другој

пола, она поново добија лучку зону.
Густина Кенома је скоро добродошла,

плишани јастук.
Када Софија стигне у унутрашњост ћерке

ћелију коју је оставила, њене унутрашње силе
кохезија је близу исцрпљености.
Сперматични облик који је претпоставила је пругаст

и опуштено.
Недостатак еластичне снаге да се савије,

реп се кривудаво вијуга овамо и онамо.
Једва успева да се креће помоћу незгодног

деформације врха крила на глави.
Потребна јој је сва концентрација да се повуче

према Савитри.
Пролаз у спољној зони ју је магнетизовао

виталну супстанцу и исцрпио њену урођену електричну
оптужбе.
Магнетска аура сунца снажно привлачи

на њене млитаве снаге.
Њено сперматично тело несигурно клизи попречно

лучка зона.
Присуство Савитри стабилизује Софију

нестабилно заношење.
Као да позива осиромашени Аеон у уточиште.

Али где је Савитри, ту је и Стереома.
Прилаз соларном телу заузима Софију

на директном путу до космичког рингишпила
архонти.
Њени екстремни напори у спољној зони су

оставила Софију ошамућену.
Све што види и осећа почиње да личи

успорени сан.
Сатни механизам Стереома са више зупчаника

назире се испред ње, Савитријево златно јаје
спокојно сија у својој сржи.
Да дођем до те љубазне звезде и упарим је

моћ му је поново једини унутрашњи циљ
њен распон сада.
Слојевите орбите Архонтске платформе

брусити на нагињућим осама са хипнотичком правилношћу.
Армиларна сфера планетарног космоса

је огроман кавез са испреплетеним прстеновима и предењем
глобуси.
Све се више приближава како се Софија приближава

његова спољна граница, орбита Сатурна.
Она је сада дугачак комадић замршене беле паре

пробијајући свој пут у огромну тамну сферу
лабиринт.
Шапћућа тишина долази над Архонтом

матрица док Дракон посматра улаз
богиње звезде.
Хорда скакаваца присутна нијемо фасцинирана.
Утицај ванземаљског света Архоната

је постепен и подмукао.
Оно што се сада дешава утиче на Софију на њен начин
не могу знати, и неће знати, до касније
када се суочи са резултатом тог утицаја.
Она је попут субјекта хипнозе који заборавља

бити у трансу и тек касније доноси
команде хипнотизера.
Пролаз према унутра према субјектима Савитри

њена примарна еонска супстанца за фалсификовање:
прожимање суперживе светлости

помоћу неорганске хемије.
То се дешава у фазама док она пролази кроз амбијент

зоне сваке планете - Сатурн, Јупитер,
Марс, Тиамат…
Све што може да осети је необичан утисак

боја које пролазе кроз њене калемове.
Прање боја мрља њен примарни сјај

са изразитим нијансама, спектроскопске траке.
Изложеност планетарним пољима Архонта

космос оптерећује њено тело металним елементима:
титанијум, ванадијум, хром, манганат, гвожђе,

никал, кобалт, бакар, олово, сваки даје
боја, изразита нијанса.
Хемијско оптерећење тежи узгону

њено тело примарне супстанце, Органска светлост.
Пост-хипнотички транс се продубљује.
Пролазећи поред Марса, Софија прима електричну енергију

појачање са Савирти.
Још једном се закључавају у коло и спајају

снаге.
За чудо, веза изолује Софију

из амбијенталне зоне иза ње.
Динамичка веза између Аеона и звезде ствара

огромна експлозија, изазивајући читав механизам
Стереома да задрхти и задрхти.
Електрична пражњења избијају у пулсирајућим таласима

тај скок са планете на планету и тркање около
косе равни платформе.
Плава громаста лима заплетена украшеним сребром

вене трепере по целом систему.
Електрохемијске ерупције ожиљују спољне планете.
Огромни облаци гаса пуни алкалних метала

- магнезијум, стронцијум, баријум, хлор
- избијају и котрљају се попут рушевина

огромни делови орбиталних равни.
Усред хаоса, Савитри и Софија се консолидују

њихова поља са водониковим и озонским везама.
Урезују бразду како би сакупили сировину

дема и објединити га у сфере.
Страшни светови Венере и Меркура се материјализују

у соларном вртлогу између Софије и
сунца.
Док их вртлог вртлога увлачи у себе

орбите велике брзине, вуче Софију као
добро.
Али не постоји орбита коју она може пратити, и,

у сваком случају, она није планетарно тело.
Још није.
Улази огроман кружни замах

соларни вртлог.
Ударни талас компресије погађа Софијин

сперматозоидно тело.
Танки расипајући реп скупља се у

главу и производи куглу која се окреће.
Њено тело сада личи на гасовиту комету

је прогутао сопствени реп.
Огромне струје које круже у

вртлог га вуче ка револуцији, али Савитри
води процес хватања орбите.
Софија одговара позивом своје проноје у

коначни подвиг аутономије.
Нешто у њој зна да је сан о

свет три тела ће се ускоро остварити.
Бар је једно сигурно: Савитри јесте

да обезбеди равнотежу и центрирање
она не може сама да постигне.
Али она не може побећи од хватања великих размера

Стереома.
У том непријатељском окружењу она ће се успоставити

станиште за А-10, шта год да је потребно.
Време за само сањање постојања

тој јединственој матичној планети долази крај.
И тако она одлучује да се претвори у то.
Орбитални замах сада троши све.
Софијино тело се кондензира док се окреће, тражећи

за вучу.
Налази га на ободу соларног вртлога

између Венере и Марса, али истог тренутка
проклизавања.
И даље је велики орбитални потисак

интензивно.
Он ствара ефекат праћке који се окреће
њу на луку који води према споља.
Она прелази орбиту Марса и судара се

чеоно са Тиаматом, разбацујући немир
ток крхотина дуж орбиталне путање.
Утицај Софије остаје стабилан довољно дуго

да се снађе.
Она се савија око широког лука који се креће уназад

према сунцу.
Овај пут она поново добија вучу која је посустала

пре него што.
Улази у орбиталну стазу трчећи

између Венере и Марса.
Компресија Софијине еонске супстанце

појачава до крајњих граница.
Како се она претвара у планетарни облик, све

страни материјал апсорбован у транзиту
Стереома се учвршћује.
Боје фалсификата у њеним калемовима изгледају

не остају само боје.
На површини се згушњавају у превлаке

планете у настајању.
Паре испуњене озоном, флуором, метаном,

а азот га омотава преплетом
велове.
Сви осим једног дела богиње звезде су се окренули

у чврсту масу.
Знајући да ће морати да се сети себе

каква је првобитно била, Софија задржава једну
последњи чисти одсјај еонског сјаја.
Чин постајања Земље неће донети успех

њу до потпуног заборава.
Али како ће она посматрати своје првобитно ја

у опскурности материјалне иманенције?
Шта ће јој дати охрабрујући одраз

органског светла?
Какву ће утеху имати на овом путовању

као планетарни ковчег?
Божица мудрости достиже свој завршетак

њеног космичког усуђивања тек тада, управо тада.
Долази у тренутку када излучује то последње

чисти сјај, који баца једну сузу на небу,
предзнак, гномон, украс сјаја

бисер: месец.
Проширење
Локација Софијиног удара у трећем

галактичка рука је видљива голим оком
посматрачи на Земљи.
Звездана делта у сазвежђу

Рода (конвенционално означена као Моноцерос)
означава тачно место.
Већина звезда које га сачињавају су смештене

унутар граница Млечног пута, али две
звезде, Бета и Зета, протежу се у међугалактичке

простор.
Ове звезде означавају главу, око и кљун

рода.
Они дефинишу линију гледања која иде директно

до М42, маглина Орион.
Ово су тачни детаљи композита од

сазвежђе, укључујући и групу звезда
у томе.
Облик сазвежђа очигледно има
држање птице рониоца.
Кретање и структура спиралних кракова

зависе од сила јединствених унутар галактичких
простор: то јест простор насељен

звезде, маглине, лоптаста јата која дефинишу
облик тих руку.
Све галаксије лебде у међу-галактичком медијуму

свемир, „свемир“ на галактичкој скали.
Сваки „острвски универзум“, какве су биле галаксије

првобитно назван у време Хабла
открића 1930 -их, плута у огромном

море међугалактичког простора у коме се налази звездана популација
смањено је.
Услови у простору између галаксија

разликују се од оних који делују у
руке, а опет другачије од динамике

језгра.
Сазвежђе Орион налази се у интергалактичкој области

простор испод трећег галактичког крака.
Софијино примарно тело супстанца је бујица

живог сјаја способног за осећање, опажање,
рефлексија и намера.
Плазма је електрично наелектрисана пара са

атрибуте живог бића.
Природно активност плазме треба да тече,

било у широким токовима (маглина Вео) или у
филаменти.
То је филаментно ткање.
Али ткање се такође може „скупити“ или скупити.

„Завојнице“ Софијине плазмичне бујице
су скупови ове врсте.
Израз 'сперматозоидни облик' односи се на комету

облик дат ћелији ћерки који дозвољава
Сопхиа да зарони у међугалактички простор споља

галактички крак на који је слетела.
Због напрезања спољне зоне, деформише се

и исцртава њен облик.
Резултат је замршено расипање репа компензирано

увећаном главом са крилима или ушима
проширења.
Догађаји из сценарија Пале богиње

може се донекле описати алузијом
до астрофизике и претпостављених закона електромагнетизма.
Али још увек не постоји одговарајућа парадигма

изражавајући софијски мит јасним научним
Језик.
Софијин подухват у унутрашњост

Стереома одјекује древним мотивом
Мистериозне школе: „путовање кроз

планетарне сфере ”.
Резиме
Епизода 8 описује „застрашивање“

еонске Софије, односно процес
претварајући се у планету.
Према гностичкој космологији, земља

је органска планета ухваћена у неорганску
систем.
Сценарио Пале богиње показује да је

Земља не настаје на исти начин као
друге планете у Сунчевом систему.
Такође показује да земља припада а

систем са три тела који се састоји од звезде, планете,
и његов сателит, месец.
Гаја-Софија је у целини то тро тело

систем, а не искључиво земаљско тело.
Тако се Софија на крају претвара у оно што јесте

сањао на Плероми.
Њено тело постаје окружење за божанско

експериментишите са антропосом.
Гностички списи указују на космолошке

преседан за систем сунце-земља-месец у
текст под насловом Триморфна Протеноја (од

НХЦ): дословно, „трообразно божанско
прва помисао ”.
Епизода 8 такође описује смицање

Антропски шаблон.
Овај догађај ће имати далекосежне последице

за људску врсту.
„Родни раскол“ је тема у свету

митологија, познатија као „подела
полова ”.
Девета епизода: „Овај божански експеримент“
Аеон Сопхиа се пробудио на плажи само да би

схватите да је она плажа.
А плажа је свуда била на океанским таласима

облизала контуре њеног тела из снова,
земља.
Није било супстанци које треба открити,
не испрва.
Чак ни течна маса, чак ни пара.
Само је лепршац покренуо први трачак

самосвести, као да је то лепршање
пробудиле су трепавице некога ко спава

спава из сна.
Али Софија се није пробудила са планете

сан.
Земља је ту била због чина

Аеон то сања.
Опасно путовање кроз планету

сфере су изазвале значајне промене у
моћ божанске имагинације урођена

Аеонс.
Сопхиа је ту моћ применила у техници

старијих Еона: прво је дошла намера,
енноиа, а затим њен израз кроз проноиа,

инструмент за испољавање онога што је намењено.
Са Тхелете је намеравала да дизајнира

антропоса, и заједно су се материјализовали
геномска плазма шаблона, агрегат

кодираних ноус.
То је био божански стваралачки чин остварен

у Плероми.
Али последице планете без надзора

оличење дубоко изменило оне божанске
моћи.
Софија се нашла у ситуацији која је

резултат њене намере.
Никада раније није доживела резултат

њене намере према себи.
Сада, претворена у земљу, могла је само то
примените еонску машту да бисте потврдили оно што се догодило
њој, да обликује оно што је постала.
Није имала намеру да контролише или промени

то на било који спољни начин.
Морала је да ради кроз дубоко урањање

из неизмерне виталности планете.
Бити ухваћен у материјалној иманенцији било је а

узбуђење, али је повезало богињу звезде са
неопходност наставка сањања.
Од сада би њен живот као Аеона био

потпуно другачији од њеног претходног живота
Плерома.
То би се одвијало спонтаном разрадом

тог јединственог производа пројекције сањања,
земља.
У супротном би се несмотрено поништило шта

она је постала.
А шта је Софија постала?
Није било начина да се сазнају могућности

овог огромног новог света без њиховог истраживања,
тренутак по тренутак.
Била је попут новорођеног детета које мора открити

свет спонтано као своја чула и
факултети сазревају.
Њен живот као земље требало је да буде у току

авантура самооткривања.
Тај процес би је на крају довео до тога

овладајте огромном сложеношћу биосфере.
Али први налет самосвести је био
готово лишен менталног присуства.
У почетку су постојале само примитивне сензације,

затим је дошло полако свануће сирових емоција.
Софија је знала како се осећала пре него што је прозрела

шта је осећала.
Страсти богиње мудрости су се одржале

супер-организам који је сањала.
Нужно тако, јер природни в омпозиција

тог света било је директно претварање у
страсти које су је претвориле у то.
„Ова збирка Софијиних страсти

била суштина материје из које
настао је овај свет.
Све остале ствари њој дугују свој почетак

ужас и туга.
Јер од њених суза све је то течност

формирала се природа; од њеног осмеха све то
је луцент; и од њене туге и збуњености

сви телесни елементи света.
Једно време би плакала и јадиковала

због тога што је остао сам усред
мрака и празнине; док, у другом

време, рефлектујући светлост која је напустила
њу би испунила радост и насмејала;

онда би је опет ударио ужас;
или би, у другим приликама, потонуо у запрепашћење

и збуњеност.
Од суза Ентимезе Еона

укључени у страст, мора и фонтане,
и реке, и сваку течну супстанцу добијену

његово порекло; та светлост је избила из ње
осмех; и то из њене збуњености и запрепашћења
телесни елементи света имали су своје
формација."
Тело које је сада открила било је потпуно вода

са танким површинским слојем.
Копнена маса била је само слој пене који је плутао

на огромном кугластом мору.
Пангеа је била њена прва кожа, али плутајућа

континенти су били толико танки и порозни да су
брзо раздвојени у огромне заглављене слагалице,

тектонске плоче.
Одакле сва ова вода?
Она га је извукла из свемира.
Њено кометарско тело га је усисало као

сифон.
Океанско тело било је фузија водоника

и кисеоник, али кисеоник је закључан.
Софија је прво дисала под водом као рибе

чините, попут великих китова који звуче у дубинама.
Много геона није долазила до даха.
Земља није имала одговарајућу атмосферску мембрану

да подржи живот на копну.
Дубоко у воденим дубинама Софија се раскошно играла

са егзотичним секретима.
Укључивали су дубоке морске алхемијске еликсире живота

један агенс ферментације који се у почетку показао
њен опсег њених телурских моћи, етанол.
Ослободило је плаво-зелено испирање које је ослободило

кисеоника у једној великој екстатичној ерупцији
блаженство.
Укус живота дошао јој је на језик када
њени укуси су се згрушали у цијанобактеријама.
Све је материјално.
Плаво-зелене алге избиле су преко океана

када је Софија први пут удахнула везана за земљу
кисеоник.
Када је издахнула, водени изливачи су много пута већи

висина Евереста је експлодирала споља у хиљадама
места одједном.
Каскаде су се скупиле у атмосферску пару

да формира амбијенталну мембрану где се формира живот
би се појавило.
Масивни вртлози спреја прикупљени на

полови ротирајуће земље, лебдећи, кондензовани,
и одмах је пао у ротирајуће облаке

смрзнуо се.
Поларне ледене капе донеле су присуство ума

богињи мудрости.
Њихова ледено бела белина била је привид

њене примарне еонске супстанце, органске светлости.
Струјни глечери украсили су Софију у изузетној форми

огрлица од беле чипке.
Следећи доказ мајсторства њеног природног ја

брзо дошао.
Подесила је кисеоник на 21 проценат

тачан однос потребан за настанак живота и
бујати.
Сада су се вода испод и кисеоник спојили

плутајућа пена континената у чврсту
дефиниција.
Биосфера је била палета живих боја.
Пејзажи и биоми појавили су се као одлике

слике дочаране руком
уметник.
Златнозелена флора заситила је планету

декор.
Након што је основа за фауну, Сопхиа се препустила

у дивљим напицима животињског сањања.
Она је наредила генезу животних облика

океана, прво као подводна створења,
затим као цевасте биљке које су допузале до

земљиште и раскошно мутирао.
Слана вода није само носила њен Аеониц

сећање: то је било њено сећање.
Сваки животињски геном који је приметила у

Плерома је похрањена у меморијалној дубини
океана.
Њена доминантна страст сада је била да их се сети

анимације и сањају их о постојању.
Репродуковала је дизајн и импровизовала

на њима са бескрајном домишљатошћу.
Из материце воде донијела је земља мајка

даље семе живота.
Али за њу су биле чудне последице

стваралачка помама.
За ширење облика живота у бескрајној разноликости

било лако, природни таленат, али организовати
оно што је произвела је другачија врста

изазов.
Геномски дизајн објављен у океану,

на небу, на копну, представљено тако немерљиво
разноликост која се показала више од
могла је да се снађе.
Са љубављу посвећеном сваком специфику

створење врсте, Софија није могла да негује
и усмеравају понашање те врсте у

унисоно.
Сама амплитуда аутопезе је преплављена

њену пажњу.
За микро-управљање свим анимацијама у њој

поље сањања било је немогуће.
Спектар живота био је богат и распрострањен

али му је недостајала кохерентност.
Свакој врсти је био потребан додатни фактор

развијати и напредовати у потпуности.
Тај фактор је било морфичко јединство.
Софија је била сама у свом свету

стварање, али не у потпуности.
Од тренутка њеног изласка из галактике

језгро, Еиони у тх
е Плерома је приметио
догађаји који је сустижу.
Сада су открили недостатак због њеног недостатка.
То није било нешто с чиме се могла решити

сама.
Али ако се то не реши, интегритет

природног света који је постала би
распасти у хаос.
Тај ризик је приморао Еоне да интервенишу.

Они су, на крају крајева, имали огроман удео у томе
овај нови експеримент.
Софијин свет био је врхунска аномалија

интерес за њих.
Представља јединствени случај планете

лабораторија, место за божански експеримент,
који је укључивао непосредно присуство ан

Аеон.
Један од Еона који је дизајнирао геном за

сада је у њему био отелотворен експеримент.
Сопхиа је настањивала станиште где се

Антхропос би се појавио у свом следећем соју,
А-10.
Ова ситуација је била потпуно нова.
Заиста, космички роман.
Аеонс су решили решење.
То је била интервенција која није имала ефекта

битни услови Софијиног света,
остављајући је тако на слободи, али јој дозволите

да се њиме управља до пуне ефикасности.
Одредили су једном Аеону, Симбионту, да се спусти

земљи и помоћи Софији да се организује
њено потомство у самоуправну морфичку

поља.
Симбионт је пружио тачно потребну вештину

за то прилагођавање.
Интервенција би Софији дала

додатне мере потребне за уређивање врста
у морфичким пољима, уместо да присуствују исцрпно

на одређене анимације на које је наишао
трилиона.
Интервенција Симбионта је „пренета

фигура за Софију, али само поштована
супстанца, а не да преноси интелигенцију,

али с обзиром на Софијину интелигенцију,
и донео исцељење њеним страстима, одвајајући се

од ње, али не тако да их отера
потпуно сишао с ума ”.
Ово решење је Софији дало вештину управљања

цео спектар врста на земљи
сањајући.
По испуњењу своје мисије, Симбионт

повукао са земље, али је оставио зрачење
отисак у атмосфери, попут накнадне слике

објекта виђеног при јаком светлу.
Остао је као нуминозни фантом.
Присуство тог фантома требало је да има

огроман утицај на настале људске расе,
и тако наставља до данас.
Уз осигурано морфичко јединство, Софијина страст

јер је анимација била потпуно неометана.
Фотосинтеза је покренула дивљање иновација

који је јурио кроз читаву биосферу.
Богиња земље исцрпила је сваки геном

дизајн у њеном сећању затим је убрзао процес
у вишку.
Произвела је врсте по сопственом проналаску

за чисто узбуђење видети их како се појављују,
уверени да ће у њима свирати складно

њихове морфичке домене.
Јата птица, стада животиња, школе
риба, егзотичних зверињака инсеката и
гмизавци - сви су текли попут осликаних облика

од потеза кистом њене прве пажње.
Њено одушевљење живим приказом њеног сна

тело је било бескрајно.
Све што је додирнула постало је лепше.
У минералном царству, богиња звезда се частила

њена љубав према прецизности.
Фелдспар, лискун, гранит, базалт, пешчар,

кварц, сребро и злато окружили су је најватреније
жеље.
Перманганат и никал били су међу најдубљима

тајне које је чувала.
Стенске формације настале су обликовањем земље

трудови њеног тела из снова.
Планинске висине тешиле су њену болну самоћу.
Вулкани су носили њену сексуалну бол.
Атмосфера је била велики луксуз који је носио

њена расположења.
Облаци, магла, киша, снег, грмљавина и муње

компоновао анима мунди, душу
свет.
Сопхиа је од времена учинила да се стално понавља

убедљиве емоције у које се претворио
матрица природе.
Радост, ужас, запрепашћење, туга, спокој,

туга, бес и свака божанска језа
блаженство је отишло директно у небо.

Муња удара на хиљаду локалитета у
једном сигнализирала преливање њене неуронске
синапсе.
Торнади су је држали бесном, бесним

ветар, њена идеја.
Водопади, сјај њеног поноса.
У олујама над морима, Еон без

супруга је избацила гомилу романтичне муке.
У мирном мору, узвишено чуђење

самопоштовање.
Осветила је своју судбину у лепоти која то не може

стишај се и никад не престаје.
И све то, пред једним погледом људског препознавања.
Геон на геон, океанска руминација

њено сањање је измерило део микроорганизама
емулзије.
Лебдећи изнад вода, месец је задржао

темпо који је водио сва створења велика и
мали кроз циклусе рођења, смрти и

поновно рођење.
Опал стриминг свог јединственог без фалсификата

светлост јој је пружала сталан поглед на себе,
огледало за таштину.
Само је то одражавало њено тело примарне супстанце,

Органска светлост.
Тај огромни бисер открио ју је каква је била

у Плероми, у пленуму светлости
без сенке.
И док је месец пловио небом,

осветлио је панораму најузвишенијег од
све анимације, зодијак.
Тамо у заобљеном коралном гребену где се налази

космичко море се повукло да остави отисак
безбројних плима еонског сањања

у порозном месу
е Плерома је приметио
догађаји који је сустижу.
Сада су открили недостатак због њеног недостатка.
То није било нешто с чиме се могла решити

сама.
Али ако се то не реши, интегритет

природног света који је постала би
распасти у хаос.
Тај ризик је приморао Еоне да интервенишу.
Они су, на крају крајева, имали огроман удео у томе

овај нови експеримент.
Софијин свет био је врхунска аномалија

интерес за њих.
Представља јединствени случај планете

лабораторија, место за божански експеримент,
који је укључивао непосредно присуство ан

Аеон.
Један од Еона који је дизајнирао геном за

сада је у њему био отелотворен експеримент.
Сопхиа је настањивала станиште где се

Антхропос би се појавио у свом следећем соју,
А-10.
Ова ситуација је била потпуно нова.
Заиста, космички роман.

Аеонс су решили решење.
То је била интервенција која није имала ефекта

битни услови Софијиног света,
остављајући је тако на слободи, али јој дозволите

да се њиме управља до пуне ефикасности.
Одредили су једном Аеону, Симбионту, да се спусти

земљи и помоћи Софији да се организује
њено потомство у самоуправну морфичку

поља.
Симбионт је пружио тачно потребну вештину

за то прилагођавање.
Интервенција би Софији дала

додатне мере потребне за уређивање врста
у морфичким пољима, уместо да присуствују исцрпно

на одређене анимације на које је наишао
трилиона.
Интервенција Симбионта је „пренета

фигура за Софију, али само поштована
супстанца, а не да преноси интелигенцију,

али с обзиром на Софијину интелигенцију,
и донео исцељење њеним страстима, одвајајући се

од ње, али не тако да их отера
потпуно сишао с ума ”.
Ово решење је Софији дало вештину управљања

цео спектар врста на земљи
сањајући.
По испуњењу своје мисије, Симбионт

повукао са земље, али је оставио зрачење
отисак у атмосфери, попут накнадне слике

објекта виђеног при јаком светлу.
Остао је као нуминозни фантом.
Присуство тог фантома требало је да има

огроман утицај на настале људске расе,
и тако наставља до данас.
Уз осигурано морфичко јединство, Софијина страст

јер је анимација била потпуно неометана.
Фотосинтеза је покренула дивљање иновација

који је јурио кроз читаву биосферу.
Богиња земље исцрпила је сваки геном

дизајн у њеном сећању затим је убрзао процес
у вишку.
Произвела је врсте по сопственом проналаску

за чисто узбуђење видети их како се појављују,
уверени да ће у њима свирати складно

њихове морфичке домене.
Јата птица, стада животиња, школе

риба, егзотичних зверињака инсеката и
гмизавци - сви су текли попут осликаних облика

од потеза кистом њене прве пажње.
Њено одушевљење живим приказом њеног сна

тело је било бескрајно.
Све што је додирнула постало је лепше.
У минералном царству, богиња звезда се частила

њена љубав према прецизности.
Фелдспар, лискун, гранит, базалт, пешчар,

кварц, сребро и злато окружили су је најватреније
жеље.
Перманганат и никал били су међу најдубљима

тајне које је чувала.
Стенске формације настале су обликовањем земље

трудови њеног тела из снова.
Планинске висине тешиле су њену болну самоћу.
Вулкани су носили њену сексуалну бол.
Атмосфера је била велики луксуз који је носио

њена расположења.
Облаци, магла, киша, снег, грмљавина и муње

компоновао анима мунди, душу
свет.
Сопхиа је од времена учинила да се стално понавља

убедљиве емоције у које се претворио
матрица природе.
Радост, ужас, запрепашћење, туга, спокој,

туга, бес и свака божанска језа
блаженство је отишло директно у небо.
Муња удара на хиљаду локалитета у

једном сигнализирала преливање њене неуронске
синапсе.
Торнади су је држали бесном, бесним

ветар, њена идеја.
Водопади, сјај њеног поноса.
У олујама над морима, Еон без

супруга је избацила гомилу романтичне муке.
У мирном мору, узвишено чуђење

самопоштовање.
Осветила је своју судбину у лепоти која то не може

стишај се и никад не престаје.
И све то, пред једним погледом људског препознавања.
Геон на геон, океанска руминација

њено сањање је измерило део микроорганизама
емулзије.
Лебдећи изнад вода, месец је задржао

темпо који је водио сва створења велика и
мали кроз циклусе рођења, смрти и

поновно рођење.
Опал стриминг свог јединственог без фалсификата

светлост јој је пружала сталан поглед на себе,
огледало за таштину.
Само је то одражавало њено тело примарне супстанце,

Органска светлост.
Тај огромни бисер открио ју је каква је била

у Плероми, у пленуму светлости
без сенке.
И док је месец пловио небом,

осветлио је панораму најузвишенијег од
све анимације, зодијак.
Тамо у заобљеном коралном гребену где се налази

космичко море се повукло да остави отисак
безбројних плима еонског сањања

у порозном месу
анимација са звездицом,
Софија је посматрала њен окружујући остатак

изгубила половину, ћерку ћелију коју је раније формирала
пролаз према Ориону.
Оно што је сада присуствовало палој богињи звезде

у свету сопственог стварања?
Небројене авантуре и открића, за

сигурно.
Али један догађај изнад свега, долазак

антропоса.
Његово станиште је било припремљено.
Софијин једнострани свет са три тела

сањање је било спремно да заклони размножавање
њене дизајнерске врсте.
То створење и само је требало да узме

ко-еволутивни фактор у овом божанском експерименту
до свог најважнијег израза.
Човечанство, божански агент који себе бира

намера.
Када и како би се појавила, богиња мудрости

није могао утврдити или контролисати.
Нити је то желела.
Темељ Универзума је љубав према слободи.
Тај долазак је требао бити слободан и спонтан

догађај…
У међувремену, пала богиња исплела је добродошлицу

чаролија кроз сваку особину
и створење света природе.
Лепота је натприродна.
Тако је натприродна мајка припремила материцу

лепоте за то светлеће дете и чекао
долази са бескрајним стрпљењем

Аеон.
А онда је уследила експлозија.
Проширење
Сценариј пале богиње је ониричан

мит: користи метафору сањања као
средство објашњења, али не одбацује

физичка стварност света као пука
сан, односно као нестваран, илузоран или безначајан.
У складу са овом аналогијом, живот у

универзум се може дефинисати као сан који се понавља.
(Конкретно: живот = присуство живих

створења, које је искусила људска животиња
као филм у току, светски догађај,

светска драма).
Онеирски мит је јединствен жанр описа

са посебним предностима за јасноћу учешћа
у светском догађају.
То је блиско у складу са парадигмама еманације

и настанак.
Овај начин уоквиривања стварности је основни за свакога

изводљива метафизика.
Такође, у хиндуистичкој тантри или парафизици,

иста идеја је експлицитна: „Свет се зове
машта (калпана), јер је креативна

идеје о подсећању на прошлост
универзум “.
Овај замишљени свет је потпуно, материјално

прави.
Тело из снова Аеон Сопхиа је стварно

и садашња земља, без илузија.
Тврдња да Софија сања подразумева

наравно да богиња спава.
Истина, али „сан“ божанског бића

није попут људског бића.
Еонска моћ сна је активна,

продуктивно стање материјалне еманације.
Рећи „Аеон снови“ је једноставно начин

да опише тај процес непосредне еманације.
Светски догађај не постоји у сталном
стање чињеничности: оно непрестано постоји
еманирао.
С обзиром на то, тврдња је да је Аеон

спавање је само условни уређај за усмеравање
сна сна.
Заправо, Софија сања у стању

будност у односу на стварност ан
Аеон, али будност која јој то дозвољава

сањати свет у почетку не омогућава
да делује у свету који сања.
Дакле, нарација прецизира да је имала

никада раније није искусила себе у стању
то је био резултат њеног сопственог сањања.
Цитирати из Филиповог јеванђеља у

НХЦ: „Светски систем који насељавате је дошао
отприлике кроз аномалију ”.
У овој аномалној ситуацији, Мајка света

на крају достигне тренутак када може
луцидан у светском сну.
То се догодило око 1750.
Тај догађај и развој догађаја од када се догодио

су обухваћене у каснијим епизодама Палих
Сценариј богиње који превазилази ово

верзија.
Спавање/сањање могу проузроковати две могућности

стање Еона: бити луцидан у
сањати и пробудити се из стања сна.
Ако се Софија потпуно пробуди из светског сна,

се завршава.
Намера јој је да истраје у стању

луцидно сањање како би могла да је оствари
Исправка.
Исправка је започела након догађаја Ресетовање од

Март 2011 - март 2014.
Резиме
Сценариј пале богиње поставља сцену

за појаву људске врсте на
земља.
Описује претходне услове који

ступио на снагу пре него што се појавило човечанство, А-10.
Сваки детаљ Софијиних суђења и авантура

пре него што се претвори у земљу има директне и
непосредног значаја за људску ситуацију

у данашњој светској драми.
Сваки детаљ.
Моћ кућне приче је јединствена и

без премца.
Она илуструје основну тврдњу о

Гноза данас, наиме, упутство
три С:
Прво, Аеон Сопхиа или Божанска Мајка је

дизајнер-творац са Тхелете оф тхе хуман
врста.
Она је ИЗВОР човечанства.
Друго, Аеон Сопхиа је у материјалној иманенцији,

значење у директном присуству, у земаљском
станиште људске врсте и целог живота,

укључујући и неоргански живот.
Она је ПОСТАВКА светског догађаја и
људска драма.
Треће, приповетка о Еону Софији је

прича која води врсту у њеној вези
на сав животињски живот осим људског и

космички живот Еона.
Њена ПРИЧА и
Пут доказа је Планетарна Тантра, изведена
је оквир водиља људског порекла
и сврха.
Ниједна друга митска прича није настала

људске расе у било ком добу или култури могу потврдити
ове тврдње и уче како их доказати.
Пут доказа је Планетарна Тантра, изведена

из Терме Гаиа Буђења (8. августа
2008).
Најлепши, издашан и искрен

прича на земљи је прича о земљи.
Добродошли у мистичну авантуру Божанског

Мајко.
Нека заволиш и уживаш у свом божанском

право на рођење и научите да волите себе у
признавање моћи које су вас осмислиле

и подржавају вас у сваком тренутку
светска драма.
"Клинац, пао си у млеко."

John Lash Kosmologija

Uploaded by

Document Information

Original Description:

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

John Lash Kosmologija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

My name is John Lash and I am responsible

for bringing the Fallen Goddess Scenario to

the world - solely responsible.

I welcome your interest in the Home Story

humanity, in a way that cannot be found in

Of course, there is no way for me to know

it for that matter.

It may be mere curiosity that brings you here;

that you can't define; or you may be driven

that gives greater meaning to your life.

Whatever the case, I can assure you that you

And whether or not it complements your reality

Well, that is for you to determine.

In this brief introductory message I'd like

In my view, there are two things I couldn't

First I'll repeat something that I've said

“The transpersonal fulfills the personal,

That proposition does not mean that the personal

It does not mean that you cannot fulfill your

Certainly you can, if you choose to do so.

But additional to your personal fulfillment

to you uniquely through engagement with his

Many people in the world, I find through my

for a transpersonal purpose even though they

That being so I find, as a teacher, that people

And that is exactly what this myth does.

Second point concerns commitment.

You will notice, if you subscribe to the nine

paragraphs and it gets longer and longer as

So, reading the first, second, or third episode

and the commentary, is pretty easy and only

But as you proceed deeper into the narrative,

some of the closing episodes are rather long

The point I'm making here is that, if you

some time; it will require a commitment of

Those who have come to know and love this

episodes and reflected on them many times.

So there is a commitment involved here; there

the story which is truly the biography of

But, if you choose to make that commitment,

I invite you to join Nemeta, either as a visitor

find a growing number of people around the

this unique mythic narrative.

And it gets better in Planetary Tantra.

There is a set of practices for participating

experiment of interaction with the planet,

As the introductory video explains, the Sophianic

while it is being shot.

So you if you choose to be an actor in that

story as well as its outcome.

Bear in mind that I am not the author of the

It comes from ancient sources and it comes

Everyone who participates in the myth in its

author and actor in how it plays out.

No other myth in the world presents an opportunity

So, finally, in closing I want to address

everyone who encounters this myth.

How come the entire myth in nine episodes

before the human races appear on the earth?

After all, if the Home Story is really your

course to present some kind of scenario of

Well, it does so.

But it does so in the further iterations of